О науци о исхрани

О овој теми сам раније причао као о примеру, али су ме схватали као да стварно постављам питање шта треба јести, како се здраво хранити, а да нам то "каже наука". Сада ћемо се стварно позабавити тиме колико научности има, и треба да буде, у избору правилне исхране. При свему треба имати у виду да је ово само један од примера "научне мисли", односно оправданости трпања "науке" (или науке) у све и свашта што нам говори колико је Пол Фајерабенд био у праву са својим епистемолошким анархизмом.

А чињеница је нам "наука" (или наука, односно дисциплине које би се бавиле овом темом, наводници имају места у зависности од озбиљности истих) претерано компликује ствари. Чињеница је јасна и може се изразити једном реченицом: Човек је сваштојед. Разумно је сматрати, и то већина истраживања стварно поткрепљује, да је чувена балансирана исхрана најбоља. Међутим, људи су се лако прилагођавали на било које скретање баланса (у принципу ка сасвим месној или безмесној дијети). То важи за различите културе, при чему треба имати у виду да смо генетски и даље веома слични. Наравно да су оне биле прилагођене различитим условима средине. То важи и за изнуђене промене исхране због нагло промењених околности, у којима се мора некако преживети. А да би  се преживело - било чиме прехранити. 

Сећам се кад сам био клинац читао сам књигу Јести а мршавити, која је промовисала протеинско-масни начин исхране. Дат је пример, у супротности са ранијим истраживањима (занимљиво - баш како рекох) да Масаи који једу углавном месо (као ловци и сточари) имају много мање проблема са крвним судовима него народи неких тропских острва којима доминира биљна исхрана са угљеним хидратима. Нема разлога да у то сумњамо, али не значи да овим другима живот није у нечему другом квалитетнији...

Занимљив би нам био случај једне друге врсте сваштоједа - медведа. Иако нам тако можда не би изгледало, око 90 одсто исхране медведа у природи је биљног порекла. Медвед обично не лови, ако поједе нешто животињско то је стрвина. Међутим, ако је баш гладан, или ако му се намести прилика коју је гре'ота пропустити, медвед ће почети да лови, и наставиће с тим. Познато је како воле да лове рибу, тамо где је има у изобиљу (планински потоци, посебно тамо где мигрира лосос). Од медведа може страдати домаћа стока, али ће чешће страдати усеви у брдско-планинским областима (рецимо кукуруз). Дохрана медведа која се организује углавном је биљна. Дакле, медвед може да једе разне ствари, зна се шта највише воли, али није посебно избирљив, посебно не када спрема сало за зимски сан...

Подврста бели медвед, међутим, једе скоро искључиво месо, односно сало. Главна мета су им фоке, они кад их улове обично оставе месо, само висококалоријске масти су им занимљиве. И овај медвед је радознао да улови и нешто треће, али сматра се да му је то више губитак него зарада енергије. То наравно има везе пре са условима средине (поларна клима), него генетским детерминизмом. Јер, рекох да је реч о подврсти. Мало ме је то изненадило када сам читао у Националној географији - сматрају да ће фамозним климатским променама популација белих медведа морати да се повуче на копно, где ће се измешати са осталим (под)врстама медведа. Дакле, без обзира на сву кукњаву око глобалног загревања, коју неретко видимо баш на страницама овог листа, бели медведи неће изумрети, помешаће се са осталима (ако се већ лед на Арктику отопи). Наравно, опашће диверзитет те врсте. Но они који кукају над могућом судбином белог медведа, обично су неосетљиви спроћу будућности белог човека, односно диверзитета људске врсте. Оне који су забринути за белу расу називају једним не баш лепим именом, или се са њима спрдају. 

Нешто друго је панда, врста медведа који је постао искључиви биљољед, чак везан за једну врсту биљака - бамбусе. Биће да му се и пробавни тракт променио, мада и даље има зубе месождера. Како овде причамо о исхрани човека, сетимо се да нам панда никако не може бити пример, док су неки народи (Ескими пре свега) по исхрани веома слични белом медведу.

Ред је да се нешто каже и о популарној теми - веганима. Моја снајка Немица је објавила "на друштвеној мрежи" да је постала веган и написала, колико сам разумео немачки, да је то једино логично, итбл. (и тако ближе). Добила је неку подршку, како то бива, само ме изненадило да јој се нико не смеје, а код нас тешко да би без смеха прошло. Што сам објавио на свом статусу, заборављајући да она зна српски и ћирилицу, па би могла разумети шта написах ако то види...

Као разлози за веганство више се наводе они моралне него дијететске (здравствене) природе. О томе сам већ рекао шта сам имао, примењујући Кантов категорички императив. Применом просте економске логике, а њу је тешко заобићи, опште веганство довело би до изумирања већине домаћих животиња, које се гаје баш због исхране, и до великих патњи паса и мачака. У међувремену су, међутим, периодични напади на вегане попримили неку ритуалну црту, а ја ритуале не сматрам много занимљивим. Зато у томе не учествујем.

Применом онога што на почетку рекох, човек се може релативно лако прилагодити на било какву исхану, па и веганску. Стога нема разлога да сматрамо да је оваква дијета нездрава, лоша или чак опасна. Мада проблема има око прибављања довољне количине протеина. Једина биљна намирница која је њихов солидан извор је соја, а исхрана истом производи извесне проблеме. Они "рационални" су имали потребу да се осврну на увреду коју можемо наћи код оних који се опиру таласу феминизације и осталих ужаса постмодерне а она гласи: soy boy. Уочимо да и ови (по властитом признању пристрасни) "лумени" признају да соја садржи фитоестрогене и да наука (што се њих тиче оправдано би било ставити "наука") није начисто може ли соја довести до опадања мушке фертилности.

Дакле, веганство не даје добар извор протеина, мада је питање колико су они (односно у којој количини) нужни одраслом човеку који је умерено физички активан. Ипак, не бих саветовао у исхрани деце, а вегани који их имају их наравно тако и хране. Недавно је било речи о томе на телевизији, где веганка није успела да увери сагворнике... Центри за социјални рад имају обавезу да реагују ако примете потхрањеност детета, али не пре тога, и не изван тога. Што се тиче биљне исхране, где доминирају угљени хидрати, она савременом човеку прави један већи проблем (о чему ћемо касније), али вегански активисти тај проблем немају јер су фанатици тзв. здраве исхране, на шта ћемо сада прећи.

Дакле, осим резерви што се тиче исхране деце (што можда може бити и облик злостављања), немам разлога да посебно нападам вегане, а учестале критике и спрдње ми већ постају досадне. Тако би бар било ако би то била само њихова исхрана, па чак и да је то "начин живота" (ма шта то значило), ако они не би нешто натурали другима. Међутим, суочени смо са понекад агресивним, и по правилу досадним, њиховим прозелитизмом, и одговарајућим акцијама. То ипак чини напад на њих спрдњом оправданим, ако се наравно са истим не постаје досадан и онима који нису вегани. Другим речима - пустио бих ја њих када би они мене ме пустили... Уосталом, понекад мало (али јако!) хумора није на одмет. 

Али нису само вегани досадни фанатици здраве исхране. Посебна прича (и посебна секта) су продавци хербалајфа. Ту су и фитнес тренери. Када је глумац Маринко Маџгаљ млад умро нашао се неко да му овако на фејзбуку "изјави жаљење" - јебига, нездраво си живео, али жао ми је... Наравно да је одмах напушен. Неки би једноставно морали да гледају своја посла!

"Здрава храна" може бити било шта, као што било шта може бити "интегрално", рецимо интегралне грисине које иначе налазимо у продавницама здраве хране. Колико ово нема везе са значењем речи које се користе било би нам веома смешно, ако не бисмо знали како се такве ствари производе. Занимљиво је било видети хроно чварке. (О хроно исхрани овога пута нећу). Што рекоше колеге из Синдиката "хардкор је мртав, маркетинг је све". Не знам шта би данас било хардкор, али ово друго је свакако тачно.

У овом случају је наука (или "наука", како се узме) дала толико својих мишљења да је најбоље ограничити се на сопствени осећај и здрав разум и смисао. Једино што треба знати и пар научно утврђених чињеница (али оних које су мало "одлежале") да би се побили разни када крену са својим псеудонаучним (или "псеудонаучним") причама, где своја убеђења покривају научном фразеологијом. На крају, мишљења сам да би човек требало да једе оно што му прија, без обзира на оно шта "наука каже".

Иван Вукадиновић

п.с. Ово би био сасвим ефектан завршетак, али не можемо игнорисати један проблем. Као и остале животиње, ни човек није по природи "умерен" (ипак греши онај ко тако мисли). То је зато што је у природи глад пре правило него изузетак. Због тога је прикупљање "резерви", наравно у виду сала, било сасвим еволутивно оправдано. Тако нам је ушло у гене. Проблем је што смо обично лишени периода гладовања. Зато смо многи (укључујући и потписника ових редова) склони гојењу. Популарна је она храна која изазива биолошку потребу за угљеним хидратима (слаткиши, прости шећери) и солима (грицкалице, посебан проблем је натријум). Јасно је да их човек често уноси преко мере због њиховог високо рафинисаног облика, стварања зависности, недостатак прилике (физичка активност) да се вишак потропи или глади да се надокнади. Због свега тога има размишљања да су периоди чистог гладовања заправо кориснији од временски орочене дијете. Наравно, неко може применити дијету као трајну промену начина исхране, да не кажемо "живота"...