Свети Василије и прикљученија

Као што знамо, овде је извесно време владао комунизам, у којем није било баш "ин" бити (хришћански) верник. Та времена су одавно прошла. Па ипак, некима као да су била јуче, односно проналазе се докази да и даље трају. У међувремену је Црква поново у моди, чак је неки сматрају припадност истој као услов припадности нациЈону. 

Поново се одржавају обичаји "народне вере" (христијанизовано српско паганство), свуда се граде цркве. Но, некима то није довољно, треба "сачувати народ" од јереси, прелести, и осталих ствари кул имена. Треба се удубити у то шта је "изворно хришћанство", лишено паганских наноса, како веле нововерници. Имамо напоре да се тако Србљи "рехристијанизују". У пракси то значи копирање неких савремених америчких идеја (рече сцијентиста, избегавајући одговор на питање, да је "занимљиво како анриглобалисти воле америчке идеје", сасвим ван контекста, ал' је нажалост био у праву); такође и неких сумњивих Руса (сумњив не значи да је лош, већ да треба проверити рецимо шта већина Руса мисли о њима, ако нешто мисли... што мене мрзи, доста је било једном што сам се бавио).

Имао сам прилике да читам књигу Свети Василије Острошки чудотворац и исцелитељ, коју је објавила Светигора, док је уводно слово дао Амфилохије Радовић. Можда је већ из увода јасно да се нећу бавити животом, него прикљученијима, другим речима нећу улазити у то (тиме ни оповргавати) колики је чудотворац и исцелитељ био, какав је култ тог свеца, што је у овој књизи дато, ваљда добро за оне које занима, итд... Бавићу се искључиво ономе што се шлепа уз сам лик свеца, идејама које се Србима желе наметнути, а у сагледавању историје су нажалост већ у великој мери наметнуте. 

Но погледајмо сам досег ове конкретне публикације. Видимо да је штампана у сто хиљада примерака, а могуће да је било више издања. Но та је од оних књига које више људи имају него што су их прочитали, рекао бих. Можда неко прегледа слике и информације о свецу, његовом култу, што рекох није моја тема. Много је мањи број оних који ће штреберски читати од прве стране, али биће да има и таквих - ја вам сведочим. Нађе се и понеко да не чита "чиста срца" (читај: спреман да некритички прихвати све што има етикету СПЦ, и све што пише у извесној књизи коју су неки Јевреји писали пре две хиљаде година, цца). Па да видимо...

Када сам се обрачунао са глупостима чика Мирољуба већ сам поменуо ову публикацију. Сад мало цитирајмо. Како у свом "Уводу у Стари Завјет" образлаже Д. Шчедровски, Сим (тачније Shem, Šem, што значи "славно име, слава") - превасходно је слуга Онога Који је Име над именима, свештеник Бога Истинога, духовни човјек чији су сва дјела, мисли и ријечи устремљени увис, ка Богу. Хам ("жарки") је човјек огољене плоти, сав његов мисаони свијет окренут је физичкој страни бића... Како овде говоримо о пореклу чиавих група народа, да не кажем раса - ако ово није расизам, не знам шта је! Шта сад велиш Грачова!?

Дата је и мапа где се види да је Шем у данашњој Америци, па на инглешком пише The land of Eber [Hebrew] in green - Шемова област. "Па ко хоће да верује нек верује". Ја не-ћу!

Или пазите ову одредницу - 1557. Чудо обнове Пећке патријаршије. Д видимо... Нема сумње да имамо два јасна догађаја која су утицала на будућност, такође су и парадигма односа Османлија према хришћанској раји, а нас занимају Срби. Погледајмо како је други наведен. 1595. Спаљење Часних Моштију Светога Саве турско-арбанашком руком и јављање завјетне дуге над његовим пепелиштем. Ако апстрахујемо вишак великих слова у другом случају, мислим да је разлика очигледна. 

Но држим да се не може (а да се такво виђење историје сматра конзистентним, уверљивим што би рекао Аристотел) за једно означавати кривац, а друго онако апстрактно означавати као "чудо". Ако је нешто било чудо, то је што су у доба обнове Пећке патријаршије била чак три Србина на Порти у Цариграду (најпознатији је наравно Соколовић-паша, један од те тројице је био пореклом католик из Босне, па су га неки сматрали Хрватом, међутим Ћоровић га укључује у Србе). Заправо, мислим да ни то није било чудо, али не бих сада објашњавао...

Већ сам пренео шта рече Ћоровић о српском писму под Турцима. Значај Срба муслиманске вере, узетих као јањичари, високоих достојанственика огромне Османске империје, вишеструко је потцењен. И није само Соколовић, ту спадају људи као што је био Махмуд-паша Анђеловић. Било би нереално очекивати од СПЦ да реално процењује значај иноверника, које многи попови (и још многији турбо-верници) не сматрају Србима јер су за њих Срби само православци. Ипак, штета је што се луксузно опремљеним публикацијама, у којима је дата историја српског народа гледа тако једнострано, често и острашћено, док се реална историја препушта ентузијастима, блогерима као што је потписник ових редова. (О званичној историографији код Срба тек сада не бих...)

Из ове историје се (осим о самом Василију Острошком и ставовима оних који су је писали) може видети и доста о историји Срба те области (Херцеговина, Црна Гора) у 17. веку. Овај период турске власти, уз све јачи утицај хришћанских држава - Аустрије и Млетака (Русија је тада присутна само духовно, као таква се помиње и Влашка која као турски вазал има неку самосталност). Овде се може читати о људима као што је Бајо Пивљанин (како су мене у шали звали у војсци, коју сам служио у Подгорици, због сасвим београдског "бајо"). Видимо који су проблем били турски зулуми, но у раду свеца свакако још већи притисци Млетака ка унијаћењу...

Сматрам да би о последицама унијаћења много боље говорио неки други документ, него онај који је дат - О заблуди гркокатолика (унијата), Свети Марко Ефески (1392-1444). Погледајмо рецимо ову реченицу: "Са њима још говоре да је бесквасни хљеб Тијело Христово, а са нама се не усуђују да се њиме причешћују". Ху д факин керс! 

Или рецимо "Никада, кажу унијате, нијесмо Латине сматрали за јеретике, већ само за расколнике". Па... Соловјев је такође тако нешто рекао. Уосталом, како Замјатин рече "свет се развија јерино у функцији јереси", бити јеретик је барем кул. Ето, и то су вам неки Руси! (Не само Шчедровски и Грачова).

Колико би само ефикасније било и овде прекопирати Амере, а видимо да то копирање ауторима књиге није било страно (кад смо били код креационизма). Рекоше они из ККК "ми смо против паписта, јер не признајемо власт диктатора у Риму". Какав бесквасни хљеб, какви бакрачи!

А ако се већ узима овај (историјски) документ, онда треба дати и његов историјски контекст, последице таквог начина мишљења, без обзира колико оно било исправно (с обзиром на лебац без квасца). Реч је о последњим данима Ромејског царства, кад је исто (односно цар) прситало на Фирентинску унију, практично признало духовну власт Рима, односно папе. Народ, грађанство самог Константинопоља (на кога се уз још неколико срезова свела "Византија"), то је одбацио, уз речи да ће радије бити под турбаном, неко папском капом. Један румунски историчар, помало цинично закључује - жеља им се остварила, и више од тога, те наводи Мехмедово разарање Цариграда. 

Но можда, зашто да не, треба подржати такав избор, уосталом то је сасвим легитимно. Али то би водило превредновању целог тог периода, и ту не мислим на Грке који су тада ту унију одбили, него на Србе. Дакле, онда би требало имати уравнотеженији приступ о времену "турског ропства". То би водило вредновању периода под "азијатском" влашћу на сличан начин као што су то урадили руски евроазијци. 

Иван Вукадиновић