Зашто нам овако иде, други део

У првом делу сам написао шта ме је навело на оваква разматрања и дао тачке које ће бити обрађене у одговору на питање зашто нам је овако како нам је, а ми Срби се баш и не можемо похвалити. Видели смо и прве две (од седам) тачака, објашњења зашто на овако иде, а то су хајдучија (однос према држави) и објективне околности које смо сами узроковали.
Захвалан сам на одговорима којих је било. Нећу даље уврстити разматрања тих одговора зато што су исувише општи. Чињеница је да белом делу човечанства не иде уопште добро у последње време, али ми би барем могли имати на власти Орбана, или барем опцију као што је Пернар у суседној Рвацкој. Мислим да је то доста скроман захтев. И бавим се тиме зашто немамо ни то. Не појавном страном, одавно сам писао о псеудопатриотизму, него дубинским узроцима.
Па да пређемо на следећа два.

Правдољубивост.

У претходној тачки изнета је моја теорија зашто су на Западу против нас. Поменуо сам познату причу, "урбану легенду", да је Воја Танкосић черчилу налупао шамаре. Али због чега се то догодило? Прича вели да су се Срби солидарисали са Бурима (као малим слободарским народом) током Бурског рата, Черчил је то чуо, па нас је сатанизовао. Воја се онда зарекао да ће му кад тад извући уши...
Али зашто би се Срби солидарисали са Бурима!? Чиме су нас они задужили?! Срби су се пре тога солидарисали са Италијанима, Мађарима (док се нису показали гори од Аустријанаца), па и Пољацима иако су они били против Руса. 
Погледајмо фамозни 27. март 1941. Рационални националиста би тада могао комотно рећи - Хитлер ради грозне ствари Пољацима и Јеврејима, али ми нисмо ни Пољаци ни Јевреји. Остаје наравно питање "зар бисте веровали Хитлеру"?! Али погледајмо то прво а приори, логиком. Логика је следећа: ако Немачка добије рат, боље не бити против; ако почне да губи неће моћи да крши уговор. У првом случају ми немамо снаге да било шта променимо, у другом немају они, обе стране ће се у нечему прилагодити ситуацији (упркос мњењу сматрам да Хитлер није био потпуно ирационалан). Иначе, нисам баш сасвим сигуран да би Југославија избегла рат да је остала при Тројном пакту (под ондашњим условима који су били много повољнији за нас него они које данас имамо са НАТО). О сценарију боље пакт него рат сам писао овде. У сваком случају, тешко да ће ме неко уверити да је било мудро провоцирати.
Неко ће рећи да су за 27. март криви иначе вазда криви комунисти, неко да је то дело проенглеских пучиста, као што је био генерал Симовић. Што се тиче првих, они су били жртве сопствене пропаганде. После рата много су се хвалили својим заслугама, тада се глорификовала тадашње национално мучеништво (национално значи југословенско, иако су се против пакта бунили скоро искључиво Срби, који су касније несразмерно страдали). Када смо се освестили (али не сви!) да оно онда није било паметно, црвени испадоше криви... Чињеница је да су у свему учествовали, али њихова земља СССР био је тад у савезу са Немачком. Занимљиво је тадашње понашање Совјета (Руса). Углавном су знали да је рат са Хитлером неминован и били заинтересовани да добију у времену. Краљевина Југославија (пучистичка влада) је брже-боље склопила уговор о војној сарадњи, али је Априлски рат спречио реализацију.
Наравно, да су Енглези организовали сам пуч. Њиховим себичним (јединим правим националним) интересима одговарало је да задржимо Немце (као и Русима, само у том тренутку много више и у реализацији по нас много горе). Међутим, ја не причам о пучу, него о народном осећају. И 5. октобра 2000. је био пуч, али је имао општенародну позадину. Потписник ових редова се сам у то уверио. Овде причамо о дубинском осећају правдољубивости који је изазвао народ да виче боље рат него пакт
Не треба с овом темом мешати ситуације када правдољубивост није спорна, јер стоји на линији националних интереса које наравно власт дефинише. Добар пример су демонстрације против убиства Лумумбе. Моја мајка је учествовала у њима, њена другарица је упала кроз прозор белгијске амбасаде и разбила им телефон. Данас је згодно сетити се како смо знали устати против (наравно) мрског западног империјализма у сасвим другом крају света, а сада се правимо блесави пред оним што нам исти ради на Космету, делу наше државе. Но треба имати у виду да је ондашња политика СФРЈ била несврставање и сви смо од тога имали доста користи (од јефтине нафте до балансирања у којем смо понешто добијали и од Истока и од Запада). За индолентан однос према својој земљи данас можемо захвалити различитим властима, али сваки народ има власт какву заслужује. Овај есеј о наставцима говори зашто смо је заслужили.

Нереалност. Урчење.

Филозоф Пражић је бацио дрвље и камење на Косовски мит, иако је Србија по њему тада победила. И тзв. другосрбијанци су Србе, тј. нас, оптуживали за митоманију. Узмимо на пример мит да је Обилић поред Мурата убио још 12.000 Турака. Чињеница је да је сама битка била неодлучна, мада погубна за Србе, а не за Турке. Не сама битка, колико укупно држање Срба у наредним вековима успорили су турску најезду и спасили хришћанску Европу, макар колико и Пољаци под Бечом 1683. 
Али друга митоманија је била погубна - поново ћемо се вратити на 27. март. Пажљиви читалац могао је уочити једну потенцијалну рупу у а приори логици претхоне тачке. А шта ако је, могао би упитати он, баш српско НЕ Хитлеру, Априлски рат и каснији устанак, утицао на исход рата, па је баш због тога фашизам изгубио... Видећемо да је то део укупне митоманије повезане за овај догађај.
У претходној тачки смо мало "истрчали пред руду", кад рекосмо шта је стајало иза демонстрација против приступања Тројном пакту. Рекосмо народни осећај правде (имамо га чак у химни), али није реч само о томе. Комунисти и њихова пропаганда су учествовали и купили заслуге (тад и после). Енглески људи су извели сам пуч. Али не би он био могућ без народне подршке (уосталом и неспособности власти која је пакт са Немачком потписала, но тиме се сад не бавимо). Од Енглеза је по нас био битнији, и фаталнији, онај "чича" из филма Ко то тамо пева. То курчење у стилу "ја бих све швабове у за зид, па метак у чело", било је у филму духовито, а за проучавање занимљиво. По нас најопасније јер је приказано нешто што је реално сасвим постојало.
Српски сељак је наравно имао пред собом слику Великог рата у којем је прешао преко Албаније и после Солунског фронта тим Швабама доакао. Али просто је невероватно (имајући у виду колико тај исти сељак воли да бистри белосветску политику, а то наравно важи и данас), да није увиђао како Хитлеров Рајх није Аустроугарска, а уосталом ни са самим Немцима под Макензеном 1915. није било шале... Да и не говоримо како Југославија није била исто што раније "мала", али компактна Краљевина Србија.
А погледајмо шта је тој светској правди допринело наше држање 27. марта 1941. Априлски рат није спасао Јевропу од Хитлера. Узгред, није спасао ни наше Јевреје, "Србе Мојсијеве вере" и остале. Занимљиво је, подацима лако доказиво и чак логички објашњиво, да су Јевреји много боље прошли у земљама које су биле Хитлерови савезници, него онима које су се јуначки опирале па пале под директну немачку окупацију. Може вам деловати парадоксално, али проверите, може бити корисно...
Вратимо се миту о томе да је наше учешће нешто у свету променило. Напад на Русију померен је с маја на јун због влажног пролећа. Све битније офанзиве на Руском фронту (Барбароса 1941, Вајс 1942, Цитадела 1943. и руски Багратион 1944.) почињале су у лето, почетком лета, кад се терен довољно просуши да тенкови могу проћи. Иначе, Хитлер је могао заузети и овако Москву, али је окренуо трупе на Украјину. Најзад, шта би Хитлер добио самим заузимањем Москве?!? Није ли исто успело Наполеону!? 
Хитлер је изгубио рат и због расне политике. Да је послушао Розенберга, и против Руса ратовао користећи саме Русе, и наравно остале као што су Украјинци, можда би победио. Чак и пошто су геноцидни планови нациста послали сасвим јасни милион Руса био је уз Власова који је на почетку рата био комуниста. (Сама његова позиција је разумљива и донекле слична као позиција Паулуса, који се предао у Стаљинграду. Првог је продао Стаљин, другог Хитлер. Али Паулус ипак није мобилисао заробљене Немце да ратују против Немаца). Додајмо ту оне беле који су довољно мрзели црвене да подрже немачку најезду (један Мерешковски је подржао тај напад). Па разне помоћне трупе, добровољце који су прилазили на терену, Немци су их звали хилфи. Просто је невероватно колико издајника има(о) руски народ, можда би се могли утешити гледајући на њих, ако нам је до тога. 
Па и да је Хитлер добио тај рат, царство би му било пре као Тамерланово, него као Џингисово. Другим речима, тешко да би опстало дуже од свог творца, тада већ у пристојним годинама. Жртава би наравно било. Свеједно, тешко да смо ми Срби решили питање судбине света.

Кад говоримо о нашем 'урчењу, интелектуално поштење налаже да не игноришемо примедбу коју би нам дали поменути другосрбијанци: Није ли се и Слоба курчио?!
Ако се погледају његови формални захтеви - Република Србија са ингеренцијама на целој својој територији, и бар један ниво одлучивања у федерацији где је један човек један глас (како је у свим федерацијама), они су били сасвим умерени. Али овде говоримо о међународној политици.
Рецимо пре тога да се Слоба показао као пророк новог доба, али шта ми данас имамо од тога!? Нисмо га слушали ни поводом онога шта ће бити 'ође - његов последњи говор. А Слоба јесте у светским размерама био пророк, а више од тога пословични петао који прерано кукуриче, па заврши у лонцу. Поштено је рећи то у једнини, иако целом народу није било лако (они који ламентирају над "нашом" судбином иначе нису много осетљиви на патње Срба који су стварно страдали - оних из Крајина, или са Косова и Метохије). Јер он је сам платио главом.
Али погледајмо конкретне ствари. Подршка пучистима у Москви била је лоша последица нереалности и делом интернационализма (видети претходну тачку и стварно је занимљиво како се правдољубивост и курчење просто преплићу). Ко је видео њих (генерале који су покушали са смене Горбачова) све му је било јасно. Чему служе обавештајне службе, него да такве податке прикупе на време
Ипак, величање НР Кине (то је оно највише пророчанско) било је више утеха тих позних деведесетих. Није утицало на став Запада који је већ био одређен, а у највећем је одређен и пре Милошевића, видети шта сам о томе написао. Можда се ипак нешто могло урадити још 1990. Подсетимо се релативног успеха ограничених пропагандних иницијатива (довођење Панића који је жртвован кад је требало одложило је бомбардовање). Велико је питање шта би се могло постићи кооперативношћу, а шта неким демонстративним потезима - прича да је комунизам мртав, исповедање "своје" вере... Уосталом, Милошевић је лично спречио враћање имовине СПЦ (и осталих Цркава), што би доста променило ствари на терену...
Иван Вукадиновић
Ће се настави...
 


Коментари

  1. Hajdučija koja je "spasila sve" .
    "Dezerteri" koji se vraćaju živi (i potom krivi)
    Imanja se šire par sfera i transverzala
    I kolektivna svest o Izdaji o Krađi

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину