Сексуална револуција '68 и последице

Хипици и хипичкиње сви до једног постали су свиње

Бора Чорба

Ове године је тачно пола века од фамозне "револуције" 1968, која је била и сексуална револуција. Иако нас баш таква занима, односно њене последице на феномене као што су феминизација и елџибитизација, овде ћемо причати о свему осталом - да би ове појаве могли да сместимо у шири контекст неолиберализма. 

Могла би се повући некаква паралела са грађанско-националном револуцијом 1848/49, иако је ова прошла уз много мање жртава. Као и она и ова револуција заправо је талас побуна - онда широм тада једино важне Јевропе, сада широм белог света. Ефекти оне, као и ове, револуције осетили су се знатно касније. Онда је требало да се догоди Велики рат да би смо имали коначан крах мултинационалних империја. Сада се чекао пад Берлинског зида, крај Хладног рата, који је протекао практично без крви (тада!). Да би се деведесетих прошлог века коначно установио неолиберализам у данашњем облику.

У међувремену се догодио процес најбоље описан у стиховима Боре Ђорђевића. Сви ти хипи-револуционари били су на кампусима унезверитета, дакле "студирали" (читај: дрогирали се док им татица плаће рачуне). Како год, на крају су студије завршили, запослили се, а имали су и неку креативност. Где су они могли да се запосле?

Постоји једна технолошка и научна грана, која је после дошла до изражаја кроз рачунарство које је тада тек било у повоју. До правог изражаја ови су дошли тек у другој и трећој генерацији кроз фирме које данас доинирају - Мајкрософт, Гугл, Фејсбук... То је посебна и занимљива тема о којој нећемо сада.

Међутим, ови студенти углавном су били на друштвеним наукама, односно научним дисциплинама. Где они могу да се запосле? Неки су се запослили у приватном сектору, углавном у маркетингу. А маркетинг је манипулисање свешћу људи из комерцијалних разлога.  Рођак Сигмунда Фројда је пре скоро сто годинама продао женама фору да су еманциповане ако пуше (држе цигарету). И до данас је та слика опстала, макар иконички. То вам је први талас феминизма...

Неки су се запослили у државном сектору, постали су социјални радници, и слично. Као такви утицали су на међуљудске односе. у оквиру породица, то им је опис посла. Најзад, најбитнији део је оно што се у Америци зове Академија. Универзитети, високошколске установе где се формира нова младост. Успех револуцинара из '68. овде је заправо довршење дугог марша кроз институције Франкфуртске школе, односно коначни успех културног марксизма. Све то читаоц може проверити. 

Треба знати да сви ови "левичари" немају много везе с економијом. Њихов највиши домет је нека најуопштенија "антифа" критика капитализма у теорији, а у пракси су успели једино да смене стварно социјалистичку владу Бразила (председнинца Дилма Русеф, дакле жена - иако се каже да је њу сменила "екстремна десница" не треба заборавити чисто левичарску иконографију (маске V for Vendetta, žuta patkica...) на протестима, учешће фамозне средње класе, прича о корупцији... о да "Putin je najbogatiji čovek sveta" и сличне глупости којима одишу и домаћи "левичари"). Они што су "окупирали Менхетн" нису наравно урадили ништа.

Вратимо се онда на почетак осамдесетих. Склопљен је неписани договор економске деснице и овакве "левице". Према расподели улога "десничари" се неће бавити културним питањима, што укључује и васпитање нових генерација. Тај терен је препуштен "левици". Са друге стране "левица" ће само реторички нападати капиталистички поредак. Фокус је пребачен са права већине (радничка класа - неки оспоравају да је пролетаријат и даље већина, сад је скоро све "средња класа"), на права, наравно угрожених, мањина. Те мањине могу бити етничке или сексуалне, а ту су и они који су болесни и "другачије способни". Црна лезбејка, имигрант из Еритреје која има сиду и инвалид је требало би у оваквом систему да буде најцењенија. 

У овој подели улога, насталој у време Регана и Тачерке, економска десница је и даље чврсто држала спољну политику и силу, такође је излазила са својим ставовима, који су имали смисла (рецимо у случају Тачерке). Таман довољно да се они "леви" и даље сматрају "бунтовницима". 

Деведесетих година, пак, долази до перестројке. На власт долази "левица" која и званично одустаје од социјализма и класне борбе, као што смо видели у случају Тонија Блера (црначки: Туони Бла). Паралелно Клинтон Бил одустаје од "мировне дивиденде" (идеја да се престанком Хладног рата средства преусмере са војно-индустријског комплекса на социјалне програме). Међутим, поменути Блеееер је много значајнији као неко ко је утицао на Клићу да покрене Милосрдни анђео, а није имао проблема ни да подржи Бушов (неокон, дакле "десничар") напад на Ирак. Било је уместо социјализма Кул Британија, па су нас мало бомбардовали... 

Јасно је да "левица" сада држи и силу и спољну политику. То смо имали када је Обама владао, па се планирала транзиција власти на сенаторку Хилари Клинтон (црнац, жена, следећи је геј). У Немачкој сада имамо и формално одустајање од било чега "десног", па Меркела постаје "центар" (Die Mitte). Систем се толико нагнуо да је почео да угрожава и сам капитализам, па би то могло објаснити долазак Трампа на власт - некоме утицајном би одговарало да се ствари унормале, тешко да је овај упао као индијанац...

Треба знати да је овај систем политичке коректности који намеће "левица" нешто што стално напредује у својој деструктивности. Ко прати филмове то ће лако уочити. Филм направљен пре више од десет година - 300 - данас не би могао бити снимљен у Холивуду. Може у Русији, то је Коловрат. Са друге стране онаква абоминација над култним делом Star Wars, као што је Последњи Џедај, не би могла бити снимљена пре десет година.

И ту долазимо лагано до будућности. Impossible to see the future is - рекао је Мастер Јода. Ипак, даћемо две могућности. Једна је оно што је најавио Драгош Калајић у свом роману Космотворац, док је идеју разрадио Доријан Нуај: Галаксизација. Идеја је веома проста. Ако би "ми" (рецимо већ моја генерација, наравно и они млађи) нашим прецима изгледали одвратно декадентно, како ли ће тек наши даљи потомци, будући, изгледати нама!? Ако је хомосексуалност проглашена за нешто сасвим нормално, што то сутра не би биле педофилија, некрофилија, зоофилија и све остале филије... Па кад се све то исцрпи посегнућемо за свемирским мутантима. Како нећемо наћи ванземе (ако их нађемо имаћемо много паметнија посла!) правићемо такве мутанте. Генетском манипулацијом. И сви ће тражити своја права! Замислите секс са мутантом који има двадесет сиса! Или...уосталом, Доријан је то боље објаснио.

Друга могућност, по свему судећи много вероватнија, је слом цивилизације, макар оне белог човека. Нестанак света какав познајемо. У том случају преживљавањље, голи опстанак, постаће императив. Оно што ће постати пресудно је да сваки човек, жена и мушкарац, има основну војну обуку, зна да подиже децу и зна са храном - не само да је спреми него и пронађе или узгаја. Слом неће знати за диференцијацију родних улога. 

Иван Вукадиновић

Текст је део излагања на трибини "Феминизација и елџибитизација" у организацији Евроазијског пута.

Први део излагања - Освета хтонских култова?