Две врсте новог феудализма
Ове две "врсте" новог феудализма, од којих ћемо једну назвати неофеудализам а другу посткапитализам, још увек су део истог система. Институције остају исте, мада их обе стране негирају, односно заобилазе, свака на свој начин. Такође постоје базични трендови који сви воде у истом смеру. Те трендове сам већ и ја уочио у свом тексту (увод у истоимено поглавље одломака). Поменимо пре свега истањивање фамозне средње класе, која се тако враћа на неки свој "природни ниво". У једном тексту видео сам можда најбољи термин - услужна класа - класа која обавља неке стручне послове за оне изнад. Такође, све мање слободе у сфери мушко-женских односа и наметање правила (само другачијих) као у време "старог доброг" патријархата...
Уопште, сведоци смо смањења нивоа слободе, што се наравно народу не продаје као такво него преко страхова. Ти страхови могу бити од миграната, промена, агресивних нешто-фоба, оних који вас могу увредити или повредити, од вируса, или чак страх од самог губитка слободе. Из угла потписника ових редова није неважно који су то страхови, при чему је чак мање битна њихова основаност. Битно је да ли се у односу на страхове рагује афирмацијом (своје) воље. Или у супротном смеру. У сваком случају, време је уграђивања страха, барем у западној цивилизацији, то не може проћи без последица по фамозну демократију, "отворено друштво" и слободно тржиште, дакле све оно што нам одређује "свет који познајемо". Али кренимо са овим врстама новог феудализма, које су modus operandi за сада истог система.
Неофеудализам
Иако је изгледало да је свет прешао у глобалну доминацију планетарног Запада, данас већ имамо фамозни мултиполарни свет. Било је доста речи о повратку суверенитета, односно преузимању контроле. Али уочимо да то није баш онај "деветнаестовековни" национални суверенитет. Просто зато што ниједна од светских сила није национална држава у том смислу. Кина и Индија су древни конгломерати народа које спаја (мање или више) јединствена култура. Америка и Бразил су нације настале "на ледини", неки би рекли пројекат-нације, у сваком случају оне које потичу од досељеника различитих народа. Русија, тачније Руска Федерација, је сама конгломерат. Када је Московија постала Русија она није била обична национална држава, него Трећи Рим. Империјална идеја је наднационална. Најзад, Европска Унија, како год је уредили, није чак ни држава... Но уочимо да су појединачне европске државе-нације у овом глобалном погледу смешне, све па чак и Немачка. Право вета у СБ УН некадашњим колонијалним силама је реликт...
Осим тога, како у феудалном систему постоји хијерархија, постоје и мањи феуди. С обзиром на монополисани систем и маргинализацију десничарских (и понеке левичарске) партија, није редак случај да се понегде освоји локална или регионална власт или у њу уђе, док на националном нивоу то није могуће. Ове снаге ће онда мењати локалну средину ако не могу националну. Пожељно је да она буде, што је могуће више, сама себи довољна. Тако ће се поставити брана и у односу на мултинационалне снаге - види онај други облик феудализма.
Дакле, овај облик је територијалан, уз разне облике сизеренства, о чему сам већ писао разматрајући Нови феудализам. То није демократија, иако иза њених институција обично стоји. Имамо јаке људе или "јаке људе". Ови други су наравно само вазали, али одговарају онима изнад, а делују строго онима испод. Чак и у том случају то може имати повољне одлике јер су овакви подложни притиску и одоздо, што смо видели летос у Србији. Феудална власт није неограничена, како се не брани чврстим правилима, она је стално на клацкалици.
Посткапитализам
Најзад нешто што је настало из савременог капитализма. Као нови феудализам га види само понеки критичар модерног капитализма. Ко о овоме прича не види ту неки позитиван садржај. Мада је пре пар деценија реч посткапитализам требало да има позитивно значење (да ли?), као превазилажење неког хијерхијског модела, какав је (још увек) капитализам. Па и данашњој Сорошевој "левици" су пуна уста некакве "једнакости", док у пракси имамо одбрану власти малог броја људи, и све мањег броја људи...
И овде имамо специфичне процесе, које сам до сада пропустио да поменем. Погледајмо рецимо ове најсавременије ресурсе, информатичке. Узмимо бенигнији пример индустрије забаве, конкретно музике. Пре пар деценија она би била твоја, без обзира да ли си је (ауторска права) поштено платио, или си набавио од пирата. Надам се да не морам објашњавати технологију, тек музика је била на "чврстом медијуму", неком облику диска. Сада практични монопол има јутјуб, музика је "бесплатна", заправо плаћеш је својим присуством, понашањем и личним подацима - што је кметовски однос пар екселанс. Само што ови модерни кметови нису то само као произвођачи (и то су, кроз разне облике прекаријата), него и као потрошачи, што у оном феудализму није био случај.
Тако да имамо сасвим другачији облик феудализације, која овога пута није територијална. Феуд ти је у овом случају сервис "на којем се налазиш". Тако можеш бити у феуду јутјуба, па онда фејсбука, па инстаграма, па гугла... пословно су они једни власници других, нико озбиљно не ради на разбијању монопола, као што је то амерички Конгрес пре више од века радио против Рокфелера. И ово је, наравно, само део приче...
Човек игра различите улоге па је у том смислу део феуда свеЦке здравствене, када имамо пландемијску кризу, као економски субјект је део феуда "независне" централне банке, у разним међусобним односима је у феудима "експерата" те разних облика фамозне четврте гране власти, која може бити било шта, само по правилу нема никакав изборни легитимитет - "невладине" организације, регулаторна тела, социјални радници, "независни" новинари...
Феуди нису територијални, ни идентитет није територијалан. Па њихови теоретичари и говоре о "игри идентитета". Тако си мажен и пажен као "угрожена мањина", али заузврат, као прави вазал, мораш да радиш против "већине", у пракси против заједнице која те окружује. Узмимо, на пример, да је још пре пола века неко из СССР-а питао што црначка заједница не добије своје аутономне области, где би сами уређивали свој живот, и погодите - сами црначки активисти били су против тога. То би уосталом била сегрегација, кај не! Но такође и одговорност.
Рецимо најзад нешто о племству. Иако су ови који изграђују посткапитализам представљени као ултралиберални, начин њиховог доласка до моћи свакако није такав, тј. демократски. Вертикална покретљивост је данас скоро па равна нули, много је мања не само од оне у социјализму или ранијем капитализму, него је мања него и она коју смо имали, рецимо, код Османлија. У том случају није чудо да имамо древно племство, крунисане главе и даље имају цењену улогу, а и Ротшилди су некакви племићи...
Уочимо да нека основа модерних идеја, а то су хтонски култови, није никако нешто ново, заправо то су размишљања старија од оних уранско-аријевског типа. Наравно, како не живимо одавно у пољопривредном окружењу, то ни ови култови (плодности) нису више пољопривредни, а немају везе ни са плодношћу, како год је посматрали. Пре имају везе са неким модерним изумима, као што је адренохром.
Пре ћемо заиста ново племство видети код оне друге стране, описане у ранијем одељку. Није нам познато да су људи који су се докопали моћи с те стране "непријатеља демократије" дошли из редова неког древног племства, удружења као што су лубање & кости, и слично. Не знам да се то причало за Путина, Сија, Модија, Трампа, Болсонара, Орбана, Дутертеа, Ергогана - ма какве биле приче о томе како су дошли на власт. Они су пре слични оном племству мача које је заменило некадашњи Рим или нашем Карађорђу. Људи који су сами дошли до својих звања. Кшатрија је онај ко је спреман да убије или буде убијен.
Не само да имамо (ново или не) племство, него имамо и такво свештенство, или барем свештене идеје. Основа сваке веће власти је окултна, немојте то никада заборавити. У том смислу могуће је замислити сценарио у којем ће морати да се бира између Републике Гилеад и ових педофила-сатаниста. Мислим да се лично ни тренутак нећу двоумити...
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар