Зајахати тигра

Као у некој авантури, мисији, тесту, избору или експерименту, чини се да је овоземаљски живот нешто на шта смо се, пре него што смо се нашли у људском стању, одлучили, прихватајући унапред те исте евентуалне проблематичне, тескобне или драматичне стране, стране које нарочито у време као што је наше могу доћи до посебног изражаја.

Јулијус Евола, Зајахати тигра

Ова књига је својеврсни приручник за преживљавање аристократске душе, или диференцираног човека, како то рече сам Евола, у овим временима Кали-југе. Није реч о детаљном упутству, па чак ни мапи, можда је реч тек о компасу. Због тога би неко ко жели таква детаљна упутства могао бити разочаран, но велико је питање да ли је такав уопште "циљна група" књиге. А није реч о детаљном упутству из барем два разлога - први је тај што овде имамо референце на бројна Еволина дела у којима се проблемима детаљније бавио (рецимо Метафизика секса), па читалац тамо може проширити знања. Други разлог је наведен на самом почетку - диференцирани човек треба да схвати ова времена као изазов или експеримент пред којим би проверио своју целовитост. А диференцирани човек је онај који већ у себи има средиште, које је објективног, трансцендентног, у принципу не-људског порекла.

Такав човек се може дистанцирати од турбуленција времена, како од последњих трзаја једне умируће "традиције" (која тек у траговима има некадашњу величину), тако и од "побуне" против тих остатака. Избор између алтернатива (у оно време "Истока" и "Запада", односно комунизма и капитализма) може бити тек практично питање преживљавања. Кроз низ поглавља читалац се суочава са пропадањем и разарањем пред којим треба бити резигниран, а које се тиче "смрти Бога", егзистенцијализма, индивидуе, релативизма (науке), уметности (од музике до дроге), друштвене сфере (држава и породица) и духовности.

Еволин стил није лак, а преводилац (издавач је Укронија) није био од велике помоћи. Стога ће читање проћи уз извесне потешкоће, у зависности од поглавља. Слаба страна овог дела (да ипак само не хвалим) је филозофија, и ту је проблем више до стила него до идеја. Интелектуално поштење ми не би дало да се једноставно сложим са "прозивкама" Хусерла или Хајдегера, мада се могу сложити са Еволиним поставкама (под условом да је ове "правилно протумачио"). Овакав критички осврт би требало да нас изазове да прочитамо дела наведених писаца, макар да бисмо их критиковали. Овде то није био случај. Што сад и није толико важно - када је Еволино дело било писано још је постојао неки сукоб идеја, данашња фаза развоја чини мисли егзистенцијалиста небитним (као и остале облике "мисли"). (Наравно, неко ко је већ читао ову двојицу и још неколико поменутих филозофа имао би о овоме другачији став).

Што се тиче "смрти Бога", ту се наравно мисли на Ничеа, који је несумњиво утицао и на самог Еволу. Поглавље се зове У свету у коме је Бог мртав, чиме се јасно види Ниче не као убица, него више као неко ко констатује смрт. Евола критикује Ничеа да даје објективну важност самом животу, па онда превазилажењу живота из њега самог, што по њему није одрживо. Ниче је критикован због одбијања да прихвати било шта трансцендентно, мада Евола препознаје више таквих елемената у Ничеовој филозофији (заправо поетици), као што је рецимо плес Шиве описан другим речима... Ниче је битан као филозоф који је кренуо из перспективе нихилизма да га превазиђе, те тако утро пут постнихилизму који треба да буде правац поменутог диференцираног човека.

Познато је Еволино разликовање индивидуе као правно слободног појединца (слободног од нечега) и личности која би била слободна за нешто. Ово разликовање позитивне и негативне слободе је до сада већ разрађена тема иначе (не само из угла традиционалиста). Данашњи либерализам као идеологија-без-идеологије преферира негативну слободу, док му она позитивна уопште није позитивна (рецимо због лоших искустава бројних револуција). Има и то својих замки, о којима је документарац радио Адам Кертис. Занимљив је значај који Евола даје појму персона, иако зна да је реч (само?) о маски, друштвеној улози личности.

Критика науке и њеног релативизма је разорна, мада данашњем читаоцу неће деловати као нешто ново. Евола исправно осећа да изменом термина ништа није добијено - тиме што се више не прича о материји, него о енергији. Материјализам је бар давао некакву слику реалности, мада сасвим вулгарну, савремена наука је дубоко загазила у релативизам, односно нихилизам. Или је ипак само реч о недостатку представе онога ко се занима за појмове које описује наука, а не размишља сасвим математички. Иако сасвим добро влада материјом, не можемо баш све очекивати ни од Еволе, па ни да узме у обзир покушаје онтолошког објашњења (дакле на неки начин метафизичког)  које је квантној механици дао Дејвид Бом. Уосталом, ова линија је тада чучала одбачена од стране "победничке" Копенхашке интерпретације. Такође, у последње време се све више прича неутралном монизму који је једна научно-филозофска слика света, која је у време Еволе била скрајнута, иако се базира на раду Бертранда Расела коме јесте призната величина. Ове путоказе читалац неће наћи код Еволе, који овде само констатује стање.

Најзначајнији, а свакако најјаснији је одељак у којем Евола говори о друштвеним односима, пре свега о политици данас. Он уводи појам Аполитеје, што би била дистанцираност, мада не и пасивност, у односу на друштвена дешавања. Данашња држава нема никакав легитимитет, уосталом то и није држава него административни апарат који се крије иза "демократије". Међутим, ни буржоаски национализам (уопште романтичан мит о нацији) није био нешто посебно. Он обухвата само кратко време историје, насупрот легитимном односу лојалности (феудалном) господару. Како нема легитимитет, оваква држава се чак не може позивати на моралност по којем би била дужност бранити је.

Евола тако развија идеју заједнице људи (али којих!?) који су остали своји у оваквим временима. Ова заједница била би базирана на идеји, а не крвном (или географском) пореклу, дакле нацији. Слично, уосталом, може и да се размотри по питању породице - уосталом још је код Римљана био обичај да се пронађе и усини доследни наследник. Овде ћемо приметити да је оваква незаинтересованост била могућа у случају Италије тог времена, или било које нације која није у сукобу са другим нацијама. То није нешто што би потписник ових редова саветовао Србима данас. Наравно остаје питање идентификовања људи с којима бисмо се повезали путем идеја, односно њихове провере, посебно данас када се било ко може "поистовећивати" са идејама које наилази на интернету.

Евола је ту много реалнији по питању духовности. После разорне критике "нове религиозности", чиме се он већ и раније бавио (Побуна против модерног света) и подсећања на оно да не треба тражити већу духовност у данашњој науци само зато што је напустила позитивизам, Евола разматра перспективе диференцираног човека који би се подухватио духовног пута. По која искра мудрости у испразним духовним учењима постмодерне може бити тек подстрек за истраживање, и све што ту нађе човек би требало касније да одбаци. Бољи водич су званичне верзије светих дела, које јесу академске па тако површне, али су барем у неком ограниченом смислу тачне. Најзад неко може доћи до духовних увида на три начина: 1) они су му дати рођењем 2) настају после тешке кризе (мада је потенцијал свеједно морао да постоји) и 3) предати су иницијацијом. Ово последње Евола практично одбацује у данашњем свету, за разлику од Генона.

Најзад, диференциран човек може се суочити и са властитом смрћу, али не испразно хајдегеровски, него свестан чак могућности избора (дакле самоубиства), које су само под одређеним условима у моралном смислу дозвољавали стоици и будисти. Дакле, диференцирани човек је онај који има у себи језгро и чак идеју водиљу кроз ова смутна времена, онај који је (на неки начин) свестан своје пре-егзистенције и свог боравка на Земљи као задатка. Он је у стању да феномене модерне свари и чак на неки начин искористи, не везујући се за исте. И рекли бисмо да овакав човек ипак животну мудрост не стиче читајући књиге.

Иван Вукадиновић