Како слободна воља може постојати

Пре него почнемо, рецимо нешто о самој методологији коју овде користим. Иако сматрам да разум није све, напротив, да има своје границе, те границе испитивао сам управо рационалним методама, рецимо у свом филозофском делу. Тако је разум сам себи поставио ограничења. И мада тако оправдавам потребу за мистиком, ја не пишем као мистик, рецимо Мајстор Екхарт. Питање је колико се такве ствари уопште могу пренети речима, а ко није посебно инспирисан боље да се тога прихвата...
У том смислу јасно је да ни Бог не може да ради ствари које су логички противречне, или боље рећи - ми тако нешто себи не можемо представити. У зену је могуће имати аплауз са једном руком, дати исказ који није ни прихватање ни негирање, али ово није зен. Што не значи да се од истог не може доста тога научити. Дакле, као што Бог не може да створи камен који не би могао подићи, или да направи округли квадрат, тако не може ни да створи биће чије поступке неће "унапред" знати а да остане свезнајућ (посебан проблем је овде што Бога замишљамо као биће ван времена). Прецизније, ми разумом не можемо разматрати могућност да тако нешто може. А било је покушаја да се објасни разумом, логичарски како ја знам рећи - Бог неће да има роботе, већ бића која га воле, етц. 
Сада ћу се посветити благој ревизији свог става у блогу датом у виду доказа теореме - Слободна воља, у уобичајеном значењу те речи, не постоји. Наравно, одмах сам се подухватио тога шта му дође то уобичајено значење... У међусобним односима људи слободна воља постоји просто зато јер ми не можемо знати шта све одређује нечије поступке - немамо то знање психологијом, рачунски или прекогницијом. Што се последњег тиче, узмимо на пример филм Minority Report. Ту држава гарантује, као свој сервис, спречавање злочина унапред. Наравно, радња је у томе што долази до грешке, и сл. Али замислимо ситуацију у којој би систем омануо тако да се догоди убиство, а убицу касније ухвате. Судили би му, подразумева се, али он би имао право да тужи државу. Зашто га свемоћна (у том смислу) држава није спречила да опогани душу, макар то значило да би он био убијен?! Не би ли имао и убица право на задовољење правде!? 
Друга је ствар метафизика, где деламо са Апсолутом, како год га схватили. И наравно, редукцијом се људско понашање може свести на елементе, или бар томе тежимо, који би га одређивали, знали ми те елементе или не. Зато рекох да у уобичајеном значењу слободна воља не постоји, што сам онда доказао
Имамо и нека уобичајена објашњења. За верника, пре свега хришћанина, слободна воља је дар свемогућег и свезнајућег Бога. Како онда остаје свезнајући и свемогућ ако нечије поступке не зна или не може спречити? Чак можемо ићи даље, како су се мисли, жеље, мотиви за такве поступке уопште створили "у глави" будућег починиоца мимо свеобухватног Бога?!? Атеисти често не верују у слободну вољу, а ако верују (сиц!) онда је слободна воља настајући феномен (emergence properties). Е то ми је омиљено! Они као редукционисти све желе свести на својства делова, која једино могу бити "фундаментална". И онда хокус-покус, нешто настаје само зато што имамо већи број делова у некој целини. Епикур је (још!) тако покушао да слободу избора објасни ничим условљеном деклинацијом атома. Није био много убедљив. А шта је са фундаменталностима који важе у целој Природи, односно окружењу система који посматрамо!?
Укључивање квантне механике у целу причу је посебна ствар. Слободна воља се у принципу може описати неким фундаменталним својством света (видећемо у наставку текста), до којег бисмо могли доћи физичким описом, који уосталом постојећом квантном механиком није потпун (због неуклапања гравитације). Међутим, та прича је толико израубована њу ејџом и слободним спекулацијама типа имају ли фотони слободну вољу, да не треба олако за њом посезати.

Вратимо се онда мом доказу, који је једноставан. Ствари се објашњавају саме собом, или нечим другим. Само оно што је фундаментално (рецимо Бог или Природа) могло би се објаснити само собом. Ни у једном од горе датих објашњења слободне воље она није фундаментална. Пошто није, зависи од нечег другог, а онда таква воља није слободна, ШТД.
Међутим, отвара се питање: Шта ако слободна воља баш јесте основно својство света!? Шта ако је слободна воља сам Бог!? Ово није објашњење слично оном хришћанском јер је Бог овде иманентан, иако остаје трансцендентан нашим могућностима спознаје (мислимо пре свега на пут разума, научне методе, посебно ове редукционистичке науке, исл). Начелно, човек као део Бога има могућност слободне воље, односно као "бог који је заборавио да то јесте", могао би постати "истински слободан", само ако се "сети". Не кажем да сам први који овако размишља, само нисам наишао на много оваквих размишљања а да су озбиљно изнета, а не да се одмах жури ка неким пречицама људског "сећања" божанске славе и олаког освајања слободе и благодети на тај начин. Само размислите колико је времена требало монасима, хришћанским или будистичким, да се приближе Богу (или уопште правој реалности), какав је терет од младости бити шаман, бити таквим рођен, и слично. То нису лаке ствари!
Осим тога, проглашењем слободне воље за основно својство света, проглашењем слободне воље за Бога, проблеми нису ни теоретски решени. Такав Бог би могао бити свемогућ, али не и свезнајући. Тачније, Бог не би могао бити свестан у потпуности себе (својих поступака). Само тако би имали очуване степене слободе, односно промењиве а не константе, оно што би се у пракси испољило као слободна воља.
Проблем настаје и са временом, којим се нису џабе бавили и највећи теолози - рецимо Свети Августин. Укратко, можемо га посматрати као А време у којем постоји само садашњи тренутак и Б време (или блок-време) у којем са садашњим постоје "истовремено" и садашњи и будући тренуци. 
У теорију А времена би се лако могао уклопити свемогући-не-свезнајући Бог. (Коме много смета Б-реч, може је избећи, онда нека на други начин говори о фундаменталним својствима света). Овде би проблем остао са каузалитетом, али треба знати да га ни раније нису увек сматрали апсолутним. Према Хјуму каузалност је навика ума. Наравно, људском уму се итекако исплати да обично тако посматра ствари, али треба знати да ако се до сада увек догађало да из А следи Б, то не значи да је нужно тако. Види логички проблем индукције
Са Б временом ствари стоје знатно компликованије. Ако је време у некаквом блоку, а будућност је промењива (што би била једина могућност да слободна воља остане), онда и прошлост мора бити промењива. Управо је то поставка до које је дошао истраживачки центар Quantum Gravity Research (ако је некоме битно, оптужени су за псеудонауку). Будућност може да утиче на прошлост и стварност се посматра као неуронска мрежа у времену. 
Али шта уопште значи да је прошлост промењива, односно како ми то можемо видети, доживети?! Ако не можемо бити сигурни да свет постоји дуже од пет минута (ту несигурност можемо захвалити Бертранду Раселу), онда не можемо знати да нам прошлост није стварно мењана неограничени број пута, а да ми то не знамо. Можда је чувени дежа ви последица неуклапања до којих може доћи при промени прошлости. У филму Матрикс овај осећај или доживљај објашњавају тиме да је "неко чачкао по Матриксу". 
Међутим шта ако бисмо покушали да испратимо све могуће промене блокова времена (ако је тако нешто и теоретски могуће)? Онда бисмо добили секвенцу различитих блокова, а ако би могао да се прати редослед њеног настанка, то би могло само у некој другој димензији времена, рецимо у имагинарном времену. Тако нешто помиње се у Хокинговој књизи Космос у орахово љусци. Давно сам читао, а колко се сећам имагинарно време се тамо користи као појам који објашњава нешто друго, подједнако далеко од уобичајене спознаје...
Из свега овде изречено следи да ће проблем слободне воље остати занимација за "разбијање главе" још дуго, дуго времена...
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део