Мит прошлог века, други део

У првом делу сам говорио о томе да критикујем само дела која сам прочитао, те како сам дошао до књиге Мит ХХ века, Алфреда Розенберга. Позиционирао сам ово дело у свом времену и дао неке методолошке проблеме и филозофске поставке. Сада ћемо прећи на нешто конкретније ствари.

Пре свега - архинепријатељ! Розенберг је доста тога рекао о Јеврејима, а на једном месту каже буквално "магијска антираса". Прво, кад неко много помиње магијско, помислим да је сујеверан. Друго, антираса не постоји! Нешто јесте раса или није, као што је неко човек или не, а "нечовек" је нешто што се може рећи у емотивном контексту (и везано за појединца!) или песнички, рецимо. Ако су Јевреји раса, макар одређена као непријатељска, онда јој се морају признати и неки расни квалитети, а рецимо правила која Јеврејина одређују по пореклу (по мајци) имају паралелу, ако не и сличност са расном хигијеном коју проповеда и сам Розенберг. Ако Јевреји нису раса, ако су рецимо мешанци, знамо да нису једини, а НС покрет у пракси није имао проблема са многим народима мешане расе. Постојао је алжирски, албански и чак индијски SS. Неко ће рећи да је проблем у идеологији, али се онда мора дозволити макар теоретска могућност да неки Јеврејин одрасте несвестан свог порекла и без индоктринације и буде нешкодљив по оклолину. Наравно, могућа је апологија како је ово мит, како име дела каже - но није ли у митовима све могуће, па што не би било и искупљење Јеврејина (уобичајене спрдње с митовима прескачемо).
Сад о ономе што ми је много ближе. Розенберг, који је одрастао у Русији (прибалтик као део царске Русије, школовање у Москви) овај народ посматра као ропски који је само под вођством Германа нешто постизао. Оно што евроазијци критикују - он хвали. Владавину Петра Великог и каснијих царева, под немачким утицајем. Достојевског, као психолога цени (за разлику од Толстоја - став сличан Шпенглеровом). На једном месту преноси шта је Достојевски писао о "руској души", заправо како он то види. Нажалост има истине у тим речима...
О Етрурцима, који су себе звали Расена, је рекао много тога гадног, уз изношење "чињеница" за које ћу рећи да сам само код њега видео. То постаје занимљиво, кад се сетим ставова неких људи код нас који су били раније НС о томе да "то нисмо ми", при чему се није мислило само на Етрурце, него и на Винчу. Розенберг није у овоме оригиналан, мада иде даље од других мислилаца Традиције. О чему је реч? Етрурска култура се види као женска, дакле хтонска, циклична и оргијастична. У неком смислу демонска. Насупрот томе је урански принцип аријевских освајача, пре свега Римљана који су њих покорили, пошто су се од Етрураца "ослободили" (а камо утицаји Расена на рани Рим?!?). Већ сам говорио о томе да се уранско и хтонско надопуњују, да их не треба силом раздвајати...
Међу многим "расама" које помиње, Розенберг зачудо каже понешто позитивно о "динарској раси", сматра је експлозивном, али јој даје улогу у историји Европе. Бољи поглед него што има на "алпску расу".
 
Розенберг посебно цени западне суседе - Французе. Франци су били Нордијци, а у духовном смислу ова крв је дала прво катаре. Розенберг не помиње источњачке елементе у њиховој, како он каже, западној духовности - но можда му не сметају, пошто иначе није против иранског дуализма. Касније хвали хугеноте, француске протестанте. Похваљен је и Лутер, мада му се замера што није смео да избаци Стари завет. Вратимо се Француској, коју Розенберг у тадашњости види као пропалу земљу, која уводи Африку на тло Европе (јер рачуна становнике колонија као Французе), практично је ова земља за њега јудео-француска опасност.
О енлеској историји много не прича. Зато и није Енглезима разочаран. Чак у својој визији света види значајну улогу колонијалне Империје Енглеза. Колонијално освајање се правда чак у случају некада аријевске Индије, док је једини изузетак где овакво понашање критикује - Кина. Сличан однос важи за Америку где примећује како су опседнути "трком за доларом" (зачудо, то не повезује са Јеврејима), док види како Американцима смета ослобађање робова и расно мешање. Уз пресељење црнаца у Африку, и Јевреја "негде", он види будућност за "нордијску Америку".
У геополитичким разматрањима он види савез на једној страни Немачке и Скандинавије и на другој Британске Империје. Главни непријатељ је Совјетска Русија. Розенберг не размишља у терминима телурократије и таласократије, за њега је Запад једина чињеница, а меркантилан принцип везује за Јевреје, а не за нечије владање морима. Примећује национално (расно?!) буђење црнаца, али му не даје право на постојање. Слично право немају ни Индуси, заправо може се рећи да је разочаран њиховом "бастардизацијом". Он цени Веде, али су Упанишаде за њега пропаст. Једини изузетак је, како смо већ рекли Кина, односно Далеки Исток.
Овај источњачки расни тип је заправо једини кога Розенберг признаје осим нордијског, којем даје право на одвојено постојање. Много тога је лепог речено о Конфуцију, али је ова култура ипак суштински страна европској. Она јесте суштински различита, мада је нордијска ипак боља. У геополитици се доста места даје том простору, при чему се "уређивање односа" оставља његовим становницима. Дакле, не мора нужно Кина владати, ако је Јапан покори, њихова ствар. Расно мешање се ни овде не дозвољава. Јапанци и Кинези морају напустити Калифорнију, али ће заузврат (у ретком примеру џентлменског односа беле расе) Америка напустити Филипине и далекоисточне поседе.
 
У друштвеној сфери, Розенберг глорификује средњевековну прошлост. Наводно је легендаран његов сукоб са Гебелсом (једно време "лева фракција" НС) који се залагао за индустрију. Код Розенберга је кључ у повратку селу. Мада на неким местима хвали и технолошка достигнућа, на начин сличан Шпенглеру. Децентрализација производње, коју технологија данас омогућава више него онда, му је занимљиво разматрање. Сложио бих се да град не мора имати више од сто хиљада становника. Све преко тога није потреба производње, него финансијске и потрошачке индустрије.
Судови треба да суде према части, а не да буду фетиш правне државе (римско-капиталистички, како каже Розенберг). Делу о држави и половима се нема шта замерити, гледано у параметрима мог разматрања. Међутим, о привреди и економском систему је мало тога речено, у овом делу солидне величине (преко 500 страница). Помиње да својина треба да је у функцији њеног коришћења, при чему се позива на старогерманско схватање. И то је то. Више сам о схватању својине у оквиру идеологија тзв. Трећег пута нашао код Милана Суботића, у приказу евроазијства (дакле само у приказу, не у нечијем делу).
Све у свему Мит ХХ века остаје оно што је називом задато - мит а не операционализација неког политичког програма. Као мит, примењив је на Немачку после Версаја, мада уз повлачење паралела неком из било којег другог времена и места развоја може бити занимљиво да идеје овог аутора проучи.
Иван Вукадиновић
 

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину