Српско писмо под Турцима

Писмо, којим су се служили ти муслимани, била је ћирилица, која се још у наше дане звала "стара србија" и "српско писмо", и која је била у општој употреби све до краја XIX века. Извесни научници давали су том писму назив босанчица, а један се трудио да докаже како је настало без везе са ћирилицом осталог српског подручја, што је скроз погрешно. То писмо примили су и сами цариградски Турци, и то непосредно од Срба, и служили су се њим у општењу не само са словенским суседима него чак и са млетачким и угарским властима. Знали су добро да  је то писмо било освојило цели Балкан сем грчког подручја; њим су писали Срби, Бугари, један део Хрвата, Румуни и извесни албански господари и то, у ово време, претежно у српској редакцији. Прво султаново писмо, са царском тугром, писано српски и ћирилицом, упутио је султан Мурат II 10. јула 1430. Дубровчанима. Таквих султанских писама до Сулејмана Величанственог има очуваних преко стотине, и то понајвише у дубровачком архиву. Српски и ћирилицом писан је и мировни уговор између султана Бајазита II и угарског краља Ладислава 1498. године као продужење уговора из 1495, који је изгледа исто тао писан. И што  је врло важно, таква писма слали су понекад султани и својим намесницима у Босни и Херцеговини. Сам султан Бајазит II пише тако тридесет четири пута херцеговачком санџак-бегу. Турске паше, капетани и пословни људи воде сву преписку са суседним властима само тако; тако им те власти обично и одговарају. Јован Запоља писао је тако 1537. године санџак-бегу у Србији Мехмеду Јахијапашићу. Очувана су српска писма муслиманских великодостојника чак и цару Фердинанду аустријском. Српски језик употребљавао се и на Порти, где је много паша и дворских људи било пореклом са наших страна. За Мехмеда II  прича се да је научио српски од султаније Маре, а говорило се да је и Сулејман Величанствени разумевао тај језик. "Павле Јавијус у своме мемоару о Турској, који је написао за Карла V (год. 1531) вели да у Турској Царевини, после турскога, као језика којим султан говори, и арапскога на којем је Куран писан, највеће важности има словенски, којим и јаничари говоре."
Владимир Ћоровић, Историја Срба
п.с. Према легенди је Френк Херберт, да би боље упознао муслиманску културу потребну му за трилогију Дина, читао османске архиве писане српским језиком и писмом. Написао је сам једну песму на српском, коју Фремени певају.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović