Лажне вести против идеолошке конструкције

Статус: И тако... Трибина на Сајму књига Центар за промоцију науке о лажним вестима. Филозоф дрви професорка менаџмента у медијима много јаснија. Таман помислим да је боље било да сам остао при ракији, кад постављање питања.
Имам три може само једно. Питам: шта ако се лажне вести сударе са лажном (идеолошком) конструкцијом? Каже не разуме. Ја реко могу дати пример. Не, не вели мондератор, а овај ме и даље не разуме. Одузеше ми реч, прекратише митинг. И можда је боље од ракије ишчачкати ИСТИНУ.
Кренимо прво од два ("јавно") непостављена питања. Једно је - зашто филозофу толико смета да неко једноставно верује? Наравно, на такво питање провоцирао ме став филозофа који је постао нека мантра - знање је оправдано веровање. Каже, то сеже још од Аристотела. Не знам за њега, но данас је свакако проблем - ко одређује шта је оправдано!? Изгледа да је та "оправданост" заправо "научни консензус" (читај: прегласавање), као што јесте по питању глобалног загревања, или става да хомосексуалност није болест (ако неког занима, лично мислим да није болест него поремећај, али нећу сад о томе). 
То нас онда доводи до преиспитивања мејнстрим ставова о доминацији "научне мисли", те неког модерног "скептицизма", о чему сам писао овде и овде. Филозоф каже да ако неко тако само мисли (без доказа, дакле неоправдано) то је ето тако небитно, па је онда алудирао на став инспектора Калахана како је мишљење као дупе - свако га има. Међутим, шта ми данас имамо од неких сасвим научно оправданих ставова?! Лорд Келвин је тврдио са места председника водеће научне институције да Сунце не може бити старије од двадесет милиона година. Сасвим у складу са науком тог времена. Шта ми данас имамо од тога? Шта имамо данас од тврдњи научника од пре пола века да нас чека ново ледено доба, или оних које је ширио Римски клуб, како ће се фосилна горива потрошити, како нас чека катаклизма код толико-и-толико милијарди људи... Шта данас имамо од некадашњих научних тврдњи да је свињска маст веома опасна по здравље конзумента!?
Друго питање је: Која слика коју пружамо свету смо заправо ми?! 
Филозоф је у контексту пљувања по "друштвеним мрежама", које јел' те шире лаже вести, рекао како ми тамо дајемо лажну слику себе. Цитирао је Шопенхауера и још понеког који рече како је то заправо малограђански. Но! Није ли самим тим што цитира мислиоце из претходних векова, и користи један већ архаичан израз, признао како то "лажно представљање" уопште није нов феномен. 
У том смислу моје питање. Кад уопште можемо рећи да човек "даје правог себе", а не игра само улогу?! У ком друштву је то "стварно он" (или "она"). У мушком друштву? У женском друштву? Мешаном? На послу? Пред партнером? Персона иначе значи маска. Не рече ли то чика Јунг кога ови "модерни" сматрају за псеудонауку. Треба интегрисати архетипе и сенку, нашу мрачну унутрашњост. Можда смо то "заправо ми". А можда би то филозофу звучало поприлично фаши...

Најзад да пређемо на постављено питање на које су неспретно избегли да одговоре. Чак и ако је филозоф искрен да није разумео питање то је његов проблем. Као што о њему (и модератору) говори то што нису хтели да чују ни кратко објашњење. Нису ме ни питали да ли ће бити кратко, или тако условно допустили. Али Центар за промоцију науке је већ познат по реакцијама на питања. Тако кад су правдали теорију еволуције (односно ригидни неоеволуционизам) модератор рече "ово није дебата него трибина". Легендарно! Или кад је "Шуки" (тако су му се обраћали, тад је ваљда био помоћник министра) на констатацију да на трибини о ХААРП-у заправо не рекоше шта је ХААРП одговорио усплахирено "не мислите ваљда да ћемо о томе на оваквој трибини!" Добро, сине Шуки, ако ти толико цениш своју трибину...
Ево примера. На почетку "румунске револуције" прочула се недвосмислено лажна вест да су војници јуришали на труднице у Темишвару, бајонетима на стомаке. За данашњи случај није небитно да се та вест могла тако брзо проширити само захваљујући неповерењу у званичне медије, где наравно нисмо могли видети ту вест, али јесмо масу других, које су ваљда биле истините... Онда је на некаквом митингу подршке у Букурешту маса почела отворено да негодује на Чаушеског. Неки други војници, не они који су наводно јуришали бајонетима, отказали су послушност. Остало знамо из не тако давне историје...
Моје даље питање је просто: Добро, оно је била лажна вест, гласина, али да ли је Чаушеску био истинит!? И то можемо проширити на целу ондашњу идеологију. Окрзнуо сам ја то марксистичко образовање, где је свако другачије мишљење сматрано "ненаучним", баш тако је писало у књигама... Звучи познато, зар не. Но ако је цела та конструкција била реална, истинита, како се тако лако урушила пред недвосмислено лажним вестима?! (Она из Темишвара није једина, много мирнијим Чесима је био довољан много блажи инцидент у којем су припадници њиховог ДБ-а неког мало избубецали па стрпали у марицу, он је пуштен иза ћошка).
Ко ме зна, тај зна да наравно не пуцам на комунистичку идеологију, а посебно не на социјалистички систем. И ја сам на неки начин социјалиста... Но немао ли данас не мање идеолошки мејнстрим, коме ето много сметају "лажне вести" (наравно, ако нису њихове, CNN-овске). Овај нереални систем се базира на конструкцијама које су у великој мери преузете баш од комунизма, тзв. културни марксизам, односно SJW. Ова идеологија се зове либерализам (у модерном издању које је све више реторички против капитализма, а можда му и стварно смета, па неће бити да је Трамп баш бануо као Индијанац). Идеологија која, као и остале, у суштини води порекло од рационализма и Француске револуције...
А сад ћемо мало да филозофирамо о самом значењу вести, идеологије и истине (и лажи) у том контексту. Шта је заправо вест, како је дефинишемо? Вест је информација о догађају. Ако се она дематује, оповргне, сазнаћемо да се неки догађај није (тако) догодио, или се јесте догодио а мислили смо да није... Шта нам то вреди ако је догађај изгубио сваки контекст!?
Наравно, рећи ће неко, ко је проваљен да често лаже (даје нетачне информације о догађајима), њему се не верује. Али није баш тако. Ако је неко моћан, имамо разлога да узмемо у обзир шта говори, макар му и неверовали. Можда нам то говори нешто о ономе што намерава, па макар очекивали баш супротно од његових речи. А можда ономе ко  је на власти одговара да не размишљао уопште о ономе што говори, па онда ни шта ради. Он ће свеједно остати на власти. Можда тако вешто мења теме, да га је тешко "ухватити у лажи", с обзиром на оно што рекосмо... Што би нас лажи некога више узнемиравале од лажи осталих? Тешко само зато што је реч о лажима... Није ли све то део легитимизације моћи?
Другим речима, право питање је ли лаж(на вест) легитимна (оправдана) и мој одговор је да јесте. Легитимитет свакодневним лажима даје борба за опстанак. Не лажу ли многе животиње, па и биљке, свакодневно о томе где су, какве су, шта раде, посебно да ли су то баш оне. То се зове мимикрија. Наравно, то што је лаж легитимна не значи да ће свака проћи. То је све питање вештине која је нужна за опстанак.
Међутим има нечега у вези чега животиња никада не лаже. Циљеви животиње су прости - да се нахрани а да не постане плен, још више да се размножи. Да потомство доживи своје потомство. Да се пренесу гени. Животиња неће лагати да има другачије животне циљеве, рецимо "бољи свет". Те лажи су идеолошке, а животиње немају идеологију. 
Идеологија може настати чак од неке "више истине", али се на овом свету све више профанизује, а онда мора доћи под овоземаљску проверу. Што би рекао Луди Стева reason & evidence. То је оно што оне који стоје иза идеологија веома нервира. Јер не постоје ли неке непорециве чињенице, које се не проверавају и не доказују, јер их само "лудаци" доводе у питање... И није ли довођење у питање коштало главе многе извођаче радова у прошлости, а сасвим је могуће да ће коштати и у (блиској) будућности. 
Када је просветитељство довело у питање Бога (види под прво питање, оно о веровању) оно је утрло пут модерни. Али је то дете рођено са срчаном маном. Зато што је изгубљен било који метафизички, апсолутни критеријум. Зашто би онда било шта што оно прокламује било тачно?! Научни метод, заснован на индукцији нас не обавезује. Људи као што је био Хјум то су добро знали.
Друга ствар је ако дословно сватимо да недостаје оно што је метафизичко (дакле, иза физике). Ако немамо поверења у нешто немерљиво, онда можемо само веровати мерљивом. Ако верујемо мерљивом, онда наша "вера" мора бити стално брањена од извештаја о новим мерењима, свеједно да ли су они "истинити" или "лажни". Поверење у идеолошке конструкције, а практично све у прошлом и ево у овом веку се сводило на то, мора стално бити оправдавано. Омане ли, ћао ђаци! На томе је падао комунизам, или фашизам у различитим областима, а пада ево и либерализам (сцијентизам, атеизам, феминизам, "скептицизам", хуманизам...). Можда вечерас Бразил добије фашисту за свог председника, а то је девета светска економија...
Најзад... не треба бити велики психолог да би се схватило нешто. Није читалац морао схватити ни овај блог, можда га је сморио доста пре краја (можда је "прелетео" да види сам крај, то јест ово). Лако је закључити да ако некоме само питање веома смета, ако жели да брже-боље избегне одговарање (или признање да нема одговор, рецимо оно "нисам о томе размишљао"), биће да тај сам није сигуран у слику света коју нам је управо репродуковао, пре него је питање постављено. Дакле, сам сумња да је његова контрукција лажна, што је и требало доказати, ШТД.
Иван Вукадиновић







Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део