Зашто нам овако иде, први део

У последње време ми је постала опсесивна тема која је наслов овог блога - Зашто нам овако иде!? Не само зашто је власт такве, него зашто ни опозиција није ништа боља? Зашто они који су номинално за потезе која би Србија требало да повуче највише енергије троше да брукају себе и нас који смо за исте потезе?! Зашто нисмо чак ни банана држава? А шта смо боље да се не изражавам... У сваком случају, од почетка године се бавим највише тиме (што се тиче блогова), а и раније сам рекао којешта... Сад се нећу враћати на моја адресирања "патриотске опозиције", и неке предлоге решења које сам већ дао.

Филозоф Александар Пражић бавио се оним што је назвао феномен националног самоубиства. Након што је истражио различите могућности, определио се само за једну. Мислим да је такав пут погрешан. Пре свега, појам је прејак, а ако нам није предочен прави национални живот, то постаје ламентирање, што рекох у свом блогу. Битније је оно што рекох у једној расправи коју је изазвао. Не можемо све свести на један фактор. Код нас имамо више фактора који су заједно дали "савршену олују". 

Видећемо у више блогова који су ти фактори, а онда можда и рећи нешто о томе шта да се ради. Прво таксативно. Разлози зашто нам овако иде могу бити.

1. Однос према држави. Хајдучија.
2. Објективне околности које смо сами узроковали.
3. Правдољубивост.
4. Нереалност. Урчење.
5. Демократичност иницијације. Егалитаризам и дечије свезнање.
6. Хришћанско милосрђе.
7. Однос према Цару и Косову.

Па кренимо редом.

Однос према држави. Хајдучија.

То јесте последица владавине Турака. Иако је у почетку османска држава била боље организована од држава које је освајала, (укључујући ту и неке српске земље, делове некада Душановог царства), од почетка 17. века она се све више издржава пљачком својих поданика, посебно хришћанских. Народ је морао одговорити како је одговорио. Однос према држави наставио се и после Турака.

Наравно, ово није само наш проблем. Овакав однос према држави имају и други балкански народи. И други глорификују своје хајдуке, као рецимо Румуни. И ове земље имају сличан ниво корупције као и Србија.

Уопште слаба држава је карактеристика Јужне Европе. Можда је то због природних услова - повољне климе, недостатка широких поља и пловних река; можда је због инвазија ваневропског елемента; можда због затворености у Средоземљу... Иако је баш одатле, од Грка и Римљана дошао појам грађанина и закона, овде смо добили фашизам као "култ државе", што је некад давало резултате, а некад било трагикомично, оперетски. У протестантским земљама фашизам никада није имао више присталица. Имати у виду да се ја никако не позивам на Макса Вебера, као Месија, а и он је нешто са тиме утихнуо... 

Разлоге зашто се тако не позивам дао сам овде. Уосталом, нешто се тим протестантизмом добија, можда много више губи. Можда је решење баш у новој хајдучији. Само треба имати у виду да једном треба стати, а то је онда кад добијемо државу која барем може бити народна, има такав потенцијал. Србија 19. века, која се ослободила од Турака, имала је међутим великих проблема у прикупљању пореза, што је довело до политичких криза и парализе система одлучивања.

Објективне околности које смо сами узроковали.

Овде треба имати у виду да је циљ сагледавање узрока и последица, а не ламентирање у стилу "сами смо криви". Ако можда слободна воља појединца и може постојати, Исак Асимов је у свом делу Задужбина показао да тако нешто не постоји у већим групама људи. Овде важи психологија масе, која се можда и може моделовати, што он назива психоисторија. Дакле, ту имамо детерминизам. Разлози зашто смо нешто, ми Срби, урадили постоје, али се њима нећемо овде бавити него баш ониме што смо урадили, и што је доста ствари касније узроковало...

Већ смо више пута чули да нас Србе Запад види као "мале Русе" и ту се више ништа не може учинити. Примарни разлог свакако је био однос према свим православним народима Балкана. Али како према другим народима данас, и већ дуго (негде деценијама, негде вековима) не постоји таква слика и делање?!

Грци су од романтизма користили антику, коју иначе "већина" њих међу собом мање цени од "Византије" (хришћанског Ромејског царства). Кад је лорд Бајрон тамо ширио сифилис и револуције, исплатило им се. И данас многи на Западу мисле да су Грци почели борбу против Турака, а не Карађорђе. Наши суседи су касније стекли "кредит" на Западу - јер се Румуни и Бугари окрећу како ветар дува и то се зна. А шта су Срби урадили!?

Одавно сам имао теорију како је "жути картон" био Сарајевски атентат. Иако он није заправо био узрок него само повод Великог рата и поред тога што имам пуно разумевање за мотиве младобосанаца. Можда би некоме било чудно што мислим како је "црвени картон" био 27. март. Тривијално би било очекивати да се Срби као и остали народи овог дела света покоре Хитлеру, а не да вичу боље рат него пакт! (Наравно да је реч био о пучу који су организовали енглески агенти у ђенералштабу, али тај догађај је имао подршку у народу, као и фамозни 5. октобар, и спада под националну психологију). Иако смо тад стекли симпатије, могуће је да су они који одлучују, укључујући и творца чувене фразе Черчила, били после тога начисто да са Србима ни око чега не могу бити начисто. Можда то боље објашњава његов однос према нама него она прича, сасвим могуће тачна, да му је Воја Танкосић својевремено налупао шамаре... Чак је и "хисторијско НЕ" Стаљину било доказ ината, одлике већине српских комуниста, дакле и даље Срба са свим одликама националног карактера.

Али пре је био, како ми неко рече, један "још жући" картон - убиство и касапљење последњих Обреновића. Ја ипак не делим критику завереника, па и "јавности" (дакле штампе) која је довела до атентата, коју смо имали прилике видети. Краљ Александар О. је ипак био труо, у завери су учествовали и неки обреновићевци. Да ли се завереницима може замерити недостатак визије - убиство суверена кад је скоро цела Јевропа монархијска. Анархистички покрети тад су били страх и трепет Европе. Учествовали су у атентатима и масони, о којима се није мислило ништа боље. 

Чуо сам да је план био да се Обреновићи само протерају и прогласи република. Међутим, Апис је рањен, нешто је пошло наопако, па су краљевски пар мало искасапили. Да је после тога проглашена Србија републиком имали бисмо интервенцију здружених монархија против исте. Енглези, а ко би други, иовако су прекинули дипломатске односе на неко време (раније највећи непријатељи Француске револуције, народ који је први судском пресудом убио свог краља).

Слику "ирационалних бунџија" ипак не треба ширити на поређења Карађорђа и Милоша. Иако сам дошао до закључка да су обреновићи били боља династија, ово могу да тврдим. Ћоровић је о томе писао у Историји Срба. У два српска устанка била је различита почетна позиција и међународна ситуација. Први српски устанак диже се пошто су дахије (јањичари) уништили широку фактичку аутономију коју су Срби већ имали, док је београдски паша (дахије га убиле) био називан "српска мајка". Није се могло ићи испод тога. Све време су вођени преговори, док је Порта отезала. Током Наполеонових ратова међународна ситуација је била благо речено конфузна. То се завршило крвавим гушењем устанка 1813. и одмаздом Турака. Срби су имали ту слику као своју почетну позицију кад је почео Други српски устанак. Али се Турска на нешто ипак обавезала током ранијих преговора. Како се више нису водило по Европи ратови имао је ко (Русија) да је на то подсети. У сваком случају, Срби нису били ништа рационалнији у другом устанку, него у првом.

Ова прича се наставља.

Иван Вукадиновић