Служавкина прича

Била ми је позната кроз филм, у међувремену је била серија на ХБО коју нисам гледао. Филм ми се свидео као и свака антиутопија, ако је идеја за њу добра, а ова је свакако била. Искрено, највише ми се свидела Наташа Ричардсон гола, што верујем да не би одушевило ауторку књиге. Она је играла Служавку, а Супругу такође добра Фен Данавеј, онда још држећа, што није баш у складу са описом књиге где та жена делује старије и болесније. Заповедника и Чувара играли су такође добри глумци.
Па ипак није ме чудила критика (поводом серије и уопште реактуализације теме) како је тај филм промашио. Читајући књигу тек пред крај сам схватио конкретан разлог. Однос Служавке и Чувара у филму је романтизован (што естетски није било лоше), док је у књизи он дат много, много сивље - однос нужан ради преживљавања плус изазов, секс али не романса, мада уз неку интригу у позадини. И док у филму имамо холивудски хепи-енд, овде имамо отворен крај. Не зна се где ће комби одвести Фредову (Служавку), мада из чињенице да је аудио запис сачуван можемо закључити да је бар успела да дотле преживи. На крају је конференција о Републици Гилеад одржана 2195. године, што би ваљда било тачно двеста година од радње романа. Замислите скуп антрополога који расправља исте 2195. о свим околностима власти Месије у Србији. Баш и није нека утеха...
А роман је стварно мајсторски написан, што отежава екранизацију (рекох да серију нисам гледао). Прву половину романа скоро се ништа и не догађа. Лако се може схватити зашто. Једина улога Служавке је да роди дете Заповеднику, пошто Супруга то не може. Оправдање за тако нешто наравно постоји у Библији. Осим тога, она нема обавеза, осим одласка у куповину, јер се шетња сматра здравом. Чак јој је било шта друго забрањено под претњом тешких казни - читање, писање, чак и разговор може бити опасан... Замислите живот такве особе, која утеху налази у препознавању сваке ситнице на трави, зиду у соби... Ту су наравно и сећања која нам кажу како је она доспела дотле, како је Америка постала Гилеад, али фрагментарна. Јер то је оно чега се она сећа, а не оно што нам објашњава.

Наравно, како децу не доносе роде, потребни су односи, а с обзиром на природу друштвеног (и кућевног) уређења, они се обављају кроз Обред. Док Заповедник покушава да оплоди Служавку њој је лице покривено, а глава положена на крило Супруге, која присуствује свему. И није баш инспиративно да се праве деца. Како се сумња да је Заповедник стерилан, идеју да Фредова има секс са Чуваром даје сама Супруга, и она то организује. Чувар Ник је Фредовој занимљив, али ништа више од тога. Заправо његова улога у свему (што укључује и помоћ у тајним виђењима Фредове и Заповедника, то што их одводи у кућу забаве Џезабел) остаје мистерија. Скоро сигурно је он Око (припадник тајне службе, то су обично они најближи Заповедницима), али да ли је припадник Отпора (Mayday)?! До последње реченице нија нам јасно...
Мала навлакуша за читаоца (барем мене) је део романа који се зове Спашавање. Очекивао сам ту неко бекство као у филму (тамо беше и убиство Заповедника), али не! Спашавање је заправо јавни обред погубљења дисидената и других криваца. Иронија и верско значење, једно не искључује друго... Ту имамо и сцену кад Служавке растргну живог мушкарца, што им је прилика за некакво давање одушка.
Из саме радње (реминисценција) и излагања на конференцији на самом крају можемо закључити како је настала сама Република Гилеад. Претходило је убиство целог државног врха Сједињених Држава, што је могло бити само учешћем врха тајних служби, данас бисмо рекли дубоке државе. Окривљени су муслимански фанатици. Има и других експлозија, ванредно је стање ваљда до нових избора. Али се они никада не догоде. Уместо тога, нови закони забрањују женама да раде, а пошто је сав новац ванготовински, практично кликом миша рачуни жена могу се пребацити на њихове мужеве или мушке рођаке. Појављује се и војска у новим униформама... Даље не знамо, осим да избија грађански рат, а брачни пар - Лук и његова жена, касније Фредова (право име не знамо, можда Џун) покушавају бесктво у Канаду. Она је ухваћена, он највероватније убијен (или можда није), ћеркица дата некој подобној породици... Онда доспева у тзв. Црвени центар, на преваспитање за покретну материцу
Маргарет Етвуд, жена која писала роман, је феминисткиња, претпостављам другог таласа. Изјашњавала се против Трампа, ХБО серија је урађена у време његовог успеха, и уопште када су мушкарци дигли глас против трећег таласа феминизма (и не само мушкарци). Ипак, далеко од тога да је неки зилот. У предговору каже како је занимало шта жене раде женама у оквиру хијерархијског уређења. Сама реч "патријархално" помиње се један једини пут у конференцији на крају. У Гилеаду, несумњиво патријархалном по облику, има и матријархалних особина које су погодовале успостављању новог режима. На конференцији сазнајемо да иако дело хришћанских фундаметалиста, Република баштини и неке научне идеје, те чак неке особине паганских култова плодности. Гилеад се не одликује правом оригиналношћу: генијалност режима ваља потражити у синтези.
Однос ауторке према религији је занимљив. У Предговору она логично закључује како ауторитарни режим у Америци мора имати хришћанске црте, неће ваљда муслиманске или комунистичке. Међутим, режим активно прогони друге хришћанске секте које су му једина опозиција, пошто су феминисткиње брзо ућуткане. Тако да роман није антихришћански или антирелигиозан, што и она каже. Оно што она не увиђа, или је вешто сакрила ако је стигла до тог увида, је дарвинистичка природа самог Старог завета. Најближе томе што је стигла је помињање социобиологије која је слична дарвинизму на конференцији, те бројна позивања на природу током режимских ритуала. Можда је и то довољно. Потписника ових редова је "пукло" (по речима пријатеља) сазнање колико је почетак Библије опседнут идејом опстанка племена, односно онога "да се не затре семе". Прави основ идеологије једног постапокалиптичног режима, мада има ту неких проблема, на које ћемо се осврнути.
Општа јаловост, драматични пад фертилитета, последица је како друштвених проблема (које би потписник ових редова назвао ужаси постмодерне), тако и еколошких катастрофа. Нуклеарног рата није било, али је било драматичног ослобађања нуклеарног, хемијског и биолошког отпада. Њега Гилеад чисти у Колонијама (три четвртине прогнаних су жене, мушкарци тамо носе исте сиве хаљине), које осим токсичног отпада служе за уклањање лешева из градских борби, а неке и за производњу хране. На конференцији се каже да је пад фертилитета несразмерно погодио белу расу (тим речима!) али се то ничим не објашњава. Ови друштвени разлози су основни мотив превратничког режима, што се може видети из неких излагања Заповедника када је филозофски расположен.
Анализирајмо како се режим тиме бави, које је оправдање његових мотива. Сама ауторка (истина кроз уста научника двеста година касније) како смо "ми" ту да разумемо, а не осудимо. У данашњем свету има доста случајева одузимања деце, најчешће наводно мртворођених беба. И у СФРЈ је била таква вишедеценијска афера. Неке диктатуре (Аргентина, Шпанија...) су одузимале децу директно родитељима који су као дисиденти проглашени за неподобне. Функционерима који нису могли да имају своју децу то је добро дошло. Демократије за то имају суптилније механизме - центри за социјални рад одузимају децу, посебно хранитељским породицама како се то догодило Мили Алечковић и Иву Батају. Требаће неком у иностранству...
Сад замислите да је тек свака десета жена плодна. Шта би се онда догодило без обзира на систем и идеолошко покриће? Тачно је да плодност све мање људи занима (то је оно несразмерно у белој раси), али увек ће бити оних којима је она битан ресурс, како рекоше на гилеадској те-ве. Насилна додела жена које су на неки начин обележене (у легалне бракове се није дирало, али је сужавана дефиниција легалног брака), показала се као решење.
Проблем који треба размотрити је шта са мушком јаловошћу, стерилношћу, која је у Гилеаду званично табу (само жена може бити крива), али се незванично за исту итекако зна. Зашто је режим није адресирао, ако је толико био заузет биолошком обновом? Можда одговор треба тражити у кохезији мушке групе, која је револуцију иначе спровела. Уопште мушки морал, односно одговарајућа еволутивна стратегија није толико фокусирана на само преношење гена, колико на опстанак заједнице, да неки преживе. А да сачувају исте вредности. Окривљавање заслужних грађана, Заповедника, за јаловост било би проблем, зар не. Иначе, ништа не сазнајемо о бризи за фертилитет нижих класа, или о њиховом положају уопште, помињу се еконосупруге, које имају разна задужења и пругасту одећу, и то је све. Што би рекао Орвел - проли и животиње су слободни.
Сам Обред прављен је више да би се задовољио пуритански укус, него да би дошло до плода "љубави". Служавка није наложница ни конкубина, то им је јасно речено. Али пре су могле конкубине рађати децу. Оне задужене за уживање елите (Џезабел) су стерилисане. Такође, ако је главна тема сачувати семе, чему онда чистке оних који се и мало разликују? Квекери су помагали бекства, чували преступнике, али шта су скривили католици не видимо. Јевреји који су симулирали преобраћење? (Иначе привилегована група, јер једино је њима омогућено да оду ако неће да се преобрате, па су се многи лажно представљали као Јевреји).
То нас доводи до закључка да можда биолошки опстанак, макар масе, није био главни циљ. Сједињене Државе (односно Република Гилеад) су огромна нација. Увек се могло наћи нових регрута за режим, а многи који су му од почетка приступили и јесу били веома млади. Касније чистке, које се помињу на конференцији можда би довеле у питање неку рационалну природу режима, уз сво могуће лицемерје и личне ирационалности. Можда би то више личило на Пола Пота. Али то нам није речено.
На крају као утисак остаје нека бунтовничка природа књиге, али не "као у партизанским филмовима", него некако фаталистички, без обзира на исход који не мора бити повољан. Или језиком наших старих, реченицом која се често провлачи кроз дело: Nolite te bastardes carborundurom
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део