Postmoderni povratak mitu i igra

Da li onda živimo na početku postmoderne? U prethodnom tekstu videsmo kako je moderna iscrpla svoje snage. Ovaj pojam, kako se uobičajeno posmatra, ograničava se na svoje negativne vrednosti – dekonstrukciju, skepticizam prema samoj skepsi, negaciju, čak nihilizam. Kao takva, postmoderna je sebe iscrpela i već se govori o post-postmoderni (što je naravno besmisleno, jer sledi li onda post-post-postmoderna!?)… No, sve to može ipak biti početak nečeg drugog. Onoga što je Boris Nad uočio dajući svojoj zbirci ogleda, eseja i priča naziv Povratak mita.
Uočimo paralele sa naučnim razvojem u prošlom veku. Vreme kada počinje sa radom pulp magazin fantastike i horora Weird Tales poklapa se sa zaokruživanjem kvantne mehanike i prihvatanjem Ajnštajnovog prostor-vremena kao nove paradigme. To je vreme kada Robert I. Hauard praktično stvara (pod)žanr mača & magije (kasnije nazvan epska fantastika), dok H.F. Lavkraft piše svoje jezovite priče u kojima dovodi u pitanje čvrst osećaj stvarnosti, zasnovan na kartezijanskom razumu i euklidskoj geometriji. Vreme objavljivanja Tolkinovog Gospodara prstenova (mada je stvaranje dela počelo znatno ranije) poklapa se sa strahom od nuklearnog holokausta, razočarenjem u modernu tehnologiju i Velikim Praskom kao naučnom paradigmom koja vraća Početak u priču (ali KO je onda doveo do tog početka!?).
Koji reper su nam onda današnja dela fantastike? Podsetimo da se nalazimo u vremenu kad najsavremenija nauka daje sve izraženiju sumnju u samo postojanje materijalne stvarnosti – hologramska teorija, shvatanje sveta kao simulacije, paralelni univerzumi, čak saznanje da je „95% sveta“ nepoznato (tzv. Tamna energija i Tamna materija, ili „samo“ drugačiji zakoni gravitacije). A u politici i ekonomiji, dakle društvu, imamo i situaciju globalne krize i stalne promene, koja dobija sve nove i nove oblike… I onda imamo dva karakteristična dela fantastike – Igru prestola (Game of Thrones) i Igre gladi (The Hunger games). Vidimo da ova dva dela spadaju u (pod)žanrove koji baš dovode u pitanje naučno-racionalnu sliku sveta: u epsku fantastiku i antiutopiju.
Ono što je zajedničko u naslovima je IGRA i to nije baš slučajno. Baruh ili Benedikt Spinoza je, pošavši od teoloških postavki, zaključio da postoji samo jedna „supstancija“, a to je Bog ili Priroda, i sve što postoji su njeni atributi, odnosno modifikacije. Da je pošao od nečeg drugog, recimo naučnih zakona, došao bi verovatno do istih zaključaka (uostalom on je veoma cenio nauku i razum). Gledano očima Spinoze ne postoji slobodna volja, sve-je-jedno. To je navelo Hegela na duhovit zaključak, kako onda Bog sam sa sobom ratuje, modifikovan u Turke, odnosno Austrijance. Takođe, ovakvo shvatanje sveta otvorilo je vrata modernim filozofima, poput Ničea, Hajdegera i Huserla, da svet posmatraju kao poprište igre, i celokupno bivanje (ako ne i sam bitak) kao odvijanje te igre. To nas dovodi do nehajne i (ne malo) eskapističke slike sveta, kakvu stičemo čitajući, recimo, priče o Konanu Varvarinu. Svet u kojem nema čvrstih vrednosti, osim ako ih sam sebi ne odrediš i ako se za njih ne izboriš, ako nisu dobijene na oštrici mača. Svet u kojem pobeda ili poraz (smrt) više i nisu toliko važni, koliko je bitna sama igra, odnosno borba. Da li onda ovaj početak doba posle moderne (postmodernu?) možemo posmatrati ne samo kao doba Povratka mita, nego i kao period Velike igre?!
Ivan Vukadinović
Ovo je poslednji deo serijala koji je izašao u jednom minornom portalu sa kojim sam sarađivao. Reč je zapravo o odlomcima iz eseja Fantastika kroz vekove i eone (ceo esej). Iako je portal imao politiku da ne objavljuju već objavljene tekstove, oni nisu znali da sam esej već objavio na sajtu.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Каже није наше

Logički problem indukcije