Кога уклонити да бисмо стигли до АВ

Добро гађаш али лоше погађаш

Обично и не почињем да гледам клипове који су дужи од сат и по, али када је у питању Ћирјаковићев интервју направио сам изузетак. Поред многих занимљивости о којима нам може причати овај светски путник, овде је битно оно што се тиче домаће политике.
За разлику од филозофа Пражића пре десетак година, који је покушао да нађе један сасвим генерички разлог за оно што сматра феноменом националног самоубиства, Ћирјаковић се бави много "приземнијом" темом - кога уклонити из опозиције да бисмо уопште могли да изађемо пред овакву власт. Да "станемо на црту", како би рекао бивши преЦедник. 
Потписник ових редова ће се ускоро у више блогова позабавити темом зашто нам овако иде... и можда шта нам ваља чинити. Али претходно треба погледати друге приступе тематици, рецимо Пражићев, или сада Ћирјаковићев.
Пре свега да се оградим од нечега што би некоме могло изгледати као критика персоне коју иначе доста ценим. Осим одличног доприноса супротстављању заблудама европоцентризма и осталог снобизма (који досеже до култур-фашизма), то је корист од свих репортажа које је написао, Ћирјаковић је и аутор једног од најбољих зајеба тзв. Друге Србије, тачније њене "мајке" Латинке Перовић. Требало је уживати након тог есеја у реакцији Пере Луковића који је тврдио како је она једна топла особа, која му је занимљива за дружење, зезање рекли бисмо. Ко не зна, то су речи ранијег уредника Воајера, лика који жене њених година са којима се политички не слаже веома радо не зове MILF него GILF. Ко разуме енглески сленг, схватиће! У сваком случај, тај рад, а још више реакције на исти, неуроза "другосрбијанаца" - све је то било прајслес...

Но да пређемо на ствар... Идеја Ћирјаковића је јасна - да бисмо уопште могли да угрозимо актуелног преЦедника, кога још зову Месија или Премудри, потребно је да рашчистимо ствари у опозицији. Речима самог Ћирјаковића - да бисмо дошли до Вучића, морамо да уклонимо Сашу Јанковића. Што лепо звучи, има чак и неке логике (која се, видећемо, може и применити другачије), али је потпуно погрешно.
Прво следи примедба, с којом би се надам се Ћирјаковић лако сложио, а из које следе остале примедбе - Вучић је само пример. Шта добијамо његовим уклањањем с власти, ако дође неко, ако не истог темперамента, онда сличних геополитичких светозназора, рецимо то тако... Ипак, у атмосфери где је свако изјашњавање за или против Вучића, Ћирјаковићу не треба много замерити, јер таквим изражавањем ће га сигурно разумети, а циљ је допрети до свести некога.
Много је битније питање (ако већ имамо у виду да није сва мудрост "срушити Вучића") - Који смо то "ми" којима смета Саша Јанковић?! 
Ћирјаковић изгледа није сасвим преболео комплексе "Друге Србије", којој је и сам како каже припадао (потписник ових редова га не памти из тог периода, као ни водитељ интервјуа). Рекао бих да он има ону идеју "уједињене опозиције", рекли бисмо ДОС-а, из које треба избацити људе и још више идеје (ту је Ћирјаковић ипак доста испред просечног политичног Србина) које је осуђују на неуспех. Па Ђинђић је довео Коштуницу, Војводина Република се није помињала, али јесте веронаука... и шта смо тиме (ми Срби) добили? Мало доброг, мало више лошег...

Скок до бројки (тачне чак нису битне, битан је тренд) нешто ће нам објаснити. Јанковић јесте добио на неким председничким изборима око 16 одсто, у Београду процентуално много више. Тиме се лансирао на место некаквог "лидера опозиције", али је то место брзо прокоцкао. Он је сада лидер једног "грађанског" (наравно, не у римском смислу), друсрбијанског коалиционог покрета, који има шансе да пређе цензус "да су сутра избори" (а нису!). Рецимо то тако. Мада је и тај цензус питање. Ћирјаковић би боље погодио да је поменуо Ђиласа, али није. И то није случајно. Сетимо се да не говоримо толико о људима, колико о ономе што симболишу, а Ђилас баш није исто што и Јанковић. Нису ли га неки другосрбијанци оптуживали да је платаноубица, Ђитлер, расиста (зато што је рашчистио нека нехигијанска насеља)... Није ли он "подржавио" ПКБ, чију продају подржавају неки веома гласни критичари актуелног Месије...
Али ни то није толико битно... Битно је то што се не може уклонити другосрбијанска идеја, нити се имамо чему обраћати онима који је заступају. Они који су огрезли неће сигурно променити мишљење, они који су "на пола пута" размислиће пре ако добију другу бољу понуду, него ако ова буде некаквим аргументима "раскринкана". Ко зна нешто о психологији, зна то добро. Идеја "по себи" иначе не може нестати догађајима "у стварном свету", кога занима филозофски доказ има га овде на крају текста
Али нама у Србији не треба никаква "уједињена опозиција", него промена усмерења, ако је могуће и начина мишљења. Потребно је уклонити људе (и рекосмо још више начине размишљања и делања) који доведоше до "спектакуларних успеха" нас који се сматрамо патриотама (десничарима, евроскептицима, антиглобалистима, русофилима (мада тај израз има и негативну конотацију, што није небитно)).  Или ако ћемо говорити језиком парадигми - треба уклонити Мишу Вацића, а не Сашу Јанковића. И да је тако гледао, Ћирјаковић би био ДОНЕКЛЕ у праву.
То је проблем којим се потписник ових редова већ дуже време бави. Рецимо есеј Десет типова који шкоде српској десници. Погледајмо други део (први део је већ доста виђен, уосталом има линк тамо). Али - како уклонити некога (или нешто што заступа)?! Постоји очигледан начин, али о томе сада нећемо (рецимо да је гре'ота трошити метке). Цензура је доста непрактична, а немамо ни средства за исту. Да неко ућути јер се доказало да је будала?! Па неки, иначе мање гласни, јесу нестали. Ко се данас уопште сећа Веселинова, рецимо... Неки, гласнији, повукоше се у "илегалу", али се из исте итекако огласе "кад треба" - рецимо Вук Драшковић, или Биљана Србљановић. Показало се да нема тих негативних поена који би неке натерали да ућуте, како је лепо приметио рахметли Тијанић.  Па и да неког ућуткамо, шта вреди да оде једна будала, ако дођу две нове...
До сада смо видели да "идеја" (ма шта под њом сматрали) не умире тако лако. А већ сам рекао да не можемо ућуткати неке, али се можемо "разграничити" од њих. Но за то није довољно само да се они "побију", или ти напуше аргументима. Изгледа да је битније, а то новија искуства све више показују, рећи ко ваља ако толико много њих не ваљају. И ово кажем као председник Евроазијског пута, иако не у име истог. Другим речима, не износим став организације, него властита искуства у вођењу једног малог дела отпора ономе што нас уништава (где ми жртве нисмо само Срби). Али сва борба коју можемо водити јесте у Србији, и са Србима, какви су данас. 
Крајње је време да се узмемо у памет.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину