Други разговор са Спинозом

Већ сам са овим чувеним филозофом "поразговарао", а у поводу истоименог романа Гоцета Смилевског, прошломесечни блог. Сада ћемо видети још неке аспекте, посебно с обзиром на Спинозину Етику.

У поговору издања загребачке Деметре Озрен Жунец истиче како Спиноза није имао правог наследника, у том смислу некога ко би водио дијалог са његовом мишљу. То не значи да није био поштован, напротив. Према Хегелу "онај ко почиње филозофирати, мора прво себе сматрати спинозистом". А према Шелингу "нико ко се бар једном у животу није бацио у понор спинозизма не може се надати да ће допрети до истинитог и савршеног у филозофији". Овде реч "спинозизам" треба узети условно: сваки -изам подразумева с једне стране систем, што код Спинозе несумњиво постоји; с друге стране ученике и настављаче, који би бар донекле изменили, у том смислу покварили, изворно учење. А тога, видесмо, нема. У том смислу можемо већ повући паралелу са сличним учењем будизма, које су настављачи будног превели у религију.

Зашто је то тако? Можда одговор даје сам Спиноза у својој Етици, кад каже "у природи ума је опажати ствари под неким видом вечности". Вечност је искусива умом у сваком тренутку, али увек остаје изван времена, као уосталом и Бог, који је Спиноза, како неки рекоше, био "опседнут". Али, кад већ помињемо Бога, погледајмо ову теолошку "дефиницију": БОГ — БОЖАНСТВО (грч. Θεος – Θεοτης, лат. Deus, Dominus deus - највиша суштина (Биће), лична божанска егзистенција). Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог - Творац свеколике Васељене (Универзума). Православна теологија, дајући апофатичко тумачење божанске суштине, више воли категорију тајне и славословних појмова кад говори о Богу, јер је то име које је изнад сваког имена (Филип. 2,9). У ареопагитском спису "О божанским именима" показује се да се Бог не може чак ни дефинисати, нити ограничити створеним представама, те да је сам појам Бога релативан зато што се он односи на Његов однос са творевином, а не на тајну Његове трансцендентне суштине, односно на "надсуштаствену суштину" (уп. Небеска јерархија, XV, 2). Дакле, у овом смислу Спиноза је заинтересован само за божанство, као својство, највишу суштину, а не релативне односе, којима се баве углавном познате религије, а које је он сматрао празноверјем.

Спиноза је пантеиста. У претходном блогу већ сам поменуо подужу књигу Spinoza And Buddha Visions Of A Dead God професора Меламеда. Ту се повлачи паралела између спинозизма и будизма с једне, и јудаизма с друге стране. Онај "живи" Бог јудаизма је као неки ентитет ван овога света, с којим се "игра" (наравно да верници ово доживљавају као увреду) што можемо видети из Библије. Но, да ли је овај иманентни, дакле "мртви" Бог, у смислу одсуства људских тежњи и емоција, такође играч?! Спинозу таква изјава тешко да би увредила, но можда би је сматрао глупом, а можда би тражио објашњење. За Буду је "Бог" (о коме он не говори) вероватно играч, али не много добродушан. Но према зен-будизму, управо је игра оно у чему треба уживати. Али зашто бисмо иманентног Бога сматрали Великим Играчем!?

Како уочава Озрен Жунец у поменутом поговору, коначна бића (дакле и људи) нису ништа друго до упосебљавања једне једине супстанције - Бога или Природе. Или речима саме Етике: "посебне ствари нису ништа друго до стања Божијих атрибута или модуси којима су Божији атрибути тачно и одређено изражени". У том смислу је Хегел иронично приметио да Бог модификован на једној страни у Турке, а на другој у Аустријанце, сам са собом води рат. Штавише, по Спинози је тако чак нужно - што произилази из Божијег савршенства (ако би другачије радио Бог би био несавршен), односно целовитости. Бог не само да јест "у рату" са самим собом, него је нужно у том стању. Ова на први поглед бизарна последица Спинозиног филозофирања јесте одбојна за велику већину верника, но отвара врата свим оним филозофијама које збивање битка сагледавају пре као игру, него остваривање целовитог плана - како би то видели савременији мислиоци, као што су Ниче и Хајдегер. Јер, гледано очима Спинозе, некакав Божији план би претпостављао да Богу нешто недостаје, па због тога планира, такође да не спроводи ствари самом својом вољом, што је све супротно појму Бога.

Е сад, овакво учење је веома тешко побити, а још теже "унапредити", у том смислу наставити. Као неко ко необично цени Спинозину мисао, уосталом требало је труда да се прочита Етика, ред би био да изнесем и неку резерву према истом. Треба рећи да спинозизам, као и будизам, тежи Вечном, па чак и методе им се пресудно не разликују. Иако Спиноза није помињао медитацију или нешто слично, чак би такве праксе одбацио, сетимо се да је "трећи начин спознаје" по њему највиши, а то је интуиција - дакле изнад индуктивног (емпиријског)  и дедуктивног метода. А што се тиче циља, Спиноза, једнако као и Буда, све што је на "средњем нивоу" сматра сметњом. Истина, и то је веома битно, ни један ни други свој пут не сматрају обавезним, нити би проклињали оне који би другачије, чега смо се нагледали код монотеистичких религија и монистичких идеологија. Они једноставно имају пут, на који указују.

Па рекао бих нешто о том "средњем нивоу", на шта заправо мислим... Постоји нешто што није овај пролазан живот, а није ни сасвим вечно (заправо, ко уопште помисли на бесконачно зна да му ништа не може бити ни близу, ни ближе). Такође, као што је у односу Брахман-Атман, или да користимо грчки термин εν και παν то "нешто" у мени, и ја у њему - исто би се могло рећи за породицу, племе, народ, нацију, културу и слично - дакле за све облике идентитета. Не само да они чине део сваког човека, да утичу на њега (сетимо се да је Спиноза доследни детерминиста, дакле свака човекова акција могла би се објаснити сумом чиниоца, мотива, његовим речником - страсти); него човек својим делањем утиче на постојање ових феномена, у које је укључен. Иако ово није ни близу вечности, надилази људски живот, и лично га сматрам сасвим валидним животним циљем.

Или реченом речима родноверних, Сварог се као непојамно божанство може схватити (барем у верском смислу) само преко осталих богова (Из специјала Славе, биће о томе још речи). Стога се Сварог "замишља" без физичке представе. У том смислу је и слика горе погрешна, као и глагол "замишљати" - видимо како нас речи лагано издају. Бавити се само Сварогом био би начин Спинозе и Буде. Бавити се боговима био би пут људи. Пут којем се нема шта замерити, и који такође некуда води... У крајњем ка Сварогу и Вечности.

Иван Вукадиновић