Етика: Филозофија

Теорема: Филозофија је као и наука облик спознаје света, али је за разлику од науке, усмерена на оно што јест, оно на свету најопштије. Основни задатак филозофије је да испитује суштину, могућности, претпоставке, изборе, путеве и границе људске спознаје (Петровић).

Лема: У српском језику глагол „филозофирати“ се често јавља у свом пежоративном значењу. Када се каже некоме да филозофира, то значи да он непотребно мудрује, прави се паметан, а не ради. Филозофију јесу у Грчкој засновали докони, и у практичном смислу углавном лењи људи. Само мали део ондашње филозофије може се сматрати претечом данашњих наука. Михајло Пупин у делу Нова реформација ту наводи Архимеда, док (занимљиво) претечу каснијег материјализма, Демокрита, сматра препреком науке. Негативцем у тој причи многи сматрају Аристотела, јер кад су први научници Новог века тврдили ипак се окреће, сукобили су се са црквеним догмама које се нису заснивале толико на Библији, колико на Аристотеловој мисли. Са друге стране, схоластика се заснива на Аристотелу, а савремени школски систем на схоластици (тиме у великој мери и наука), што наводи на размишљање.

Вратимо се нашем лењом филозофу. Аутор овог дела зна рећи да су све изумели лењи и докони људи (што свакако јесте претеривање). Ко воли да оре земљу плугом, и ту не види проблем, то ће и да ради, а касније ће бити уморан да размишља. Кога то мрзи, изумеће трактор… Или што вели мудрост из кинеског колачића: Лењи мењају свет, вредни немају времена за то.

Занимљиво да гађење према филозофији са нашом „народном мудрошћу“ деле и они хипер-модерни са Запада (или прозападни). Видећемо које су последице тога, а сада ћемо се осврнути на већ неколико година активни спој ове две „мудрости“. Актуелна власт воли да истиче како „причу“ и „филозофију“ оставља другима, а они раде. Ко се ради, не боји се глади… Ипак, ова власт није без неке филозофске заснованости, а њу налази у крајње редукованој верзији протестантске радне етике Макса Вебера. Ова филозофија је редукована на рад без питања, што је свакако одступање од онога што је Вебер говорио, а то је укључивало и професионализам управе, те личну и националну независност. Али да неко не би „филозофирао“, не треба пропитивати ни колико је оно што Месија говори на линији његовог наводног узора Вебера, ни колико је Макс Вебер уопште у складу са традицијом и животом у Србији.

Доказ: Треба доказати може ли овако дефинисана филозофија постојати и постоји ли потреба за таквим обликом сазнања. Према ономе реченом на почетку ове књиге (Услов) свет се може описати на конзистентан начин (потребан услов), али тај опис не дефинише „објективну реалност“ (довољан услов). Став није тамо доказан, али се добар део целог овог дела бави управо тиме. На више места су нам у одељцима Дијалектике и Метафизике доказиване ограничености људског (са)знања, те с тим у вези ограничености различитих облика мисли које би се на различитим спознајама заснивале – религије, науке, чак самог разума.  Читалац се упућује на Аксиом 10, познат и као Геделова прва теорема о непотпуности. 

Проблем који настаје савременим повлачењем филозофије, а то се догодило прво у корист природних, па онда и друштвених наука, најзад пристајањем филозофа да буду њихов сервис (и то више друштвених наука у којима доминирају „левичари“), је у томе што се нека филозофија прећутно подразумева. Оно што се подразумева прећутно, што није дефинисано, није ни предмет разговора. Мисли тако нису артикулисане (Дијалектика: Комуникација), те тако нису предмет дијалога, а нема разлога да то не буду, кад већ постоје (Дијалектика: Постојање).

Посебно је угрожена, практично укинута – метафизика (грчки: иза физике). Редукционистичка парадигма жели све природне науке свести на физику (тзв. хуманизам, којим се толико бусају, спречава их обично да друштвене науке сведу на природне), а иза физике онда нема ничега. Проблем је што, и у њиховим виђењима, итекако има. Људи науке, а не (толико) филозофије већ су указали да абиогенеза, „спонтани“ настанак живог из неживог, није емпиријска него априори претпоставка, мада ће се можда једном показати да је она тачна (Вернадски); или да тврдња како имамо елементарне честице које се никако не могу даље делити нема основа у науци, него у метафизичким претпоставкама (Бом), види Метафизика: Подела. Материјализам се једнако као и идеализам може ускладити са физичким законима, међутим, ови закони не гарантују ни једно ни друго (Расел). Међутим, како се не бавимо метафизиком, а више ни дијалектиком, ми не можемо „провалити“ да су ови „научни“ ставови у ствари метафизички и да се о њима може тако разговарати. Они су нам подваљени, свесно или несвесно.

Много већи проблем, који на крају угрожава целу европску цивилизацију (коју неки називају западна, хришћанска или бела) је гомилање „аксиома“ који се не смеју пропитивати у политици и тзв. друштвеним наукама. Како нико не испитује суштину, или је онај ко то ради маргинализован, то се намеће као једино могуће схватање света које се формирало тек пре неке три деценије, а притисци за даље ре-форме (тзв. ширење слобода, већа права) трају даље и могу се наставити у бесконачно. Ако би се наши стари саблазнили на нас, можемо мислити каква би била наша реакција када бисмо неким времепловом видели будуће (Нуај). 

Но није тешко деконструисати ове „аксиоме“ који су настали (неписаним?) договором „левице“ и економске деснице. Видимо како „левичари“ не дирају корпоративне интересе, или то раде крајње јалово, чак контрапродуктивно ; са друге стране „десничари“ су за породичне вредности, хришћанство и традицију само на папиру, или чак више ни то, пошто не могу сачувати ове вредности ни у законима, уставима, преамбулама… Онај ко се не слаже са „аксиомима“ који се не смеју пропитивати означен је као екстремиста, без икаквих доказа – рецимо Национални фронт, који се залаже за одбрану републиканских (секуларних) вредности Француске револуције. Иронија је што метастаза либерализма представља заправо последицу једне од вредности те револуције – Слободе (Нуај). Но видесмо да свака револуција једе своју децу, а на крају једе и сама себе.

Који су нам то „аксиоми“ уваљени јер их нисмо на време пропитивали, а сада нам се то све више и законима брани? Политичка коректност, регулаторна тела (тзв. четврта грана власти), инфлација веће зло од незапослености, социјализација губитака капиталиста док им приходи остају приватизовани, права „мањина“ (ту спадају и жене које су већина, али феминисткиње мисле на неку апстрактну жену, која рецимо није мајка или је то небитно), мулти-култи, Европска унија („више Европе“), протекционизам као највеће зло, глобализам, тзв. избеглице, бити геј је сасвим нормално (зашто онда то посебно истичу, ја не бих трчао улицом и викао како више волим тамно пиво од светлог), тзв. укидање граница (тамо где правим владарима то одговара), глобално загревање (покушај морализаторског уплива у привредне токове)…

Због свега наведеног је филозофија, баш онако како је дефинисана, преко потребна данас. Узмимо на пример границе људске спознаје, које су можда главна тема ове књиге. Ако је изван тих граница неки идеалан облик владавине, односно коначне истине до којих смо „напретком“ дошли а оне би биле неспорне (а нису – Метафизика: Владавина разума), онда нема светих крава, о свему се може разговарати. Гушење дијалога о ономе реченом у горњем пасусу, а то се ради медијском маргинализацијом, физичким насиљем (спаљивање Берклија пред гостовање Мајла Јанопулоса), отпуштањем (радник Гугла који је у интерном документу изнео такву јерес да се мушкарци и жене разликују), законским прописима (забрана „негације геноцида“, што би у Србији могло да укључи и Сребреницу) је управо оно што јесте – укидање слободе говора. 

Став је потписника ових редова да гушење слобода има итекако везе са маргинализацијом филозофије, њеним свођењем на питања моралности прављења шницле од матичних ћелија (а и ту је ваљда одговор унапред задат), како ми неко рече на интернет форуму који би се бавио филозофијом. Прво је метафизика постала „превазиђена“, а онда и дијалектика. У међувремену је загосподарила постмодерна деконструкција наслеђа белог човека, због којег би требало да се срамимо. Е па, неће да може – ипак се окреће!