Реч о изборима

Да кажем реч о предстојећим изборима, и надам се да ће остати на тој речи. Што се мене тиче.
Кренућу од текста једног од многих аналитичара, а овај спада у оне који би да "помире" ставове које износе а који се могу сматрати патриотским, евроскептичним, русофилним и све што уз то иде, са провучићевским ставовима, па још да све то делује онако "неутрално", аналитичарски... Како нисам имао с човеком проблема, нећу именовати, нити давати класификације какве је давао, рецимо, проф. Антонић (по некима такође ни он није неспоран...).
ЛМ, критика, опозиције наравно (а шта сте ви мислили) није бесмислена, а иде овом линијом. Тзв. проевропаска опозиција има проблем личне потрошености, односно народски речено: имају путера на глави. То је бар јасно... Оној другој, тзв. патриотској опозицији, посвећено је мало више времена. Аналитичар им замера што играју на емоције, и није му спорно да већи део народа више воли Русију него Америку (или ЕУ), али кад дође до "рационалног" одлучивања, то је друга ствар... Што се мене тиче, критика има у нечему смисла - постоји дефицит конкретних програма који не би били само протести против нечега, него планови када би се сутра засело на власт. Поред проблема са креирањем таквих планова, јер треба имати људе да их напишу, проблем је опозиције што нико (ни у оно "проевропском" делу, где се такве могућности помињу) не очекује озбиљно промену власти на следећим изборима.
Такође, из излагања Санде Рашковић (РТВ, онај поподневни интервју) види се да често помиње своју "циљну групу", а то јесу евроскептици, а у складу са тиме како она види њихова очекивања - емоције и став против су сасвим доста. Што је иначе у складу са де-ес-есовском традицијом имања става, што су сматрали довољним да се прелази цензус. Раније су чак мислили да им коалиција није потребна, сад су се бар опаметили...
Иначе, теретски гледано, такво држање и не треба сматрати лошим. Реч партија је од латинског pars, што ће рећи - део. И не треба очекивати да се партија обраћа свима у "друштву". У Америци постоје чак регистровани гласачи, који онда одлучују на страначким номинацијама... Рецимо, старинске левичарске партије обраћале су се радницима, не "свима". Цака је у томе што је неко, рецимо, истовремено и радник и верник, па нек бира да ли ће за социјалдемократе или демохришћане... тј, шта му је битније.
Проблем је што Санда у истој емисији прихвата без оклевања резултате неких анкета (односно "истраживања") по којима је око 30% против уласака у ЕУ, док је мање од 50% за. Она једноставно каже да јој је то циљна група. И да се односи временом мењају. Дакле, нуди се "емоција", а неки глобални односи, "природне промене", довешће ту емоцију на власт, ваљда без неког труда, тежње да 30% постане 60% - то није уопште поменуто.
 
Уопште, утисак је, а то је приметио и онај аналитичар, да је лествица на овим изборима веома ниско постављена. Циљ је ући у парламент, што би био успех целој опозицији - некима у поређењу са оним од прошлих избора; некима гледајући трендове од тих избора на овамо. Аналитичар ту додаје да коме је једино битно да постигне цензус, можда и без њега остане. Чисто начелно гледано - и то стоји, мада ипак мислим да је опасност сада мања. Додаје аналитичар и помало мистично "Само Вучић може срушити Вучића".
Па шта се може закључити? Могућа су два сценарија, везано за предстојеће изборе (и наравно комбинација та два, како увек бива). Први, да кажемо оптимистички, био би да СНС остане релативни победник, неко ко може с било којим не-патриотом (а у потенцијалу и са "патриотама") саставити владу, али нема апсолутну већину - макар имао 123 посланика. Чак није много битно да ли ће цела листа остати без те већине, или сама СНС, ако се не рачунају Љајићеви и можда још неки пратиоци. И поред великог коалиционог потенцијала, како се то стручно каже, остаје макар теоретска могућност да их неко уцењује. Додајмо ту и да је процес растакања лагано већ почео - рецимо напустио их је неки баја из Зајечара, локални бог-и-батина... Можда је баш зато ово био прави моменат да се избори још четири године мандата. А у коалиционој влади, није баш много вероватно да ће се толико чекати. Дакле, то је могућност конституционалне промене власти, уз све труле компромисе које такав сценарио нуди.
Други сценарио је прама оној ботовској "Свака част Вучићу". Његова партија "разбија", опозиције практично више нема - што ће рећи да их нема у локалним властима, многих ни у парламенту, и да СНС може лако да мења Устав (мада можда не сасвим сама са 2/3). Значи ли то чекање још четири године, па онда да јопет "разбију". Тешко... Пре ће то значити сценарио неконтролисаног пада власти, једноставно речено хаоса. Јер неће бити никаквих кочница евентуалном револту. Примера ради, у Темишвару су 1989. избили протести против румунског диктатора. Било је мртвих, али нису војници јуришали бајонетима на труднице. Ипак, такав глас је дошао до Букурешта. Чаушеску је био толико самоуверен да организује "митинг подршке", одакле је отеран. Да ли је тако нешто немогуће у Србији? Контрола медија и одговарајуће неповерење у "званично", па и информације које генерише ова "паметна политика", довели су до гласина на интернету да лешеви плове Савом, током оних поплава...
Неко би мислио да се онда треба препустити том сценарију, па би било добро "пустити их да победе". Но, ту има проблема. Пре свега, уопште не можемо гледати на могућност побуне у народу као сасвим извесну. Можда се Срби побуне, а можда и не. Навикли су да трпе (да не цитирам сад Бору Чорбу). А после још четири године, ко је на власти више ни формално неће бити битно. Револуција, ако је буде, доноси нови дискурс у којем ће неке речи бити безмало забрањене, како је било у пост-октобарској Србији. То је по себи добро, али не мора да значи ништа. Јер су и оном "револуцијом" (читај: пучем) били прво незадовољни њени учесници, било да су хтели промену стила власти, да се реше "комуњара" или злочестих националиста... Да и не говоримо да је онај ко призива (да се не лажемо!) грађански рат, дужан да онда стане у прве редове...
Но, ни први ни други сценарио, у чистом виду, не морају и вероватно се неће догодити. С обзиром да ће бити мање расипања гласова, са истим или већим бројем гласова СНС ће верованто имати мање посланика, што је већ пад. Сасвим је могуће да ипак имају мало мање гласова, а могуће и проценат истих (зависи од излазности). Парадоксално, то можда појача позицију "господара" Вучића, ако за неуспех окриви оне у странци који му не одговарају. Али то је његова и њихова ствар, зар не...
Када се има у виду ниско постављена лествица, могућност да избори буду почетак промене, па и опасност оног другог сценарија, нема разлога да лично не гласам. И то нећу урадити "запушена носа", па ни нешто много емотивно. Доста ми је да неко уздрма Скупштину, што да се не лажемо значи да у истој прави циркус. Боље није ни заслужила. Стога ћу гласати, мислим да није тешко закључити за кога.

п.с. Колега блогер Тибор Јона рече како са овом опозицијом "за СНС је све испод 200 посланика чист промашај". Са друге стране, са овом влашћу, гледајући њихове приче како ћемо имати већи економски раст од Финске или како ће Београд бити "прва престоница са електричним аутобусима", неуспеси опозиције су такође чудо по себи...
 
 


Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović