Евроазијство не русофилија

Претресали смо ћаскајући у нашем удружењу грађана ко се све бави сличним стварима, дакле превасходно евроазијством. Речено је да евроазијство (чега нема много међу Србима) није исто што и русофилија (чега има колко хоћеш). Што ме је навело на думање...

Евроазија се као појам може тумачити на разне начине. Лично мислим да је исправно баш онако како Њики то чини, мада је некима Евроазија синоним за бивши Совјетски Савез (у територијалном смислу), плус још неке територије (па би се искрено надали да је ту и Србија). Неки чак користе израз Русија - Евроазија. Међутим, још су први евроазијци уочили кључни геополитички значај Русије на целом континенту, као стожера без којег се конструкција распада. Дугин, много више геополитички опредељен, развио је ту идеју. По њему (од како нема царства Џингис Кана) други народ и не може да уједињава Евроазију. То би могли покушати Немци или Кинези и мимо Руса, међутим они би кренули са једне стране огромне копнене масе, што би водило до распада на другој, а зна се коме то одговара, итд...

Тако гледано, није претерани проблем и поистоветити Евроазију са Русијом, мада је ова прва више од тога. Можемо погледати и идеолошки... Савин недавно рече да првобитно евроазијство није било идеологија, и да је то тада јасно истицано. Неоевроазијство је, по њему, добило идеолошке аспекте. Међутим, то је више светоназор, поглед на свет, него некаква искључива идеологија, какве су либерализам, нацизам или комунизам (настали на идеалима Француске револуције). Па шта је онда проблем?!

Пре свега било која филија није у основи политичко питање. Код Срба се много тога заснива на неким емоцијама, али разноразне филије су биле, и треба да буду, пре свега ствар личне културе. Могуће је замислити англофила, некога ко воли серију Мућке, панк рок (или хеви метал), енглески фудбал... а презире њихову политику. Заправо, нећу ништа рећи, само ћу...

Осећања би требало да су водиља, али нећемо далеко догурати у животу, а посебно не у политици, ако се ограничимо на иста. Међутим, то није највећи проблем са русофилијом у Срба. Проблем је што русофилија ни на шта не обавезује.  Као таква је данас у можда највећем броју случајева, а ако гледамо телевизије скоро искључиво у облику политички коректне русофилије, која и служи за то да власт не би имала обавезе. Ако ћемо се грубље изразити - да покрије непочинства оних који воде (чак отворено!) прозападну политику, а не желе конфликт са (процењује се) и даље већинским проурским сентиментом у српском народу.

Осим тога из угла русофилије је савршено логично оно периодично надгорњавање са "европејцима" који питају када су нам Руси помогли, онда ови кажу бар нам нису одмогли или када су нам они са Запада помогли... и тако докле одговара онима на власти. А да је на столу обавезујући уговор (што је плеоназам, јер сваки уговор обавезује), рецимо уговор о одбрани, можда чланство у ОДКБ, онда би разговарали кад је то Русија имала уговорне обавезе према нама а да их није испунила, или када није испунила обавезе према некој трећој земљи... Мислим да би такав дијалог био "мало" неповољнији по прозападне.

Наравно да је сваки уговор и ствар самодисциплине, он даје проверљиве циљеве једној нацији, па се може причати конкретно колико смо отишли у жељеном смеру. Ту су у праву они који су за ЕУ, само што ми не желимо њихове циљеве. Онда поставимо си неке друге!

Међутим, политички коректна русофилија је идеална за манипулације. Слуђивање народа. Да би се то илустровало, а још више како се иста превазилази, поновићу оно што написах, овога пута уз кратко објашњење. Пре пар година је актуелна власт одлучила да спроводи споразум са НАТО који окупатору даје практично већа права него што је уговор из 25.3.1941. давао Силама Осовине. Протест против тога био је много већи него протести које видесмо од онда до данас. Како је међу протестантима било доста застава патриотске странке која јесте тај уговор потписала (мисли се на ДСС), власт је покренула отужну кампању како су они заправо криви, а ови што спроводе ваљда не треба ни да се питамо... У оквиру тога био је дуел Маршићанина из ДСС-а и Вучићевића, оног кретена... ма знате већ. 

Ево занимљивог дела:

В: Откад сте ви то русофил!? 

М: Ја никада нисам био. 

В: Ја сам то одувек! 

М: Баш ме брига.

Заиста, што би мене било брига што је Вучићевић русофил!? Шта ја имам тога? Зар није то његова приватна ствар?! Једино што имам од тога је што се он буса својом русофилијом док одрађује послове за некога ко води политику која је вероватно антируска, а можемо тврдити антисрпска. 

Слично, само мало блаже важи за припаднике зомбиране масе који по "друштвеним мрежама" каче иконе, руско оружје, четнаје на моторима, Путина како се крсти и слично, док мимо њих пролазе слонови - од приватизације ПКБ-а, до наравно "најскупље српске речи" и онога што ће од исте остати кад "добијемо нешто". 

О свему томе већ сам писао у оквиру есеја Десет типова који шкоде српској десници. О политички коректним патриЈотама и русофилима сам писао у првом делу, а о овим преподобним ескапистима у другом делу. Па да резимирамо. Русофилија је у Србији суштински неозбиљна, и зато не може бити исто што и евроазијство.

Иван Вукадиновић

Председник Евроазијског пута