Етика: Идеологија

Теорема: Инструментализацијом идеја губи смисао вредности, постаје инструмент, монета, објективизује се као оруђе, роба и средство политичке манипулације. То је пут који неизбежно води у рат и односе доминације. (Нуај)

Лема: „Идеја подлеже дегенерисању зато што је „органски“ повезана са онима у чијим умовима фигурише, тј. са онима који би требало да буду њени баштиници и стожери, они који следе и чија је то звезда водиља. Током времена, из разних разлога, све је мање оних који имају моћ јасне ВИЗИЈЕ идеје, нарочито ако је та идеја валоризована као круцијална вредност неког друштва, нације, односно религије, култа. Они који су то још увек у стању углавном бивају инкриминисани, етикетирани као јеретици, те маргинализовани од стране оних који манипулишу датом идејом у циљу очувања и проширења своје друштвене моћи. Жреце идеје смењују жреци институција, чиме институције бивају десакрализоване и секуларизоване, иако формално оне и даље делују у име те идеје (коју су инхибирали и ставили у стање „хибернације“), тј. на основу ње уживају свој легитимитет, кредибилитет и легалитет. (У том смислу индикативно делује формулација „званична“ Црква, „званична“ доктрина, „званична“ верзија…). Друштвени, практични аспект дате идеје тако постаје фарса те нужно окрвави руке. Нема институције која то никада није учинила с обзиром да је институција политички, друштвени инструмент, социјално и културно-цивилизацијско тело неке идеје, њен мач и штит, те напослетку – тврђава неке моћи.“ Доријан Нуај

Доказ: Мислим да је читалац већ сасвим добро упознат са, изгледа најкоришћенијом, Дефиницијом 5 (Спиноза). Мишљење ограничава мишљење, а тело друго тело, они се не ограничавају међусобно, али ипак су у сталној интеракцији.  Мишљење (идеју) не ограничава тело (рецимо – држава) директно, али видесмо у леми како то ради индиректно. Тако што идеја губи свој оригинерност засновану на визији и постаје идеја о моћи. Ако читалац није прочитао, може да се врати на претходни одељак Етика: Моћ. Оно што се даље ради у име идеје је механизам описан (и доказан) у том одељку. 

Занимљиво је да и оваква институционализована идеја задржава некакву мистику, помпу, светотајност, неразумљивост. Такво окружење није сасвим негативно, оно дозвољава и чак подстиче узлете људске мисли, какав је био рецимо европски барок.  Но вратимо се освештаном речнику идеологизоване институције Цркве. Посебно је, у светлу онога реченог у претходном пасусу, занимљива формулација „Тело Христово“ којим Црква назива себе. Можда би се могло јасније рећи – Моћ Христова. Али сетимо се да је Христос одбио овоземаљску власт, када је имао дијалог са оним другим.

Поменута ограниченост мишљења има још неке последице, погледајмо за шта смо све користили до сада Дефиницију 5. Видесмо како све више грешимо што више верујемо, тачније: мислимо да знамо, како смо спознали неке коначне истине, или да имамо савршени метод који спознаји истина води (Метафизика: Богови и Метафизика: Владавина разума). Спиноза је јасно рекао како је само Бог неограничен (Дефиниција 7), има безброј атрибута од којих су човеку познати само протежност и мишљење. Спиноза је био јасан којим путем се бесконачном можемо макар приближити. Емпиријска знања су последња по значају, боља су априори закључивања разума, а најбоља је интуиција (ум). Интуиција, пак, има тај проблем да се тешко преноси, и сад ћемо видети која су све застрањивања с тим повезана.

Опадање религије почиње онда када њени жреци трансцендентно искуство оснивача култа замене својом (само!) визуализацијом, пошто сами немају моћ (интуицију) да виде. То је већ интерпретација. Поклоници, следбеници, наследници немају моћ да виде јер не трагају. „Ви још нисте ни себе тражили, а нашли сте мене, тако раде сви верници и зато је тако мало све вере.“ (Ниче) „У случају да некаква духовно надарена – ауторизована или неауторизована личност има моћ ВИЗИЈЕ основне идеје, а при том се не бави политиком и администрирањем, биће на све могуће начине спречена да води и подучава следбенике и вернике како да и они сами ВИДЕ основну идеју – фундаменталну религијску ИСТИНУ.“ (Нуај) Погледајмо шта се догодило Џозефу Смиту, који је ВИДЕО, гледајући у свој шешир. Линчовали су га и убили у земљи која се представљала (и то и даље ради) као „светионик слободе“, у којем човек може да верује и проповеда оно што хоће. Истина, ни Џозеф није био имун од идеја о моћи, с обзиром да је штампао свој новац а било је идеја да се кандидује за председника Сједињених Држава.

Овај одељак се у много чему заснива на поглављу Идеологија (Нуај). Иако је тамо као пример дата религија, одељак се не зове тако. Претпостављам да је то зато што је идеологија шири појам, а све речено некако важи и за идеологије прошлог (и овог) века. Погледајмо мало познато нам свето тројство (Метафизика: Владавина разума). Некако је комунизам најближи овој схеми преласка од визије (Карла Маркса), која је уједно била и теологија, или можда још визије ранијих утописта, до организоване религије Стаљина, са својим државним култом (фашизмом) личности. Нацизам се налази у занимљивој позицији пошто је он отворено зазивао моћ. Ту би могли гледати корупцију идеје која је постојала прво код Ничеа, а онда неких мислилаца конзервативне револуције, као што су рецимо Јингер или Шпенглер.  Израз Трећи Рајх први је употребио национал-бољшевик Ернст Никиш.  Најзад, занимљива је и позиција либерализма, као идеологије која за себе тврди да уопште није идеологија. Овде бисмо могли све то гледати на много нижем (пре свега онтолошки нижем) нивоу разних „корисних идиота“ од којих можда (сигурно?!) неки искрено повероваше у демократију као некакву панацеју. Занимљиво да је већина њих сама лично прошла пут корупције, па није било потребно трошити метке. („Хипици и хипичкиње сви до једног постали су свиње“ Бора Чорба). Понеко ко није хтео, или није знао да се комерцијализује, укључи у естаблишмент, заузме своје место, био је сасвим лако маргинализован. У Сједињеним Државама је тек расни елемент дао мало озбиљнији тон одстрањивању оних који исувише повероваше у обећану слободу – Мартин Лутер Кинг, Малколм Х…

Вратимо се на оно да мишљење ограничава мишљење, а тело друго тело. То у пракси значи да идеологија (као таква) не може бити поражена пропашћу државних пројеката с њом повезаних. Тако данас имамо неонацисте, троцкисте, анархисте, маоисте, стаљинисте… Они опстају у својим световима потпуно ослобођени од некакве светске реализације идеја до којих им је толико стало. Битнији им је неки пуританизам, самодопадљива слика (Теофил Панчић би рекао за „левичаре“ међу њима да су фенси, шменси и кул). Они су такође ослобођени и од првобитне идеје, пошто је прошло исувише трансформација, они заправо следе идеје неких нових гуруа, плус изабране странице житија далеких узора (поменути Хитлер, Троцки, Стаљин, Мао…). Осим идеологије, као људи, живе на тешкој маргини где уживају у топлом пиву испред драгстора, или су регуларни део система (идеолгија је у слободно време), а има и мало домишљатих који су успели да постану медијске звезде (Ратибор Тривунац, др. Мирољуб Петровић, онај ДАВИДовић „фирер“) што значи да могу да живе од онога чиме воле да се баве…