Анализа хладне главе (Украјина)

 

Али прво морамо видети да ли је таква анализа могућа, посебно да ли је етички оправдана. Ако кажемо да се ради хладне главе, то би значило искључивање емоција. Могуће је тако посматрати рат. Један од мојих омиљених канала је Други светски рат, наставак серијала Велики рат. Рађен је занимљиво, па би се могло рећи да рат још испада кул. Наравно, Инди Најдел ће у оба серијала рећи да ће многи људи умрети. На ратне злочине ће се само указати, постоји посебан серијал Рат против хуманости (занимљиво, на обе стране). Овакав приступ може бити оправдан код историјских разматрања. А код актуелних?

Зато ћу се прво осврнути на страдања, емотивни однос према њима, манипулације и застрањивања. Мада сам приметио да неки код нас у великој мери верују западној/украјинској пропаганди и стичу емотивну слику из извора информација који су скоро па једини доступни, нисам приметио да се у дискурсу тек тако понавља ова пропаганда са свим њеним рационализацијама. Она најзанимљивија (коју кажем код нас не видех) долази од тога што овај рат, на који се толико реагује, никако није једини у последње време. Неки ће просто окренути главу од те чињенице као (у одређеним круговима веома уважени "мислилац") Крастев који ће рећи како рат долази после три деценије мира, "ако изузмемо Балкан". Па слободно нас изузмите, рекох, изузели сте и Палестину и Јемен и Конго...

Много је занимљивије тумачење које не негира друге ратове, али овај из неких разлога истиче, а тај разлог је квалитативан. Ово је нешто друго, ово су људи као ми, они имају Нетфликс и Инстаграм, како је рекао један енглески лорд. То можда није расизам, ако се не пребројавају крвна зрнца. Али сигурно је неки облик културфашизма - они који не живе као ми, па заболе нас за њих. При чему биће да лорд у својим предрасудама не зна да оба сервиса има и на другим континентима, посебно овог другог који је "бесплатан". 

На оно чега сам се нагледао код нас (мали број њих је ту "оригиналан", има доста преношења мислилаца као што је Дугин) је прича о некаквом проналажењу душе, наравно руске. На те приче одговорићу у пуној мери "кад ово прође" (а има назнака да неће још дуго) или можда кад се уморе, ако се такви могу уморити. Укратко, делује ми поприлично уврнуто прича о "налажењу душе" док многи људи умиру (сматрали их сличнима себи или не, овде је битна лична безбедност онога ко сеири). Друго би било правдати данас Џингис Кана... Овако као да бисмо ми нашли душу ако сравнимо са земљом Подгорицу и Никшић. Уосталом, сетимо се ко је у контексту Југославије рекао "пронашла душу", касног марта 1941.

Сада ћемо се позабавити ситуацијом на терену, посебно оним ђе је запело, наравно са руске стране. Није ли се очекивало да све буде готово за три - четири дана?! Заправо, такве пројекције чуо сам само од Амера њихових "обавештених кругова" (ЦИА снајка, ЦИА), наравно западних медија и у разговорима са пријатељима пре почетка рата и када је почело. Са руске стране овакве најаве није било и даље се прича да је "све по плану", а на хладнокрвности им барем могу честитати. Али прва два дана је изгледало да ће све бити брзо готово, наметала се реч блицкриг. Трећег дана се видело да је ситуација нешто другачија...

Заправо, блицкриг није уопште новија појава, много је старији од Другог светског рата. Друго, што људи обично не размишљају, је што постоје заправо две врсте онога што зову "блицкриг". Једно је брзо заузети центре моћи непријатеља, друго окружити их. Ово друго је заправо онај блицкриг који помињемо у контексту ДСР, Немци су заправо имали друго име: Bewegungskrieg - рат маневра. 

Треба имати у виду да су се током раније историје ове две врсте обично стапале у једну - краљ је био на бојишту, његовим уклањањем често би била добијена не само битка, него и рат. Посебно у случају грађанских ратова са више претендената на престо, као што су били Ратови ружа. Срби су на Косову успели да уклоне Мурата, што можда чак није урадио Обилић лажном издајом (више митска него историјска личност), него је урађено нападом коњице по узору на маневре Александра Великог, за које је наша властела знала колико је из историјских извора могла знати. Ово је теорија, а друга је да је Мурата стварно убио сужањ којег су му довели (из турских извора једино оправдање такве тврдње долази од тога да су Османлије касније везивали свакога којег би довели пред султана). Било како било, то није много вредело, јер је наследник Бајазит боље организовао војску после српског продора. 

Извлачимо важну поуку - заправо је боље уплашити непријатељског команданта. То је оно што је обезбедило Александру победу код Гаугамеле, то је био печат Руског успеха у Грузији, а после бекства преЦедника талибани (које у милионском Кабулу тешко да је већина волела) су без метка ушетали у главни град. То је била идеја, тај облик блицкрига, која је стајала иза муњевитог руског продора према Кијеву у прва два дана рата, успешног десанта на Хостомел/Антонов аеродром (зашто су падобранци остављени цео дан ја не знам, а можда ће се једном сазнати). Чак она прича о нацистима као кључни део руске пропаганде (посебна занимљива тема, али онда многи не би хладне главе ово читали) поред обраћања својим људима имала психолошку компоненту - зна се шта се са нацистима ради, Путин је тако могао рећи да ће погубити Зеленског у мафијашком стилу, на исто би му дошло.  Да је Зеленски побегао (тачније да се то видело, битно је шта неко у средњем ешалону или на терену мисли), ма шта становник Кијева мислио о руској инвазији он не би био спреман да гине. Али то се није догодило.

Заправо смо трећег и четвртог дана рата (а касније много мање!) видели управо оно што је опасна последица покушаја заузимања града на препад (а на шта сам ја у неким разговорима упозорио). Слике уништене технике, ако ништа друго, одлични су за пропаганду друге стране. Ипак није било слика масовног броја руских заробљеника, на медијима смо видели само појединачне па и нека обраћања (што иначе међународне конвенције забрањују). 

Али зашто Руси нису одабрали рат маневра? Мени је изгледало логичним да се Украјина пресече на линији Харков - Дњепар - Крим, чиме би остала без својих најјачих јединица, оних на истоку, према Доњецку. Осим што је ово наизглед тежи пут, јер зашто не решити ствари одмах, постоје разлози које је пријатељ* изнео у својим анализама. 

То ћу пренети без неког преиспитивања за које немам времена (а нешто је и мени било ново, нешто помало чудно).

Пре тога, могу рећи да су Руси заправо помало били жртве свог успеха у првим сатима рата, када је разорен добар део украјинске инфраструктуре, изгледа и веза с неким јединицама на терену. Нико није могао пренети наредбу за покрет трупа с фронта према Кијеву, ако непријатељ има надмоћ у ваздуху отворено кретање је опасно (видели смо и такве слике), најзад ако Кијев ускоро пада, не може се стићи на време. И украјинске јединице су остале где су на почетку и биле, неке се повукле пред директном претњом, неке окружене или полуокружене.

Е сад, разлози зашто Руси нису кренули у офанзивно кретање на кључним деловима фронта, што такође има психолошку компоненту. У принципу, према правилима рата маневра већи градови могу бити окружени. Али изгледа да оне западне приче како Руси имају проблема са логистиком нису биле сасвим празне. Мени је чудно, али има ту и контрукционих слабости у смислу да се превише ослања на железницу, а она ипак не може без градских центара (барем ширег центра). Распутица такође може бити проблем, ако зима није била довољно хладна (мада по неким сликама као да јесте) оклопне јединице имају проблема, а камоли камиони који би допремали тоне горива. Испада да је проблем створило ако је Путин одложио напад на молбу Шиа, а због зимских ОИ. Тако добијамо слике напуштених тенкова, које заправо не морају бити много чудне, а нису ни тако ретке у оваквим конфликтима. 

Факат око кога ће се вероватно сви сложити је да се одбрана Харкова показала као заправо најспособнија у украјинској војсци (снаге нешто јаче од једне дивизије). Руси још нису имали успех иако је то рускојезички град тридесетак километара од границе. Харков је и 2014. изненадио, па се од Новорусије спало на Донбас. 

Шта даље може бити? Сваки рат има неки крај у преговорима, али надмудривањем којег ће тек бити нећу се посебно бавити. Његов смисао, у ситуацији кад се наравно нема поверења, је ко ће први пристати на реч друге стране, што би значило пораз. А то јопет зависи од ситуације на терену.

Зато се сад бавим том ситуацијом. Ако бих морао оцењивати руска страна би добила тројку (под условом да су заправо очекивали могућност дужег рата), а украјинска четворку. И поред прича како је руско напредовање значајно успорено (сад англони кажу скоро сасвим стало), добијамо вести о новим градовима који су се нашли под артиљеријском ватром - Запорожје, Славјанск... Са своје стране Украјинци су изненадили отпором, барем огромну већину (али ја сам био свестан да се УПА борила до неке 1954, када су ликвидирали Бандеру). Проблем украјинске стране је скоро одсуство покретљивости трупа, осим можда код затварања пута руској колони из правца Херсона која би могла окружити Одесу, али те снаге нису могле бити много јаке...

Тако имамо поред одсеченог Мариупоља где се азовцима не смеши много лепа судбина (нажалост, град са много цивилног страдања, Вуковар је изгледа према томе мало дете) и ситуацију према Доњецку. Овде су Укри и даље не много од града, што омогућује гранатирање истог (такође ратни злочин). Али обруч се полако стеже са севера, истока и југа. Тако да добијамо ситуацију казана (израз из Отаџбинске војне, пример Стаљинград) у којем би се могли полако истопити. Кључне битке могу бити за Славјанск и Крематорск, не много далеко један од другога. 

Украјинска одлука да се не повлаче снаге са практично неодрживих позиција може деловати као њихова верзија оног Стаљиновиг Ни шага назад. Она ипак има тактичког смисла, ако имамо у виду да трупе у повлачењу постају изложене руској авијацији, остају сигурно без дела људства и већег дела технике. Тако да је питање да ли би могли помоћи Дњипру и Запорожју, Харкову ако затреба, а Кијев је ипак далеко... Повлачење је ипак требало пре рата планирати. Овако одлука рата може ипак бити у деловима Доњецке области, а не Кијеву.

Иван Вукадиновић

* Roman Fyodorovich Ungern-Sternberg