Метафизика: Зло

Теорема: Зло на свету постоји зато што се ствари међусобно разликују. Када би све ствари биле исте, само такво "постојање" би искључило постојање зла, но остаје питање да ли би за такав свет уопште могли рећи да постоји.

Лема1: Заврзлама око зла је омиљена атеистима, што сеже још од Епикура на чије речи се веома радо позивају. "Ако Бог хоће да спречи зло, али не може..." итд. Онда следе емотивни пасажи који би нам "доказали" да Бог (такво свемоћно биће) не постоји, или ако би постојао нужно би био зао. Јер колико деце умре од рака пре петнаесте године, рецимо (и то "рецимо" овде јесте битно). Узмимо онда да ниједно дете, чак нико не умре од рака пре тридесете. Делује фер, зар не... Међутим, што би неко уопште умирао од рака? Или што би умирао у 30-ој, у цвету младости, кад још толико тога може да учини. Тако можемо "потискивати зло" све до неке арбитрарне вредности. Рецимо да сви умиру у стотој години, у сну, "од смрти", или да кажемо од старости. Но, зар није некоме и сто година мало, иако је некоме сасвим доста, какав би онда био тај зао и неправедан Бог?! Што онда не бисмо били бесмртни?!?

Но, не би ли се сморили тако, јер вечност је заиста много времена. Рецимо да неко пожели да умре... И шта онда, треба да нестане заувек (пошто смо "ушли у ципеле" атеиста, подразумевамо да је смрт крај свести), само зато што је једном пожелео, па ко зна у каквом је стању био. Или да умире и враћа се кад год пожели? Па и то би створило проблеме. Или да нема вољу да напусти свет... Па шта је онда са осећајем слободне воље!? Како год окренемо не ваља.

(А што се тиче Бога самог, имајмо у виду да ја сво време говорим о филозофском појму Бога, дакле о рационалистичкој филозофији Спинозе и Лајбница. У том смислу ни Бог не може да ради контрадикторне ствари, рецимо да створи четвртаст круг. Та питања су чак и у теологији одавно решена. Мој блог о Спинози)

Лема2: Са друге стране верници (монотеистичких религија, пре свега хришћанства) дају као објашњење постојања зла на свету тзв. слободну вољу. Бог не жели да га воле роботи, него свесна бића која сама бирају, бла-бла-гњав-гњав... Страховито прецењивање човека, а и потцењивања Бога коме недостаје баш љубав тако пролазног бића, као што је човек. Уосталом, колико самоважности (српски: ароганције, па и гордости што је по њиховој религији смртни грех и то омиљени грех Ал Паћина у улози Луа) ти је потребно да мислиш како Творац свемира чији само видљиви део има десетине милијарди светлосних година жели да га баш ти волиш...

Ако ово натегнуто објашњење још некако може да објасни људско зло, о чему ћемо причати у доказу, како објашњава оно "природно зло", рецимо пример са канцером из Леме1!? Па... постоји једно сомнабулно објашњење о "првобитном греху" који је починио Адам, због којег пате чак и биљке и животиње. Колико је глупо поверовати у тако нешто дословно нема смисла ни да коментаришем, па ни да оповргавам. А ако библијско Постање гледамо метафорички, оно може бити само и пре свега метафора самог пада у постојање, што је изнето у горњој теореми. Што би рекао Владислав Петковић Дис - То је онај свет где сам пао и ја, с невиних даљина, са очима звезда... (Тамница, одговарајући назив песме). Или што би рекао Умберто Еко, играјући се са Кабалом - Докле у се мешкољиш у својој празнини још можеш бити савршен, како почнеш да се играш Демијурга, падаш у грех.

 

Доказ: Појам зла се може логички поделити на морално и метафизичко зло. Што се метафизичког зла тиче, имајмо у виду да ствари постоје само у међусобном односу. Као такве, могу бити боље или горе једне од других, или по неким квалитетима исте. Ако су две ствари по свему међусобно исте, оне су идентичне, односно поставља се питање да ли такве две ствари уопште одвојено постоје (у савременој физици постоји теорија да у читавом универзуму постоји само један електрон - како су сви електрони идентични, практично се теорија не може оповргнути).

Оно што је мање добро зовемо лошијим или горим (што је компаратив од зао). Дакле, самим тим што је нешто мање добро од другог - постоји зло! Јер се може сматрати и неправдом што то нешто није добро као оно друго. А ако је све ни боље ни горе, онда питање да ли постоји, што је и требало доказати (ШТД). Такође, из овога произилази да ни добро (боље) не може да постоји без зла (горег), односно да само по себи не постоји. А што се тиче Бога (односно Творца или Стварања) можемо сматрати да је тајна над тајнама зашто нешто уопште постоји. Поглед на теорије савремене физике (космологије) лако нам доказује колико смо у праву, ако тако мислимо.

Што се тиче моралног зла, оно се поистовећује са неистином, односно сматра се да зло је лаж. Но, да би неки исказ био лажан, мора да противуречи истинитом исказу (јер лаж као ни зло по себи не постоји). Тако се два исказа стављају у међусобни однос. Такође, било који исказ нам говори да нешто јесте, а нешто друго није, а ако разликујемо оно што јасте и оно што није - онда правимо међусобни однос по којем је нешто боље, а нешто горе. Дакле ниједан исказ не би имао смисла ако би ствари међусобно биле идентичне, тада не би могла да постоји ни истина ни лаж. А чак и да то нисмо доказали, довољан нам је сваки недостатак мотивације за лагањем ако су ствари међусобно идентичне. Тако да је морално зло - лаж могуће само зато што се ствари у којима се људи крећу и међусобно опшште различите, ШТД.

Слободна воља, као објашњење моралног зла може имати само релативну вредност, у међусобним односима људи. Јер, како сам доказао у делу Етика: Слободна воља овај појам се може изједначити са појмом одговорности, дакле човек може бити одговоран за неко конкретно зло (и то само пред другим човеком, односно државом или институцијама које друге људе представљају) док не може бити одговоран за само постојање проблема зла - јер није створио свет (а ни самог себе). Такође, осећај слободне воље има икаквог смисла само у координата међусобне различитости ствари, у којима човек бира између различитих (бољих или горих по разним критеријумима) опција, дакле када се ствари на које наилази међусобно разликују, што нас опет враћа на сам почетак излагања.