Трагови пра-идеја у књижевности и Нада

Дошао сам до скенираних примерака сарајевског листа "Нада" из 1898. (чему служе фејсбук пријатељи). Велико ми је задовољство било ишчитавати овако нешто аутентично, што се може наћи на сајту, и о једној теми тог листа ћу вам сад нешто рећи.

Али пре тога погледајмо културно-историјски контекст. Сарајево је тада претежно српски град у Србима веома несклоној империји. Босна је, уз Ирску, последња европска колонија! Наравно да је интелектуални развој кључ опстанка народа и Срби су (без обзира на веру? или да се ограничимо на православне?) у томе успешни. Област која није имала универзитета дала нам је интелектуалце као што су Ћоровић, Андрић, Митриновић... Било је ту и практичара, као што су Жерајић, Принцип и Голубић. Млада Босна је настала као удружење гимназијалаца. 

Оно што је основно на страницама које сам читао је есеј Драгутина Јов. Илијћа Трагови пра-идеја у књижевности.  Илић је очигледно мониста. На самом почетку каже како исти закони који владају у материјалном свету, владају и у свету идеја, па тако и у "царству књижевности". Не може ту бити наглих скокова, тако ни Дарвинова идеја "борбе за опстанак" не може бити нешто што нема основа у ранијим идејама.

Драгутин прелази на дефиниције, па како је књижевност скуп свију умотворина знања и духа човјечијег, она је усмена (народна) колико и писмена. Илић се бавио народном књижевношћу. Идеја или мисао, то је одбљесак, који се у духу или уму човјечијем ствара услед једног или више појава, што се око њега или у његовој близини догађају. Зато, дакле, да човјек створи једну идеју о нечем, потребно је прије свега да ма које од пет чула осјети појаву, која се у природи или друштву налази. Јасно је да је овде реч о емпиризму, а монизам произилази из таквог посматрања света, иначе карактеристичног за још неке мислиоце тог времена (рецимо Спенсер).

Стил Илића је егзактан, али из њега провејава мистицизам, посебно кад се дохвати прадавних времена. Слично је то стилу најпознатијег монисте у филозофији Спинозе. Са друге стране, каснији неутрални мониста Расел био је лишен било какве мистике. Погледајмо какав је развој идеја према Илићу, а тај развој се најбоље види у различитим ступњевима религије. 

Прва фаза је фетишерска. Човек живи у страху од природе која га окружује, док се сматра њеним нераздвојним делом. Обраћа се директно животињама које му прете да их умилостиви, или онима које лови се извињава.

Следећа фаза је сабеизам. Човек овде почиње да овладава природом, за ову фазу је карактеристичан настанак магије. Уместо директно (духовима) животиња или биљака, човек се обраћа доста апстрактнијим елементима, планетама (звездама) и слично. Ова фаза јесте претеча науке, по речима Илића из астрологије настаје астрономија, метереологија, климатологија.

Развијени политеизам је следећа фаза. Човек је (колико може) овладао природом, али далеко је то од свемоћи (које уосталом ни данас нема). Његово схватање је да, као што је он изнад биљног, животињског или минералног света, постоје богови који су изнад њега. Када је Марвеловом Локију рекао човек да они немају сукоб са Асгардом, Локи му је одговорио - црв нема сукоб са чизмом. Овакво схватање односа људи и богова дели и аутор блога, барем када улази у дискусије са преподобнима... Богови су антропоморфни, човек је настао по лику њиховом. 

Према Илићу првобитна је идеја зла. Она настаје од страха, претњи и погибељи с којима је примитиван човек суочен. Тек кад их умилостиви, може настати идеја добра, релативна у односу на првобитно зло. Не бих се сложио са оваквим виђењем. Зато што су прве нацртане животиње у Алтамири били бизони, дакле ловина а не предатор. Човек је наравно сматрао добрим да их улови. У том случају пре ће бити да је идеја зла била релативна, као недостатак добра, баш како то тумаче и данашњи теолози. Такође, налазимо отиске или приказ шака пећинских уметника. Није ли тиме он желео представити своје дејство, што је много више сабеистички, према класификацији Илића...

Уопште, ово не могу да тврдим, но чини ми се да је и данашњој антропологији тешко да нађе фундаменталну разлику између фетишера, шамана или неког трећег мага, ако такву разлику и тражи.. С тим у вези, указаћу на другачију класификацију коју даје Фрејзер у свом делу Златна грана. На такву поделу наилазимо и код мислилаца Традиције. Прво схватање је херојско-магијско. Свети краљеви, као што је рецимо био у почетку фараон у Египту, а пре њих ратници-магови директно се обраћају силама природе и од њих захтевају оно што је потребно. Фрејзер види сличност оваквог погледа са савременом науком, мада је он наравно много наивнији. Међутим, често оваква обраћања нису била довољна, па је човек почео да мисли да му је боље да умилостиви или жртвама поткупи свемоћне богове. После оваквог мишљења дошла је савремена наука са узрочно-последичним везама.

Али, колико је ово мишљење страно Илићу? Ево шта он каже. Разумије се, ако би ми независно од суштине идеје гледали само на форму и њезине резултате, онда би били далеко од основног разумијевања непромјењиве суштине првобитне философске идеје, која и данас само у другом облику влада; али кад узмемо, да и данашња позитивна наука тврди, да у природи владају снага и материја у чијој се борби огледа борба за опстанак, да те силе природних закона стоје у нама, да се ми потчињавамо и управљамо према њима, да човјек у многим приликама зависи од утицаја и расположаја спољних и унутарњих природних услова, онда ћемо видјети, да је ту идеју и фетиш одмах схватио, само немајући пред собом големо искуство, каошто га садањи човјек за собом има, он је тим схваћеним идејама давао посве други облик. Биће да је разлика само у томе на шта се ставља акценат.

Како се у свом есеју бави књижевношћу, рекли смо усменом, Илић је класификовао дела народне мудрости. Немушти језик је фетишка прича; Змија младожења је фетишко-сабеистичка; док је песма Женидба сјајног Месеца сабеистичко-политеистичка. Почетак буне на Дахије са својим "небеским приликама" је сабеистичка песма, без обзира на политеистичке и хришћанске наносе...

Према Илићу једна идеја која је укорењена у народу на може потпуно нестати из његове представе. Тако нешто сам и ја доказао. Кад погледамо ступњеве развоја које он наводи, осим она три верска Илић помиње још једино позитивизам. Хришћанство (монотеизам) је ту упадљиво изостављено као ступањ, мада се на њега референцира неколико пута. Можда је то зато што није хтео да православље као националну религију српског народа ставља испод позитивизма, што би морао ако би се и даље држао представе линеарног напретка. А можда је то зато што, као и Чајкановић, он не мисли да је српски народ икада потпуно христијанизован, већ он из полупаганске "народне вере" прелази директно на "позитивизам" Новог века. 

Из постављања позитивизма на крај развоја и неких других примедби закључили бисмо да је Илић позитивиста, мада он то за себе у овом есеју не тврди. Међутим, на самом почетку он одбацује став "неког позитивисте" да нека идеја настаје као модерна, мимо идејног наслеђа, и тај став кроз цео свој рад брани.

Било је занимљиво видети још неке садржаје, осим овог есеја. Тако можемо видети фотографију са подизања споменика јунацима палим на Преслици код Добоја 1878. (догађаји везани за Балканску кризу, након које је Аустроугарска окупирала Босну). Поред грађана на слици су и војници тадашњег окупатора Босне. 

Или рецимо ову песму, уз остале песме:

Паде звијезда…

Тиха нојца на земљицу паде,

а небо је као око рибље.

Лахор земљи благе носи хладе,

љуби цв'јеће, крошњама се зибље,

па им шапће слатке неба тајне – 

да зна блажит људске груди вајне!

На праг кућни млада сјела жена,

црна свита витко т'јело крије.

А на крилу љупка синка њена – 

с мајком спава, с мајком рад и бдије.

И весео хвата зв'језде јасне,

а њој око од суза се гасне…

Што би сада? Ето низ висину

ноћног неба сјајна зв'језда шине;

зв'језда шине, мајчиному сину

на весеље у бескрај измине.

Мало д'јете живо клицат стаде:

„Паде зв'језда, мајко зв'језда паде!“

А и мајка зв'језду видје ону – 

то су сузе светога Ловринца.

Тешка глава на груди јој клону;

и привинув златнога јединца,

млада мајка тихо јецат стаде:

„Паде зв'језда, синко зв'језда паде…“

Фердо Ж. Милер

Ту су прикази разних дела као што је Бајронов Гусар (The Corsair), или Pan Tadeusz Адама Мицкјевича. Видимо како Мицкјевич каже: Српски дијалекат је најхармоничнији и најмузикалнији од свијех словенскијех дијалеката, он ублажује и умекшава тврдоћу сугласника, те је скоро италијански језик Славена. Мицкјевич такође пореди циклус песама о паду српског царства са падом Троје код Хомера.

Часопис "Нада" се у сликама и текстовима бавио народном баштином. Читањем овога часописа може се доста видети о борби српског народа за културни и духовни опстанак, па се даље проучавање препоручује...