Okultura Marine Abramović

Marina Abramović nije kontroverzna figura u krugovima potpisnika ovih redova. Kontroverzni su oni oko kojih su mišljenja podeljena, a teško da znam više njih koji cene njenu umetnost. Sa druge strane video sam poređenja onoga što ona radi sa famoznim Dišanovim pisoarom. 

Međutim, ne može se reći da je nebitna. Makar bila lažna vest da je sa Klintonovima radila mračne rituale, ona je pomodna figura u krugovima belosvetske elite. Čak i da, kao takva, nema veći (o)kulturni uticaj, time uticaj na šira događanja u svetu, Abramović je odličan primer onoga što se dešava. Uostalom, i taj Dišanov pisoar je paradigma užasa postmoderne koji su duboko u obrazovnom sistemu, i naravno sastavni deo zeitgeista.

To je jedan od razloga zašto se bavim doktorskom disertacijom Nikole J. Pešića Okultura u poetici Marine Abramović. Video sam u knjižari očigledno ovo delo pod komercijalnijim imenom Okultno u umetnosti Marine Abramović (ne znam koliko je sadržaj menjan). Drugi razlog zašto ovo pišem je stav Pešića prema samoj okulturi, odnosno nju ejdžu, ezoteriji pa i Tradiciji (perenijalnoj filozofiji). Ovaj stav nije eksplicitno izražen, ali "provejava", uostalom o tome ćemo kasnije. Naravno, sama disertacija je zanimljiva i ide dosta šire od samog stvaralaštva Marine Abramović, što bi bio treći razlog.

Pešić je na početku dobro odradio sam pojam okulture, krenuvši od zapadne ezoterije. Ono što, makar meni, nije bilo mnogo poznato je ko se danas na Zapadu akademski bavi ezoterijom. Pešić uočava greške religionističkog i pozitivističkog tumačenja (od kojih izgleda ni sam nije potpuno imun). Prvo posmatra ove teme iz ugla iste, ili možda suprotstavljene religije, koju smatra istinitom po sebi. Drugo je sklono omalovažavanju svega nemerljivog (onoga što se ne ispiša i isere), svega "metafizičkog", pa tako i ezoterije. Nasuprot tome, mogli smo se obavestiti o kritičkom tumačenju, kako recimo ima Hanegraaff.  

Bila je zanimljiva diskusija oko toga ko se bavi takvim temama kod nas, na našim fakultetima. Mislio sam da toga nema, međutim rečeno mi je da profesor Radulović na filološkom bavio akademski ezoterijom, dok je Milo Lompar imao kurs Gnostičko iskustvo i moderna književnost. 

Još zanimljiviji deo predstavlja okulturno iskustvo koje je Marina Abramović imala od mladosti, u njenom formativnom periodu dok je bila u SFRJ. U kulturnim krugovima tadašnje države bile su dve struje. Jedna, politička, bila je okupljena oko Praksisa. Iako je država u početku pomagala, posle famoznog leta '68. ova struja se polako gura na marginu, da bi usledile zabrane, odnosno ukidanja. Režim je u njoj video opasnost. Zato je druga hipi okulturna struja ostavljena na miru, čak ju je država pomagala, kad se videlo da ona ne ugrožava režim. Uostalom, slično je bilo i na trulom Zapadu. Ova struja se globalno pokazala mnogo uticajnijom, o čemu sam pisao u blogu Seksualna revolucija '68 i posledice. 

Lako se možemo uveriti u državnu podršku hipi okulturi - "Politika" je objavljivala pozitivne tekstove o hipicima, naravno ne pominjući droge. Čuvena predstava Kosa, koje su se rado sećali povodom njenih pola veka, bila je praktično državni projekat. Oni malo radikalniji domaći hipici shvatili su prevaru pa su predstavu bojkotovali. Zato su dočekali originalne autore Kose, goste na premijeri, da bi ih odveli na "šit kakav u životu nisu probali". Roba direktno iz Avganistana. Da, to je bio Beograd u vreme SFRJ...

U okviru tog trenda radio je i SKC, u kojem je Marina izvela svoje prve performanse. Centar je otvoren u okviru Titove "pomirljivosti" prema studentima, iako su zahtevi pobune iz '68. praktično ignorisani, a kolovođe sve više proganjane. (Zanimljivo da je Sloba Milošević dao inicijativu da se formira omladinski radio beeeee92). Marina Abramović je razočarana "spalila partijsku knjižicu", što je nije sprečilo da u SKC-u izlaže. Slična moralna ambivalencija je i kasnije krasila.

Svejedno je to mesto, a i neka druga, bilo otvoreno za razne performanse, koji su neretko imali ezoterijsku komponentu. To nije sprečilo pripadnike različitih avangardnih ili eksperimentalnih grupa, koje su u svetu postale poznate, da pljuju po restriktivnoj SFRJ u kojoj se "sve osim zvaničnih religija" proganja. Što je "malo" licemerno, a nimalo tačno. Takođe, tada se mogla naći u Beogradu odgovarajuća literatura, što Pešić na više mesta dokazuje.

Da bi se shvatio odnos Marine Abramović prema okultnom, ili "duhovnom", kako i ona zna moderno reći, treba pogledati njen odnos "prema svemu", počevši od vlastitog nasleđa. Njen deda ujak je bio čuveni patrijarh Varnava, a roditelji poznati partizani. Obe činjenice svog porekla Marina po potrebi prećutkuje, od njih se distancira ili se na njih poziva. Takav je odnos i prema balkanskom nasleđu, prema kojem je do ratova devedesetih ignorantna, da bi kasnije postalo deo njenih performansa, naravno u politički korektnoj formi.

Petokraka zvezda u njenom ranom prformansu Ritam 5 bila je zapravo pentagram, a performans nije radila samo da nešto pokaže, nego je mogao imati konkretan magijski značaj, s obzirom na njenu tadašnju zaljubljenost. Kasnije, ona svoj performans tumači kao povezan sa komunizmom, a nije joj strano da na čelo stavi petokraku. Ali tada je "ex-Yu" već postala brend...

Zanimljiv je performans Tomas Lipi urađen u Insbruku 1975. Domaća pozitivistička kritika je već cenila Marinu Abramović, ali pod uticajem dijalektičkog materijalizma tako nešto nije mogla da svari, pa ga je prosto ignorisala.

Tomas Lips je izveden 1975. godine u galeriji Krincinger u Insbruku. Abramovićeva je performans započela naga, sedeći za stolom sa belim čaršavom. Prvo je srebrnom kašičicom pojela kilo meda, a zatim je iz kristalne čaše polako popila litar crnog vina. Zatim je rukom smrskala čašu, ustala od stola, pričvrstila na zid fotografiju Tomasa Lipsa (mladog Nemca u kojeg je tada bila zaljubljena) i iscrtala oko njega crnom bojom obrnuti pentagram. Zatim je sebi na stomaku isekla takođe oblik obrnutog pentagrama. Klenuvši ispred slike Tomasa Lipsa, Abramovićeva se zatim bičevala po leđima, rasprskavajući krv koja je curila sa stomaka i stvarajući nove rane na leđima. Posle toga, umetnica je legla na veliki krst od leda, dok je grejalica visila sa tavanice tačno iznad njenog stomaka, tako da je isečeni pentagram pod toplotom nastavljao da krvari. Posle trideset minuta smrzavanja i krvarenja, austrijska umetnica VALI EKSPORT je prišla i zabrinuto prekinula performans, koji jeukupno  trajao oko sat vremena.

Rekao bih da je Satan Panonski bio mnogo veći umetnik od nje. Dok je u nekim ne-auotodestruktivnim performansima nadmašio i Gonzo iz Mapet Šoa (njegovi performanski sa kokoškama, gutanje automobilska gume)...

Najzad, dolazimo da interakcije "umetnice" sa različitim egzotičnim kulturama. Njeni iskazi sami upadaju u kontradikcije. Po pitanju Australije i Kine je u prvim intervjuima Marina znala biti iskrena, pričati o svojim negativnim iskustvima među Aboridžinima u bušu ili Kinezima oko Kineskog zida, da bi kasnije pričala o dubini duhovnosti. (Negativna iskustva zato što tamo nije boravila u uslovima na koje je moderna zapadna žena navikla). Kod Aboridžina nije imao ko da je ispravi, kako je površno i pozerski shvatila njihov uobičajeni život. 

Kako zgodno, kod Tibeta sa kojim je imala više veze, za tim i nije bilo potrebe. Pešić odlično uočava fenomen budističkog modernizma, po kojem su čak i verski velikodostojnici tibetanskog budizma, počevši od famoznog Dalaj Lame priklonili modernom zapadnom duhu svoja tradicionalna učenja. Kao rezultat ono što se danas (i među nama) obično smatra budizmom, sa izvornim malo ima veze, a tome doprinose likovi poput samog Lame. Npr: Lopez Džunior, međutim, ukazuje da je tokom duge istorije budizma u Aziji meditacija retko preporučivana običnom narodu, a naročito ne kao način dostizanja životne sreće. Meditacijom su se bavili samo monasi određenog profila.

Dok je Pešić povukao granicu između nečeg što bi bilo autentično i pomodno po pitanju budizma, takve granice ipak nema kada je u pitanju savremena ezoterija, okultura, Nju ejdž pa i (paradoksalno savremena) Tradicija. Kod nečega čija starost ne doseže ni dva veka teško da možemo povlačiti granice između tradicionalnog (u uobičajenom smislu) i time autentičnog i onoga što je novotarija. Što ne znači da drugih granica nema.

Pešićev stil je pomalo islednički, s ponavljanjem formulacija kao što je "rad na sebi je deo Nju ejdža". Razumem da je on imao kao doktorsku tezu da dokaže vezu Marine Abramović sa određenim fenomenom, i da mu je to bilo potrebno. Međutim nigde kod njega ne vidimo da ceo fenomen ne mora biti (kao) Marina Abramović. Takav se zaključak može steći čitanje disertacije, a možda ni knjige koja se pojavila u prodaji. Ako njemu nije bitno da pozicionira Marinu Abramović na okulturnoj sceni, i time pokaže ko s njom nema ama baš nikakve veze (osim pljuvačine ako mu je do toga), nekome drugome može biti bitno. Zato i ovaj blog...

Ako je Marina duboko u okulturnoj "levici", makar oni Podesta fajlovi ne bili tačni, njeno pojavljivanje sa holivudskim facama i zajednički rad sa Lejdi Gagom nešto govori (nemam nameru da sad kao oni na bogomoljačkim sajtovima pravim famu oko koketiranja sa satanizmom); ono što ona radi ne može se proširiti na okulturnu "desnicu". Ako treba neka gruba paralela - Ničea su koristili kako levičari zbog ateizma, tako i desničari zbog volje za moć. ove dve strane istog čoveka su ipak različite...

Ili ako ćemo otvoreno, možda neki kao izvesni Gvidion "brat leve strane" mogu imati problem kad im se ovako nešto pominje, osim ako naravno ne cene rad "umetnice", ne vidim što bi se recimo meni kačilo ono što radi Marina Abramović. 

Nikola J. Pešić je čak znao da stavove nobelovca o jednoj od tema lakonski proglasi pseudonaukom. Zato što mogu imati veze sa Nju ejdžom. Ne znam da li je tako kritičan i prema dogmama SPC, ili možda nekim dogmama neoateista (ja naravno ne znam kakvi su njegovi stavovi inače, poenta je da je sigurno i on u nečemu pristrasan, jer nepristrasnog čoveka nema - bar ga ja do sada nisam pronašao).

Tako ni sam nisam nepristrasan, sve što radim ima neku pozadinu. Što se tiče Nju ejdža pisao sam koliko sam se u istom prepoznao (prema bogomoljačkoj klasifikaciji). Iako sam mnogo bliži idejama Tradicije (velikim početnim slovom), odnosno desnog tradicionalizma nego neke "leve strane", pisao sam i zašto nisam tradicionalista. Svako treba da se preispita koliko i zašto sam odstupa od "objektivne analize", i kakav je njegov stav prema onome o čemu priča. Iako nije nužno u okviru ovakvog naučnog rada, Pešić je to mogao uraditi u zaključku, ali ipak nije. Umesto toga samo je rekapitulirao i kao da je nekim citatima dao omaž "umetnici".

U tom smislu završić i ja. Marina Abramović je primer postmoderne eklektičke eksploatacije svega što joj odgovara, no ona to čak iskreno priznaje. Ona je ipak uspela da to poveže u neku koherentnu ideologiju, sa kojom se uglavnom ne slažem, ali je priznajem kao činjenicu. Pešić je nešto od toga pokazao. U ovom njegovom radu se može videti koliko je ona ipak uporna u radu na sebi (što se može sasvim bukvalno shvatiti), i ne žali samopovređivanja. Ovi napori su na kraju krunisani kako finansijski, tako ulaskom u redove "poznatih & slavnih"...

Ivan Vukadinović