Јуриш у поробљену отаџбину

Док се ближи тачно сто година од потписивања примирја у Великом рату, погледајмо овај извештај који се по ратној естетици ближи ономе што је писао "принц ровова" Ернст Јингер. То и није тако тешко, не зато што Јингеров таленат није био изузетан, већ зато што је у одсудним ситуацијама стварност највећи фантаста. Само се треба затећи и на страшном месту постојати...

Ратни извештач свих српских листова са Солунског фронта, Младен Ђуричић, овако је дочарао одсудну победу српске војске над Бугарима, 15. септембра 1918. године на Добром пољу, у гудурама планине Козјак:

Језиво зјапе два проширена камена шанца, налик на два тек подерана речна корита - не планинске, плахе већ - црвене вулканске реке које су, надирући, топиле гвожђе и камен... И ничега више, сем црног гвозденог града којим је тако свирепо насејан овај преврнути простор. Ватра је спржила све што је захватила, а прашне остатке експлозив је дигао у ваздух. Овде је ваздух људска гробница а не земља и камен...

Врх једне џиновске стене, са средине линије, служио је Бугарима као осматрачница, а њене пробушене прси као најсигурније митраљско гнездо. Усред стене, повијен преко свога митраљеза, спава један немачки подофицир. Ни шрапнел ни куршум нису могли да продру до њега. Тресак страховитих експлозија успавао га је у срцу камена. 

Около су читаве провалије од експлозија а на предњој, каменој ивици, чучи неупаљена, чудовишна и трорепна француска бомба од деведесет седам килограма. 

Кад је наш артиљеријски ураган прешао преко ове стене, васкрсла је Србија, овде на Добром пољу. А у часу њеног васкрсења прскали су од земљотреса стари гробови и избацивали мртве напоље. 

Десном јаругом остало је више трагова ове ужасне битке. У последњем тренутку, преко те јаруге извршен је јуриш. Још понеко изрешетано и одерано стабло штрчи у висину, или као прегорео трупац лежи на преривеној земљи. А шуму, младу лепу шуму која је допирала дотле, и коју смо ми три године гледали, за једну ноћ је огањ спржио до последње жиле у камену. На почетку јаруге лежи шест француских војника и међу њима један српски. И ту су потврдили братство. Позади њих је рупа од експлозије невиђених размера. На седам корака од ње, у једном џиновском бусену, усправно стоји шест младих, високих стабала, истргнутих из земље са кореном и жилама. 

У самом потоку, за једним каменом, лежи део човека - само трбух и ноге у плавим чакширама. Другог дела са главом и грудима нема. Цело тело једног другог борца стоји усправно - с ногама закованим за одерано стабло дебеле букве. Разапет мртав! Притисак ваздуха је овде извршио улогу џелата. Један младић. црних очију, пао је на бок али још обема рукама држи своју брзометку. 

Што дубље у јаругу, све више поцепаног и разбацаног одела и спреме. И мртвих све више. То су наши савезници из Француске и Африке: 17. и 122. колонијална дивизија које су уз потпору наших снага са крила извршиле први продор. Кад су пошли на јуриш захватио их је непријатељски шрапнел или митраљески сноп. Сви су окренути северу, Србији. Мир душама њиховим.

Ено једног дечка са ранцем на леђима, као да је заспао на једном догорелом пању. Тако је свеж и леп, а још јуче у зору морао је овде заспати. Пробудиће се ко зна када, и ко зна у ком крају његове лепе Француске - у успомени. 

Још ниже, ред Сенегалаца, са поцепаним прсима и шлемовима. Испред њих једна рука у рукаву плавог шињела. У страни комад кичме, са ребрима, улепљен смесом блата и здробљених костију. Испод једне широке кладе вири гранчица, са свежим лишћем, попрскана крвљу и мозгом. И опет ранци шлемови и поломљено оружје. 

Тамо горе, иза бугарских линија, на стотине метара, нема ничега. Широк ватрени појас, који је кренуо са наших положаја захватио је и спржио све до мочваре. Иза ње су сви пролази засејани телима. То је бугарска резерва, изгинула од граната. То изазива ужас. Има и полупечених, има и сасвим сагорелих. Већином су згрчени, раздрљених груди, са ужасом слеђеним на лицу. И махом окренути Србији. У бекству..

Пре 20 часова овде је ударио гром наше освете. Пре двадесет часова одавде је, испред наших бајонета, кренуо ужасан и невиђен пожар у правцу Србије. И сад је ова планина обучена у огањ који расте све више, кога гоне бесови ветра и наше освете. Да бу ужас био већи, сваког часа урликне понеки тајни бугарски магацин и одлети до неба, и тамо се распрскава, приређујући највеличанственији ватромет у част нашег повратка...

Г. Оташевић, Политика

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА