Имају ли фотони слободну вољу
Кад би камен који пада имао свести, он би држао да је његово падање резултат његове слободне воље. Барух Спиноза
Идеја да фотон има нешто што се зове "слободна воља" настала је као једна од последица проблема квантне спреге, која се стручно назива entaglement. Реч је о нечему што је Ајнштајн назвао "фантомско деловање на даљину".
Ако би, као пример, један фотон пропустили кроз поларизациону решетку (неки кристал) она би поделила фотон на два. Оба фотона имају међусобно искључиве поларизације - једна "вертикалну", а други "хоризонталну". Али која је која? Пре мерења оне (на неки тешко разумљиви начин) постоје за оба фотона у њиховој комбинацији (као што је чувена Шредингерова мачка истовремено жива и мртва). Међутим, после мерења један фотон ће несумњиво бити "вертикалан", што знали да је други "хоризонталан".
Проблем је што се то може догодити и ако су на супротним крајевима галаксије. Али не забрањује ли нам Ајнштајнова релативност да се сигнал креће брже од светлости? Према Ајнштајну фотони имају "скривене варијабле". Као да смо (рецимо) пре много година раздвојили пар рукавица. Ако установимо да је једна лева, онда друга мора бити десна, релативност није нарушена без обзира на одстојање. Међутим, доказано је да се статистички овај феномен не може објаснити никаквим промењивима које су скривене.
Разматрање овог феномена довело је до чудне идеје да ако човек (извршилац експеримента) има слободну вољу (дакле ако он одређује параметре), такву вољу мора имати и фотон. Чак ни присталице слободне воље не сматрају ово доказом, јер постоји друга могућност - да слободну вољу немају ни човек ни фотон, то је оно што они називају "завера природе" (јер нам се феномени приказују као да нису детерминисани) или супердетерминизам. Дакле, враћени смо на почетак: "слободна воља" постоји, или уопште не, али доведено до крајности - не може се бити мало трудан.
Било је покушаја да се овај проблем реши експериментално, рецимо да улазна величина буде светлост са квазара, стара/удаљена милијардама (светлосних) година. Тако би добили довољно фантомска огромна одстојања, и искључили умешаност људске одлуке. Међутим, чини ми се да ни ово неће суштински решити проблем "слободне воље", јер он је конструктивне природе - што ће рећи у самој поставци проблема, начину размишљања...
Пре свега, проблем слободне воље обично се разматра у смислу моралних одлука и човекове (метафизичке, онтолошке) одговорности за своје поступке. Чак и ако је фотон на неки чудан начин "сам одлучио" како да се поларизује, дали да скрене лево или десно, то не може имати никакве етичке последице. У том смислу, није ли много адекватнији израз - случајност!
Међутим, сетимо се улоге фотона. Реч је честицама (или таласима) које описују једно од фундаменталних поља - електромагнетно. Реч је о јединој сили (уз страховито слабију, али кумулативну гравитациону) која превазилази оквире језгра атома. Комплетна хемија заснива се на електромагнетној сили, чак и сама "протежност" (како се старински говорило) односно "чврстина" материје. Када ударимо шаком по столу, одбија нас електромагнетна сила његових молекула. Да не пропаднемо кроз средиште Земље такође нас држи електромагнетна сила.
Електромагнетна сила је такође у мозгу, у свим неуротрансмитерима који физички изводе (иако је немогуће рећи да се на њих своде) све менталне процесе, дакле комплетну вољу. Сетимо се превазиђених (?!) теорија материјализма како је свест последица "хемијског лучења" у мозгу. Дакле, ако је фотони (преносиоци електромагнетне силе) имају слободну вољу, онда је сваки ментални процес резултанта њиховог дејства. Дакле, онда човек нема слободну вољу, него је она последица случајности, која пориче феномен слободне воље практично на исти начин као и детерминизам!
Други проблем се односи на структуру фотона. Ако говоримо о човековој слободној вољи, имамо у виду то да је човек биће веома сложене структуре. У говорном језику често можемо чути да се неко пита где му је био "мозак", односно памет. Дакле, умни апарат је део човека на неки начин одвојен од "чисто телесног". (То не мора имати везе са Декартовим дуализмом, мада је он део уобичајеног начина размишљања). Шта је са структуром фотона?
Тешко је рећи постоји ли уопште... Према стандардном моделу, фотон је елементарна честица, без структуре и димензија, као и кварк, електрон или неутрино. Међутим, помиње се и структура фотона у смислу да фотон генерише пар електрон - позитрон (практично настанак "материје" из енергије), али то више није фотон. Постоји и посматрање "зиг" или "заг" процеса (Пенроуз) у кретању фотона, али то значи да један од ова два преузима комплетну контролу. Како таквом феномену доделити вољу, па још слободну?!?
Међутим, највећи проблем, барем што се тиче фотона а не човека, је сам временски оквир. Ако је човек агент који делује по својој (слободној) вољи, то подразумева временски оквир у којем он доноси одлуке. Какав временски оквир има фотон, ако за њега време не постоји, тачније речено ако је непримењива димензија?!
Сетимо се познатог релативистичког корена, односно временске дилатације. Ако би се налазили у свемирском броду који се креће све ближе брзини светлости, нама не би изгледало да се нешто мења. Сат на зиду брода би и даље исто откуцавао. Међутим, "спољни свет" (који се не креће том брзином) кретао би се све брже. Последично, нама би требало (мерено нашим сатом) све мање времена за прелажење одстојања. Ако би се кретали брзином веома блиском светлосном, теоретски би обишли "цео свемир" за неколико наших година, али када би се вратили открили бисмо угашене остатке Соларног система... Али ако би се кретали тачно брзином светлости, ми бисмо прешли ту раздаљину а да не прође ни инфинитезимални тренутак!
Фотон, као честица без масе, креће се тачно брзином светлости. То нас доводи до питања - у ком времену фотон доноси одлуку ако има слободну вољу?!
Сер Роџер Пенроуз се није бавио (не)посотјањем слободне воље фотона, већ нечим изгледа много продуктивнијим - питањем перспективе стварности. Twistor Theory је његово достигнуће - уместо да се бави догађајима, Пенроуз се бави каузалном везом између њих. Перспектива је другачија, јер овде се уместо четвородимензионог простор-временског континуума Минковског, који би онда захтевао компликоване процедуре да 10 просторних димензија (Теорија Струна) уводи нешто што се зове Риманова сфера - реч је о лопти израженој комплексним бројевима (који се не мере, али су природни за квантну механику) чија је површина у бесконачности. Оно што је линија на ивици конуса могућег простор-времена код Минковског (фотон који се креће брзином светлости) овде је само тачка на површини сфере - а то би била перспектива самог фотона. Супротно, ако би нешто било тачка у простору Минковског (непромењиво кроз простор-време), овде би била крива која обухвата оба пола сфере - дакле све могућности. Тако стварно имамо перспективу фотона из које нема смисла разговарати о човековом појму и поимању "слободне воље".
Пре свега, проблем слободне воље обично се разматра у смислу моралних одлука и човекове (метафизичке, онтолошке) одговорности за своје поступке. Чак и ако је фотон на неки чудан начин "сам одлучио" како да се поларизује, дали да скрене лево или десно, то не може имати никакве етичке последице. У том смислу, није ли много адекватнији израз - случајност!
Међутим, сетимо се улоге фотона. Реч је честицама (или таласима) које описују једно од фундаменталних поља - електромагнетно. Реч је о јединој сили (уз страховито слабију, али кумулативну гравитациону) која превазилази оквире језгра атома. Комплетна хемија заснива се на електромагнетној сили, чак и сама "протежност" (како се старински говорило) односно "чврстина" материје. Када ударимо шаком по столу, одбија нас електромагнетна сила његових молекула. Да не пропаднемо кроз средиште Земље такође нас држи електромагнетна сила.
Електромагнетна сила је такође у мозгу, у свим неуротрансмитерима који физички изводе (иако је немогуће рећи да се на њих своде) све менталне процесе, дакле комплетну вољу. Сетимо се превазиђених (?!) теорија материјализма како је свест последица "хемијског лучења" у мозгу. Дакле, ако је фотони (преносиоци електромагнетне силе) имају слободну вољу, онда је сваки ментални процес резултанта њиховог дејства. Дакле, онда човек нема слободну вољу, него је она последица случајности, која пориче феномен слободне воље практично на исти начин као и детерминизам!
Други проблем се односи на структуру фотона. Ако говоримо о човековој слободној вољи, имамо у виду то да је човек биће веома сложене структуре. У говорном језику често можемо чути да се неко пита где му је био "мозак", односно памет. Дакле, умни апарат је део човека на неки начин одвојен од "чисто телесног". (То не мора имати везе са Декартовим дуализмом, мада је он део уобичајеног начина размишљања). Шта је са структуром фотона?
Тешко је рећи постоји ли уопште... Према стандардном моделу, фотон је елементарна честица, без структуре и димензија, као и кварк, електрон или неутрино. Међутим, помиње се и структура фотона у смислу да фотон генерише пар електрон - позитрон (практично настанак "материје" из енергије), али то више није фотон. Постоји и посматрање "зиг" или "заг" процеса (Пенроуз) у кретању фотона, али то значи да један од ова два преузима комплетну контролу. Како таквом феномену доделити вољу, па још слободну?!?
Сетимо се познатог релативистичког корена, односно временске дилатације. Ако би се налазили у свемирском броду који се креће све ближе брзини светлости, нама не би изгледало да се нешто мења. Сат на зиду брода би и даље исто откуцавао. Међутим, "спољни свет" (који се не креће том брзином) кретао би се све брже. Последично, нама би требало (мерено нашим сатом) све мање времена за прелажење одстојања. Ако би се кретали брзином веома блиском светлосном, теоретски би обишли "цео свемир" за неколико наших година, али када би се вратили открили бисмо угашене остатке Соларног система... Али ако би се кретали тачно брзином светлости, ми бисмо прешли ту раздаљину а да не прође ни инфинитезимални тренутак!
Фотон, као честица без масе, креће се тачно брзином светлости. То нас доводи до питања - у ком времену фотон доноси одлуку ако има слободну вољу?!
Сер Роџер Пенроуз се није бавио (не)посотјањем слободне воље фотона, већ нечим изгледа много продуктивнијим - питањем перспективе стварности. Twistor Theory је његово достигнуће - уместо да се бави догађајима, Пенроуз се бави каузалном везом између њих. Перспектива је другачија, јер овде се уместо четвородимензионог простор-временског континуума Минковског, који би онда захтевао компликоване процедуре да 10 просторних димензија (Теорија Струна) уводи нешто што се зове Риманова сфера - реч је о лопти израженој комплексним бројевима (који се не мере, али су природни за квантну механику) чија је површина у бесконачности. Оно што је линија на ивици конуса могућег простор-времена код Минковског (фотон који се креће брзином светлости) овде је само тачка на површини сфере - а то би била перспектива самог фотона. Супротно, ако би нешто било тачка у простору Минковског (непромењиво кроз простор-време), овде би била крива која обухвата оба пола сфере - дакле све могућности. Тако стварно имамо перспективу фотона из које нема смисла разговарати о човековом појму и поимању "слободне воље".
Коментари
Постави коментар