Не-свети Цар Душан

Један наш јавни радник у последње време се прославио позивом на стварање постмодерногДушановог Царства. То царство у новом тумачењу није занимљиво спроћу територије коју је оно историјско (једино српско) царство имало, него у својој “духовној” димензији која би значила доследну примену старозаветних правила (наводници јер Стари Завет је скоро у потпуности “спољашњег” карактера, он даје низ правила за овоземаљски живот, нема ту мистике, тиме ни онога на шта многи прво помисле кад кажу – духовност). Ново Душаново Царство тако би било можда као оно Соломоново. Али не баш... Соломон иако мудар владар јесте око неких ствари грешио, што је забележено, а апологети Библије већ знају да га оправдају. Ново “Душаново Царство” требало би бити нешто као митска “теолошка држава Израел”, која је Свети Грал наших нововерника (неојевреја).

Можда паралела са Соломоном има смисла из разлога односа званичне религије према обојици владара. И ту долазимо до теме овог текста – Цар Душан Силни или Стефан Душан једини је Немањић који није проглашен за свеца. Однос званичне цркве пренео се и на народ, ушао у “народну религију”, односно митове, епске песме. Овде је реч о упадљивом изостанку јединог српског цара, који се тек у неким песмама појављује као “цар Стјепан”. Много већи значај народне песме дају Кнезу Лазару који је колоквијално назван “цар”, турском вазалу Краљевићу Марку или Милошу Обилићу о којем историја не говори ништа. (Постоје разлози њихове популарности, али овде се бавимо правдом за Цара Душана).

Међутим поменути Соломон, иако несавршен, тешко да је “изопштен” из Библије, која иначе и не зна за свеце (па ни њихове “нетрулежне мошти”), тако да паралела баш не стоји. Можда би се паралела могла повући са Барбаросом, царом Светог римског царства. Овај владар је покушао да издигне ауторитет цара изнад ауторитета римског папе, што је довело до низа борби. Италија је била подељена на странке гибелина и гвелфа. Духовну димензију сукоба дао је чувени Данте Алгијери. Цар није успео. Био је принуђен да оде у Каносу, буквално се поспе пепелом и моли папу за опроштај. Посипање пепелом као и Каноса ушли су у речнике као пример ритуалног покајања, тако честог касније код политичара (рецимо самокритика код комуниста).

Али Душан није био џаба Силни. Политичког ауторитета изнад себе није имао, “православни папа” никад није постојао, а Ромејско царство је тада већ било своја сенка. Стефан Душан се није обазирао на књиге староставне. Практично се сам прогласио за цара. Није чекао да то ураде ни римски папа, ни цариградски патријарх, већ је свог пријатеља архиепископа Јоаникија прогласио за патријарха, а овај је њега крунисао на Васкрс 1346. у тврђави Кале. То ће га скупо коштати тек у светлу историјско-митског сећања на њега, а коштаће и српско царство после његове смрти. Овде ћемо говорити о томе, али прво мало о промотеру Душановог Царства у времену данашњем.

Тај човек је почео каријеру као адвентиста (колоквијално: суботар, “други народ роштиља и пеца а ја немам неђеље ни свеца” рече Реља Антонић) одакле је избачен јер није хтеао да се аутује. По правилима Адвентистичке цркве ако већ причаш о Богу треба да кажеш које учење заступаш. Временом је лик постао прави пауерславац вешто убацујући неке суботарске теме (Стари Завет), а неке теме избегаваући (свеци, мошти, недеља...). Немамо овде времена да се бавимо шире овим ренесансним барбарогенијем. Рецимо само да би и он могао (као и Цар Душан, његов наводни узор?!) бити проглашен за јеретика, али се СПЦ нешто не цима да га разоткрије. Ваљда има много већих проблема (“вода скупа и прескупа, хероин лош и никакав”).

Битно је овде рећи да данаске имамо потпуно световни мит о Душановом Царству (црквена канонизација заправо није битна, али неко колективно сећање, његова епска и сакрална димензија јесу) који се у пракси претвара у чисту националну грандомаинју, а када је она осујећена (или када Месија мисли да је треба напустити) претвара се у велику сомнабулију, која штети Србији, а погани сећање на једног од најмоћнијих њених људи (можемо га сматрати равним са Соколовићем, рецимо). Али Душанова статуа је испред Палате Правде, а знамо каквом се правдом бави та палата, судови и надлежно министарство у Србији. Човеку дође да заплаче...

Вратимо се теми – зашто тај човек није постао светац!? Ево како Ћоровић почиње своје поглавље Стварање Српског Царства: “Краљ Душан, необично развијен, главом већи од свих савременика, “краљ међу свим људима свог времена у свету највиши”, како прича савремени Филип Мезиер, већ прослављен у борбама због свог јунаштва, изазивао је дивљење већ самом својом појавом. Његове крупне очи, онако изразите у славној фресци Лесновског манастира, као да су продрле у душу. Дугуљасто лице, уоквирено малом проредом брадом, више тамне него плаве немањићке пути, има озбиљност и далеко упрт поглед, какав иначе, на фрескама срећемо обично само код Христа Сведржитеља. У целој појави осећа се моћни самодржац, свестан снаге коју представља. Као сви бољи Немањићи, он је одличан војник; уз Немању, свакако лично најхрабрији. У дипломатској вештини беше можда нешто мање окретан од Стефана Првовенчаног, вероватно због тога што му је, у оноликој снази, мање него оном требало дипломатског довијања. Од Милутина је најследио државу не само давно и сигурно стабилизовану него и подигнуту до главне силе на Балканском полуострву. Али је срећа што од свог деде није наследио и његове моралне особине. У свом односу с људима Душан је био знатно друкчији од Милутина, исто као и у породичном животу. У Душана се јавља једна црта немањићког наслеђа у погледу женског утицаја. Тај силни цар, који је господарио на Балкану, био је необично попустљив према својој жени Јелени, која је више него иједна друга владарка пре ње, утицала на државне послове и на цара лично и о којој традиција у дубровачком граду није била нимало ласкава.”

Сад бисмо могли мало прокоментарисати у светлу горњег питања. Ћоровић описује Душана као изразитрог и наочитог владара, који је ликом украсио познате фреске, и био чак Христу налик (да не кажемо раван). Ипак, није био светац! Да ли можда баш због тога, да не би засенио самог Христа?! Могуће, али мало вероватно. Нигде не видесмо код њега ни трага гордости какве имамо рецимо у песмама код хајдучких вођа који се боје “бога мало, а цара нимало”. Душан свој Законик почиње овим речима: “Некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа...” (превод је каснији, то објашњава помињање православне вере, јер тај израз се пре 17. века није користио).

Видимо да је срећа што морал није наследио од деде, иначе проглашеног за свеца. Тај Милутин је оженио дете (што у оно време никоме није замерано) и ослепио свог сина (истина неуспешно). Истог човека, Стефана Уроша, је наводно Стефан Душан погубио (заправо га је заробио у герилској акцији и тако обезбедио престо). Заиста несрећна судбина... Али је ли то разлог што Душан Силни не беше светац?!?

Да ли је до женског утицаја? Видимо ни ту се није много разликовао од светаца осим у једном – једини је успео да жену доведе на Свету Гору. Изгледа да ни то није разлог. Није се повољно гледало, али има нешто друго што му тадашња црква није опростила. А шта кажу данашње главешине СПЦ? Јавно не много тога, али хоће да одговоре када их се пријатељски приватно пита.

Новак Бјелић у својим Казивањима о Трепчи каже како се није могао сложити са митрполитом Амфилохијем о појединим раздобљима историје. “Замолио сам митрополита Амфилохија за објашњење зашто Стефан Урош Четврти, Душан Силни, први и прави цар Срба, Грка и Арбанаса, једини од свих немањићких владара није добио ореол свеца од Српске православне цркве. Уследио је митрополитов кратак одговор: зато што је оцеоубица и освајач туђих територија.”

Новак Бјелић се даље позива на тротомно историјско дело Владана Ђорђевића Цар Душан, из којег се не може закључити да није био оцеубица, нити окрутни освајач-тиранин. Ишао је у ратне походе, а многи градови су му добровољно приступали. Ћоровић сматра овакво ширење грешком, а снагу Српског Царства варљивом (посебно пошто је главна награда, а то је могао бити само царски град Константинопољ, измакла), али то је историјски (у)суд. Не може бити разлог да само најмоћнији српски владар не буде светац.

Амфилохије није хтео да коментарише Бјелићеве аргументе, док му је владика Артемије на питање о Душану дао исти одговор...

Па да ли је стварно реч о оцеубиству и освајачкој политици?!? Освајали су и други, то у оно време није сматрано за лоше, а видесмо какве су имали односе са својим најближима. Вратимо се на почетак – црква је замерила Душану Силном што се прогласио за цара, а није чекао да буде проглашен из Цариграда. Ћоровић се уопште не бави Душановим непроглашењем за свеца, нити светаштвом осталих Немањића, али наводи да је ова шизма у малом имала лоше последице које су донекле исправљење у време Нејаког Уроша, наследника Душана, пре свега залагањем Мрњавчевића. Но царство би се свеједно распало јер није било јаког владара, а српски великаши су вукли куд који, и зато што се није стигло у интеграцији Грка у царство.

Суседна Бугарска је донедавно била царевина. Постоји прича да је наш “Витешки Ујединитељ” Александар помишљао на царску титулу, али то није доказано. А како је Бугарска постала царевина?! Првог бугарског цара, тада азијатског освајача, јесте поставио цар из Константинопоља, пошто му је овај помогао у грађанском рату. Дакле, право је продато за мало војне помоћи у братоубилачком походу. Где је ту морална вертикала!? Зар је стварно суштински горе да се неко сам прогласи, него да буде проглашен у таквим условима?!

Тачно је да је источно хришћанство више одликовао цезаропапизам, него папоцезаризам, односно у оно време је ауторитет ромејског цара био већи од патријарха, што се наставило успостављањем аутокефалних цркава. Ипак, постојала је линија коју црква није могла да спречи да се пређе, али је могла упорно да вековима понавља да је пређена. Нешто сличном римском сенату који није могао свргнути цара, али је могао да га тако оклевета да ми данас не знамо јесу ли стварно Нерон, Калигула, Хелогабал и још неки били тако лоши владари. Или им је (донекле слично Душану) био највећи грех жеља да успоставе источњачку деспотију која би Сенат оставила без посла.

Упорност црквених кругова има много дубље корене, од којих се један тиче односа свештенства и племства, а други онога што племство постаје. Што се првога тиче, приметимо да Буда није био браман, него кшатрија, и то је можда узрок што данашња Индија није будистичка. Није се могло преко тога прећи. Јасно је да је његова духовност била лишена ритуала, односно крајње критична према њима, па и неких спекулација. Сукоб Исуса са фарисејима можда се може тумачити тиме да он није био из свештеничког племена Леви, него ратничког Јуда. У Упанишадама није редак случај да кшатрија подучи брамана о питањима духа. Један ратник, динамичан човек, и без остатка аристократа у изворном смислу речи, рушио је богобојажљиву слику коју је Тело Христово (црква) хтело да наметне. Паралеле ради, Ћоровић за турског Мехмеда Освајача каже да није био религиозан. Био је човек од акције, што је у крајњем погодовало ширењу његове вере.

Други коренски разлог ове скривене мрзости на Душана је у изворном смислу речи, који поменух. Тај разлог има везе са мојим разлазом са данашњим монархистима, иако следим империјалну идеју. Па као то може?! Може јер данашњи плавокрвци нису те идеје достојни. Они нису спремни да убију или буду убијени због онога што представљају, само понављају древни церемонијал и надају се привилегијама – које објективно не заслужују. Онај који се представља као ЊКВ јесте можда пра-праунук Карађорђа, али му није ни налик.

Даља паралела Душану би се могла повући не само са Барбаросом, него и са Наполеоном. Барбароса је био легитримни цар, који је хтео да то нешто стварно значи. Душан је био легитимни наследник (то што је свргнуо оца није било чудно за оно време) који се прогласио за цара из јасног државничког разлога стварања српско-грчког царства које је требало да наследи оно грчко царство на издисају. Наполеон није био легитиман у смислу наслеђа, он је створио нову владарску кућу, што су урадили и Карађорђе и Милош Обреновић. И био је довољно јак да се прогласи за цара и тако укине већ одавно непостојеће Свето римско царство. Ни Наполеон ни Душан нису успели. А историја би била радикално друагачија да јесу.

Додајмо само да СПЦ не прича отворено о Душановом “греху” који му заправо замерају. Да тако раде, то би било легитимно, па да причамо... Да видимо да ли Срби стварно замерају Душану што је био Силни. Али попови то раде потуљено. Јавно ћуте, а приватно дају друге разлоге. Као што аутор филма Викинг није смео да отворено помене мрског му Перуна (и остале богове Кијевског пантеона), него је причао о крвавим кумирима без имена и “богу његовог оца”, који такође није именован – а звао се Светослав Храбри. Што не говорите отворено, богомољци!?

Иван Вукадиновић

п.с. Неке детаље о Немањићима који су проглашени за свеце можете наћи у књизи Немањићи другог реда, Дејана Јечменице.