Ко игра за рају и занемарује тактику ...

У принципу сам против протеста "општег типа", којима се громопуцателним извикивањем парола тражи од власти да оде, или "барем" да распише нове изборе, а такви протести окупљају стотине, а у бољем случају хиљаде људи (никако ни десетине хиљада). Замислите да сте ви на власти, да ли бисте отишли да то тражи 5.000 људи, да ли бисте учинили икакав уступак типа расписивање избора само због тога?!? 

Још су потенцијално најопаснији протести на које ипак дође неколико хиљада људи, јер дају неки осећај легитимитета људима који једва да и удружени могу прећи цензус, а питање да ли ће се уопште удруживати. Постоји један леп старински израз за њих - ропотарница историје. Престрог сам? Па шта су до сада учинили?!

Има ту и Квака 22 - ова власт има апсолутну већину у парламенту. Шта то значи? У условима кад је нека масовнија побуна посланика мало вероватна (разлоге надам се не морам објашњавати), то значи да ће власт изаћи на изборе ако то одговара самој власти, и онда нећемо чекати следеће изборе (у условима кад има падне популарност) за две, него за четири године. Могуће је да се зезну, али не бих са тиме играо... Обрнуто, ако власт види да им пада популарност (рецимо да и даље има ко да им каже, да бар о својој власти воде бригу на реалан начин) - она неће дати изборе, а зашто би ако парламентарна криза не може да се изазове!? Пет хиљада људи на улицама милионског главног града неће их натерати. 

Уосталом, избори ће бити - локални и покрајински, и мислим да је најбоље да их грађани бојкотују - осим можда на северу Србије, да се тамо неби распојасали сепаратисти.

Па шта онда треба радити? Сад да се играм мало стратега (читао сам шта Велики Мао вели, па ето...):

1. Тражити паре. Никад лош избор, а те паре јесу углавном поштено зарађене. Власт нема пара које су грађани већ поштено зарадили, па су сви штрајкови оправдани, као и пратеће блокаде, а доносе режиму ипак неку нервозу. 
2. Удар на слабије тачке (медијски, вербални, при чему је и интернет медиј). Знамо ко има набилдовану популарност, како је до тога дошао рећи ће нам историја, колико је морално дошао сматрам небитним (ја гледам политику дарвинистички, тешко да ће неко напрасно спознати да је у греху, па се сам повући, а победници пишу историју), а колико је та популарност реална боље не проверавати јер постоје лакше мете. Постоји већ низ министара који уопште нису популарни, да не причамо о нижим тачкама власти, па и људима који су с влашћу повезани (рецимо само толико) а да сами и немају неки званични положај... 
3. Мали, остварљиви захтеви. У случају да се испуне, дају неки осећај победе, а ако власт (на било ком нивоу) и то одбија, прилику да се покаже како је арогантна, изолована од народа до нивоа аутистичности, итсл.
4. Да се преиспитамо. Од теоретског до практичног нивоа. То није само ширење знања ради самог знања, него да видимо које досадашње праксе, а и њихове носиоце, треба напустити, а таквих није мало.

Ето тако, ја рекао.