Мит прошлог века, први део

Нисам присталица критиковања дела која ниси прочитао. То важи чак и за "водитељски роман", па писања разних списатељица (а ја сам онда списац) и не критикујем "као таква", већ дам понеку јетку примедбу на лик & дело, њихову појаву, а за саме романе или друге уратке кажем да ме то не занима. Овде су предубеђења чисто у смислу филтера, јер немам времена да читам било шта.
Нешто је друго дело идеолога националсоцијализма Алфреда Розенберга. Нисам имао намеру да понављам оно што сам о истом чуо или прочитао, како је реч о "чистом злу", или нечем априори погрешном, како је само дело досадно, о чему је рецимо писао Ирвин Јалом (Проблем Спиноза), како је било досадно и његовим камаратима из партаја, па и да јесте, то не значи да ће и мени бити досадно...
Наравно, извесно предубеђење и овде је постојало, рецимо не бих дао три сома и више, колико је коштало у књижари, али кад је већ било на Сајму Књига за само 1.500 дин, зашто не узети. Успут сам позирао заједно са георгијевском лентом (ко баш не зна - симбол антифашистичке борбе, укључујући и данашњу борбу против бандероваца Правог Сектора), уз коментар: Ово ја зовем Свети Савез - поздрав за Перу Луковића. Наравно, није то баш ниво лудости као кад је нека девојка монголско-азијатских црта лица дизовала ручицу а у позадини Стаљинова слика. Но са тиме се баш не бих ни такмичио... Узгред, замијетили ме неки Украјинци да носим георгијевску ленту.
Да пређемо на само дело. Оно јесте један од карактеристичних домета двадесетих и тридесетих година прошлог века, дакле размишљања Трећег пута, насталих после Великог рата и прве успеле социјалистичке револуције. Оно што карактерише оваква схватања (укључујући ту и евроазијство) јесте пре свега негативна одредница - напуштање догми о универзализму и линеарном напретку "човечанства". Међутим, Розенберг не пристаје на оно што је многима трећа карактеристика - цикличност историје. Он директно критикује Шпенглера и његово "мистично настајање културе", прво не именовавши га, а после и директно, пошто му је одао признање.
Већ сам стил доста тога дугује Шпенглеру, и то се види већ из самих наслова поглавља који често указују на дуалности - љубав и част, мистицизам и акција, личност и стил, естетика и воља, мит и тип - било да се посматрају као супротности или, што је чешће, као комплементарности (зачудо нема крв & тло, али то имамо код Шпенглера). Моје савремено ишчитавање Шпенглера. Било би занимљиво поредити Розенбергово дело са каснијим Еволиним Побуна против модерног света, из 1934. (Розенбергов Мит је имао прво издање 1930, писан је пет година, но овај превод је издање из 1936, које има неке тада актуелне примедбе). Евола се референцирао и на Розенберга. Узгред, ево шта је Басара рекао о Еволиноим делу.

За разлику од Шпенглера, култура нема никакав "мистични узрок", њу производи раса и расна душа, која је практично вечна (што Розенберг нигде не каже експлицитно, али све наводи на то да "расну душу" сматра непромењивом). Зато одбацује цикличност, па и Шпенглерово пророчанство о савременом цезаризму и растакању западне цивилизације. Розенберг је до сржи Западњак, о чему ћемо још причати, и не само то него и активиста једног покрета који би требало да успостави "Хиљадугодишњи Рајх" који ће да васкрсне Земље залазећег сунца. Самим тим, код њега нема помена томе да је Запад пред крахом, док је нових хиљаду година резервисано можда за Русију. До сада се показало да је Шпенглер био у праву, а за право му је дао и Розенбергов Фирер, у свом политичком тестаменту...
Но, овде је проблем и сам почетак фаустовске или западњачке културе (Розенберг преузима ову квалификацију, уосталом као и Шпенглеру и њему је Гете интелектуални узор). Ако је она вечна, њено "буђење" није било код Каролинга или приликом норманских освајања, него много раније. Розенберг од почетка даје индиције да су Нордијци владали чак древним цивилизацијама Египта и Индије, па и нека неодређена помињања Атлантиде. Али ту нема коначних тврдњи, Розенберг није Вирт. Критички речено, корен и ранији утицаји Аријеваца или Нордијаца (синоним?) се траже у псеудоисторији, док се ни официјелна историја не одбацује када им то одговара - предимензионирани утицај Викинга или Варјага на рану руску државност који имамо код званичне бечко-берлинске или "нордијске" школе.
Даље, ако је раса већ основ свега, чуди недостатак икакве дефиниције исте. Заправо Розенберг кад говори о раси он мисли на расни тип, како би рецимо Јован Цвијић описао динарски тип (Розенберг помиње чак динарску расу, но о томе касније). Тако долазимо до одређене флуидности, која води забуни. На једном месту Ризенберг вели како се немачка нација састоји од пет раса, и да то није спорно, али је само нордијска "везивно ткиво". О алпској раси говори по правилу негативно, потпуно заборављајући чињеницу да су из тог окружења (ако ништа друго) скоро сви оснивачи националсоцијализма - Хитлер, Химлер, Гебелс... Такође су они из католичких средина, због чега је Питер Леванда мислио да своју књигу Безбожни савез испрва назове Друштво посрнулих католика.
А Мит ХХ века је изразито антикатоличко дело. Више је тога негативног речено о католичкој догми, него о јеврејству. Уз занимљиве сложенице, као што су римско-сиријска догма, или јеврејско-афричко-римска, или римско-етрурска. Овде се може доста тога наћи о славној историји Ватикана. Но, није Розенберг против сваког католика, јер Мајстора Екхарта веома цени, скоро да је цело поглавље посвећено само њему. Јеврејин је крив по рођењу, а католик није крив по крштењу, али изгледа да је сваки језуита крив по свом избору. Католичка догма (или ако ћемо је назвати по горњим сложеницама) крива је за духовну бастардизацију Европе, а она уз наравно крвну, доводи нужно до расног растакања и пропасти културе. Насупрот њој је осећање части Нордијаца. Ове супротности су дате на сличан начин као код Еволе (док је по Шпенглеру фаустовско хришћанство интегрисано у одговарајућу културу).

Не може се негирати извесна филозофска дубина Розенберговог дела. По њему основна грешка којом је сиријско-римска догма подјармила Европу је веровање како је Бог створио свет ни из чега. Он прихвата (мада се метафизиком самом не бави) учење персијских Аријеваца о дуалности света (које су Јевреји кривотворили), те митова по којима богови уносе ред у хаос (слично као рецимо код Калајића). Душа је вечна, а не овај свет, па како је душа ту и пре "постања", она има слободну вољу. Овај начин гледања на ствари, који приписује и Екхарту по њему је нордијски, насупрот језуитским зомбијима. Међутим, ни речи о томе да су се често на слободну вољу позивали баш његови архинепријатељи Јевреји и Ватикан, наравно из различитих разлога - Јевреји су људском непослушношћу објашњавали зашто не влада "изабрани народ" и зашто Јахве није уредио свет по својој доктрини кад је већ свемоћан; што се тиче Ватикана, човек слободном вољом бира да ли ће се подредити ауторитету католичке цркве или ће вечно сносити последице, а онда не може да се вади на околности...
Но, Розенберг не одбацује ни детерминизам, код њега је све игра воље и судбине, што је поглед на свет који није стран традиционалистима. Једно поглавље је практично посвећено Шопенхауеру, којег цени, али сматра да је његов покушај пропао. Кант му је, зачудо, пример висине нордијског интелекта (мада се с њим не слаже у свему). Кажем зачудо, јер имао сам прилике да гледам примедбе од стране "десничара" и кад бих цитирао Канта, Дугин о Канту не мисли нешто много добро и сл... У том смислу је можда чудно и одбацивање Хегела, вероватно због његове универзалности Светског духа.
Поглед на свет по Розенбергу може бити монизам Индије или Кине (код Кинеза нешто другачије) који он не побија метафизички (ако је и покушао мене није убедио), него истиче као чињеницу да води пасивизацији, претераном миру. Његова супротност, али вредносно а не као чисто супротно гледиште је динамизам Јевреја, ограничен на материјалну сферу. А изнад те поделе су Нордијци са својим духовним динамизном. Он уочава проблем да и његови драги Нордијци и омражени Јевреји испадају динамички, и то није само он уочио. Има о томе и код професора Меламеда (Буда и Спиноза - о мртвом богу) којем су богови "западних Аријеваца" сличнији Јахвеу него Атману "источних Аријеваца". Розенберг проблем решава чисто моралистички - јеврејски динамизам је лош јер је материјалистички, аријевски је изнад тога па је добар. Но, не треба ићи даље од Пољака па их питати колико су њихови суседи Швеђани и Немци били незаинтересовани за материјална богатства њихове земље...
За крај овога дела похвалићу издање METAPHYSICA-е, уз мало критичких примедби и објашњења на правим местима. А не рецимо као кад је Смиљанић преводио Мајн Кампф, па смо могли да видимо како је Клинтон Бил нациста, а Америка "Четврти Рајх". Ова прича се наставља.
Иван Вукадиновић 





Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović