Словенска духовност кроз векове

(Излагање на скупу Словенска култура кроз историју, одржаном 28. јануара у Устаови културе Палилула, у оквиру Светосавског каравана књига)

Сестре Српкиње, браћо Срби и остали Евроазијци!

Ја сам Иван Вукадиновић, председник Скупштине удружења Евроазијски пут и данас ћу вам говорити о духовном аспекту словенске културе и евроазијском погледу на исти. Иако сам назив теме призива да се исприча цела историја евроазијских култура, или култура на евроазијском простору, нећу поновити грешку да сада кренем тим редом. О томе сам причао на представљањима Евроазијског пута, па можете потражити на јутјубу. Још боље, ко има времена нешто да прочита, препоручујем историју Русије од Георгија Вернардског (неких шест томова). Много, много мања књига је од Николаја Трубецкоја Европа и човечанство, и ту су дате основе евроазијског погледа на свет, и то баш у области културе.

Евроазија или евроазијство се могу различито дефинисати, то може бити језгро великог Евроазијског континента, и цео тај континент. Идеолошки, практично би се могла повући паралела између евроазијства и (правог) антиглобализма или алтерглобализма. У том смислу, јасно да евроазијски поглед даје алтернативу конзумеристичкој култури која се са Запада намеће, и одговарајућој „духовности“.

Али шта је уопште духовност? Она покушава дати одговоре на вечна питања – ко смо, одакле смо, куда идемо. Већ одговор на прво питање – порекла – може бити лични, светски или културни. Рецимо, кад сам био мали питао сам се где сам био пре него што сам се родио. Давно прочитах да се у хришћанској мистици место где бораве душе пре рођења зове граф, а код наших старих то је био духовни свет – Нав. У светском контексту објашњење почетка било би космогонија. Међутим, нас овде занима порекло саме духовности, као основе културе.

Тилакова Арктичка теорија, коју „званична наука“ није прихватила, мада до данас није побијена, говори како је порекло цивилизације, ако не и човечанства, са северних поларних предела. Тилак је у Ведама и Авести нашао описе сазвежђа видљивих само са Арктика, као и описе катастрофа пред којима су се људи иселили на југ. Мени је најзанимљивији доказ онај који долази од имена месеци –два месеца ноћи у субполарним пределима нису рачунати као месеци, па је тако последњи децембар на латинском десети месец, новембар девети, септембар седми, док се јул пре Цезара звао квинтилис – пети.

Евроазијски поглед на свет укључује традиционализам, а код традиционалистичких аутора (рецимо барон Евола) као први облик религије узима се обављање обреда који су спроводили главари родова и племена, а касније богокраљеви (рецимо фараони Старог царства). Овакви обреди имали су улогу посредовања са вишим сферама, и у том смислу су обезбеђивали сигурност и благостање Заједнице. Уочимо да је титула римског првосвештеника, какву су имали Јулије Цезар и Константин Нишки, била pontifex maximus, што је и данас титула римског папе. Понтифекс значи градитељ мостова. Такође, реч „Христос“ на грчком дословно значи миропомазаник, или помазаник Божији. Исто значи и јеврејска реч „Месија“. Донедавно (а ваљда и данас формално) сваки краљ је био миропомазан, што указује на његов мандат с неба (иначе кинеско схватање „Небеског мандата“ је нешто другачије). Можемо ли онда рећи да је сваки краљ у древна времена био христос, а код наших предака је сваки домаћин играо улогу краља! И не гледајмо то само као на древна времена – сетимо се да је Арчибалд Рајс пре само сто година рекао да је сваки Србин племић, но сетимо се и на шта нас је Рајс упозорио!

То би био одговор на питање одакле, а што се тиче онога куда – сазнаћемо у излагању наше председнице Весне Какашевски која ће говорити о радовима данашњих уметника, дакле оних који стварају будућу културу. Најзад – ко смо?! Ја вам нећу објашњавати одлике словенског или српског идентитета (а на српском бисмо рекли самоспознаје). Само ћу рећи да је према евроазијском схватању, какво даје Александар Дугин у Четвртој политичкој теорији идентитет – датост! Јесте, сваки идентитет је репресиван. Оно си што јеси. Од тога не можеш побећи, можеш покушати па да будеш тиква без корена. Уопште, либералистички дискурс препознаћемо по ономе „зар само зато што сам… то и то… морам…“. Не мораш, мора се једино умрети, али ако желиш живети ван заједнице (код старих народа најгора казна), онда немој кукати због тога. Јак човек не кука над судбином, него га судбина води. А неки би да мењају заједницу којој не желе да припадају – замислите то!

Најзад, које су одлике словенске духовности? Како је сагледавамо у оквиру шире духовности Евроазије, а ја то зовем духовност северног умереног појаса. Одлике су: повезаност са природом; обраћање боговима усправно, без клечећих ритуала (видите како се то повезује са оним што рекох о првим ритуалима); непостојање компликоване свештеничке хијерархије па ни теолошких заврзлама (сваки домаћин може бити жрец); најзад, доминација визуалног (кумири, иконе, у звучном смислу томе одговара литургија) над ауторитетом писане речи (Блиски исток) или ритма (Африка). Ова духовност трпи утицаје других поднебља, али сама шири свој утицај. Пронађен је заједнички слој у српским и мајанским бајкама. Замислите – после двадесет хиљада година раздвојености!

Наша, словенска митологија, у неким стварима се разликује у односу на друге нама суседних народа. Она није мрачна као нордијска, а ни тако морбидна као што су на моменте келтска или грчка. Није ни тако сведена ни једноставна као туранска – ко изнад свега воли једноставност, до нивоа оскудности, његов избор био би Тенгри. Тачно је да је могло бити митова са одликама суседних народа, а да нису сачувани, но размислимо и о томе да свака духовност рефлектује природне и друштвене одлике окружења. У нашем случају, наше лепе Природе, и историје у великој мери лишене државног јарма. И онда неки причају како није било словенске митологије, што је бесмислица!

Какав је био поглед на духовност првих евроазијаца? Они су заступали културни релативизам, што је поглед на свет по којем не постоје више и ниже, боље и горе културе, него само различите. Међутим, скоро сви су били православни хришћани. Јасна је доминација православља у њиховим духовним погледима. Томе доприносе и дефиниције, које и данас можемо видети, да су евроазијске религије православље, ислам и будизам (а неки наводе и шаманизам). Старе вере словенских предака ту нема на радару.

Евроазијско православље, по мишљењу првих евроазијаца, има посебне одлике. Ту су наводили једноставност теологије и ритуала (уочити шта сам већ рекао под „северни умерени појас“), затим саживљавање цркве са државном организацијом. То није дакле пуко преношење преузетих догми, него свакодневна саборност. То су одлике православља, према евроазијцима би ислам и будизам на простору Русије-Евроазије такође требало да имају такве одлике, али оне нису посебно објашњене…

Рекох малопре да су скоро сви били православни, па ево мали куриозитет, само помињем, пошто није тема. Хара-Даван, познат и као „београдски евроазијац“ је био рођењем будиста, Калмик по националности. Такође, за разлику од осталих евроазијаца, потицао је из слојева простог народа. Као евроазијац бавио се проучавањем Џингис Кана. Живео је и радио у Београду, у емиграцији. Калмици су, иначе, имали свој храм у Мало Мокром Лугу, који је уништен 1944. приликом ослобађања Београда.

Е сад, ако сместимо идеје првих евроазијаца у контекст тог времена, оне спадају у широку област идеја тзв. Трећег пута (дакле онога што није ни капитализам ни социјализам). Ту је значајан рад немачког математичара, историчара и мислиоца конзервативне револуције Освалда Шпенглера. Он говори о руској култури, у настајању, коју препознаје у радовима Достојевском, спаљивању Москве када је заузима Наполеон исл. Такође, Шпенглер говори о трећем миленијуму хришћанства везаном за Русију и православље. Пошто хришћанство по њему није јединствени ентитет. Испрва је у оквиру арапске (или магијске) културе, како он то зове, онда у оквиру западњачке или фаустовске. Одлике руског хришћанства враћају га првобитном облику, коме су ближе него западњачком, али без претераних догматских теорија и расправа. Симбол руске културе је поље, равница, која позива на егалитаризам. Њему руска реч њебо звучи некако одречно.

Шпенглерово капитално дело зове се Пропаст Запада, ево шта каже о његовом виђењу руске културе сајт Ново Видело: „Он је пророк пропасти своје цивилизације, тј. краја оног људства коме припада. Али је био, у другој књизи овог свог дела, и пророк једне вероватне будуће културе. У мајсторском вајању портрета Толстоја и Достојевског, говорећи о правом зачетнику бољшевизма, Толстоју, као социјалном револуционару, и о Достојевском, који је сав у правом еванђељу и који припада духовно апостолима и пра-хришћанству, Шпенглер каже: „Хришћанству Достојевског припада наредно тисућлеће”. Ту је назначење нове културе, на пољу словенства, између Висле па ка Сибиру, и ту је назначење суштинског духа те нове културе.“

Оно што је можда најбитније, кад разматрамо културу, то је Шпенглерово виђење онога што назива псеудоморфоза. Он културе посматра као потпуно засебне целине. Међутим, може да се догоди да једна залазећа култура практично спутава, а тако и обликује културу која тренутно настаје. Тако је античка култура преобликовала рано хришћанство. И тако данас фаустовска култура гуши ову руску или словенску, коју можемо сматрати својом. Намеће своје форме, чак утиче на суштину. Не морамо се сложити са Шпенглеровим виђењем културе, али псеудоморфоза се не може негирати…

Најзад, не само за руску, него уопште за словенску културу карактеристична је саборност. То је органска, а не механицистичка демократија, каква данас престаје да постоји на Западу. Ја се сећам да су пре десет до двадесет година користили израз „козачка скупштина“ у пежоративном значењу, а не видим чега бисмо се ту одрицали или стидели. Постоји традиција црквено-народних сабора на којима се о битним стварима одлучивало. На једном таквом сабору изабрани су Романови, династија која је владала преко триста година. Комплементарна саборности је личност Императора, Божијег представника на Земљи. И универзални поглед у том смислу, који чак не зависи од идеологије – сетимо се да је СССР на свом грбу имао земаљску куглу.

И не само то, него је саборност старија од хришћанства међу Словенима, чак је код словенских и других аријевских племена старија од атинске демократије, или бар настаје потпуно независно од исте. Најстарије данашње скупштине су нордијске Алтинг и Јамтамот, које настају у десетом веку после Христа. Међутим, ове скупштине одражавају много старије традиције које сежу у митску прошлост. Јер човек који зна ко је, одакле је и куда иде – одлучује сам о својој судбини. Он је оно што јесте. И то јесте смисао културе и духовности.

Иван Вукадиновић, председник Скупштине удружења Евроазијски пут