Срања се догађају (зајеб безбедности)

Срања се једноставно догађају, и најбоље је помирити се с тиме да ће се повремено догађати. Наравно, волели бисмо да што је могуће више смањимо утицај нежељених непредвиђених догађаја (како насловни термин дефинише Њики), али параноичним избегавањем да се неко срање догоди, које све више добија законске оквире, постајемо закономерно жртве неког другог срања. Или стара курва судбина својим изузетним смислом за иронију нам ували управо оно почетно од кога смо бежали. Нужно је зато понекад опустити се...
Међутим, да би се опустили можемо филозофирати, па ће се потписник ових редова сетити свог некадашњег посла - информатичке безбедности. У овој области имамо "свето тројство" које се представља занимљивим акронимом - CIA. Confidetiality, integrity, availabilitiy. Поверљивост, интегритет (веродостојност) и доступност. Податке треба да види само онај ко треба, не смеју се неовлашћено мењати, али наравно морају бити доступни ономе коме су потребни и за кога су предвиђени. У суштини је последњи захтев у супротности са претходна два, и видећемо какву аналогију можемо повући са животом. 
Стара је мудрост да су подаци најбезбеднији у бетонском бункеру. Постоји веома мало случајева када је ефикасно да се баш тако држе. Рецимо у јавној асиметричној криптографији кључ највишег нивоа се држи у подруму на искљученом рачунару, посебно је битно да исти није на мрежи, и потребан нам је можда једном годишње (свестан сам да сам првим делом реченице бар неког тешко опсовао). Међутим, то је једини такав случај којег се потписник ових редова без већег труда може сетити.
Јасно је да постоје многи случајеви када су у пословању подаци свакодневно потребни, њихова недоступност може имати пословне последице, а чак и спор рад са подацима може коштати, ако ништа друго, барем доста нерава. Рестриктивност, рецимо у приступу сајтовима могла би утицати на флексибилност и креативност запослених (рецимо ако би неко забранио јутјуб). 
Док је доступност, на неки начин, увек неопходна, са преостала два то не мора баш увек бити случај. Шта значи поверљивост за јавно доступне информације? Наравно, ако неки медиј не копира само са интернета, он би морао имати макар неке тајне заната, нешто што не треба свако знати, да би информацију као производ имала вредност. Веродостојност би морала увек бити, али колико нам је иста битна у временима пост-истине?! Можда да будемо сигурни да лаже само онај ко има дозволу за исто...

Занимљиво би било разматрање колико се на CIA може утицати кад је у питању нешто што је највише наше - сам ум. Срећом, још не постоји технолошки метод читања мисли. Дакле, поверљивост остаје, макар док ћутимо. На интергиртет се може утицати, али не циљано из наведеног разлога, макар не прецизно. Мада постоје технике прања мозга. Најзад, на доступност се може широко утицати, као нус-производ, па и циљано - економском присилом. Некога натерамо да што више ради за другог како не би могао да мисли за себе
Спустимо се мало ближе земљи нечим много баналнијим. Вероватно сте се већ наслушали о потреби опреза "на друштвеним мрежама". Најпознатија од њих, фејсбук, настао је прво за размену на неком колеџу, па се онда одомаћило да му је главна улога у повезивању раштрканих породица и старих пријатеља у ово хипербрза времена. Међутим, убрзо се уочила вредност у повезивању људи који се не знају од раније - упознавању сродних душа. Онда се показао као добар за преношење политичких и других ставова, све до параноје по којој су руски тролови утицали на изборе у Сједињеним Државама...
Неко од стручњака ће рећи како налог на том медију не треба ни имати, они га имају да би пратили феномен, а користе га осим тога само за слушање музике, итбл. Треба бити крајње рестриктиван у избору "пријатеља"... Па добро, али шта ако неко долази на исти да би некога упознао, или се тако изразио, користећи ФБ као медиј?! Сва је прилика да ово читатељко (или читаоче) читаш пронашавши линк у некој ФБ групи... Доступност таквог човека, који би послушао експерте, би драстично пала, а то он не би желео, јер иначе не би ни користио интернет.
Пошто смо спустили ниво до свакодневног, погледајмо нешто што може бити и сасвим офлајн. Жене, тачније оне које су себи дале за право да говоре у име жена, су се избориле за законске измене по којима полно узнемиравање постаје кривично дело. Шерети су то назвали Закон против удварања. Ко баци поглед на оно што је кажњиво видеће да нешто од наведеног итекако има смисла, само што је већ покривено законским решењима - већи део онога што спада под прогањање (нешто од стварно новог, рецимо оно за нуђење робе & услуга би стварно било занимљиво масовно применити). Занимљиво је да полно узнемиравање има клаузулу повреде достојанства, која је доста растегљива и решава се иначе личним тужбама. 
Овом законом, а и неким другим решењима, претходила је кампања по којој је злостављање жена уобичајена појава у Србији. Кажу да је свака трећа жена била жртва злостављања. Ако би овај термин схватали широко (што не кажем да није оправдано, то је посебна тема) тачно је да би 1/3 или можда 2/3 биле жртве насиља - једном у животу. Не кажем само једном, можда и више пута. Но ценим да је једноцифрени проценат жена био жртва двоцифрени број пута. Уз све могуће инструменте заштите којима жена данас законски располаже, оне које су континуирано жртве су највероватније последицом својих избора. Или је можда до нерада оних који су веома гласни и рекао бих веома добро плаћени... (Док је велики проценат мушкараца такође некад добио батине, био позван у рат, изгубио посао...)
Овако су жене (мада је закон писан неутрално) добиле заштиту од узнемиравања, које зна бити непријатно (наведени су у члану 182а блажи облици злостављања, дакле шира дефиниција по ономе што рекох, наравно да су они тежи већ одавно санкционисани). Дакле, заштићен је тиме њихов интегритет. Али по цени тешког удара на доступност. То се још тако не види, и у пракси у Србији вероватно још није случај у већој мери, али замислимо чему ће водити усвајање рецимо шведског закона по којем је за сваки прилазак потребно добити писану сагласност!? Јасно је да жена тиме по себи постаје недоступна, а можда не би желела да буде. И наравно, како је и друга страна рационални агент (дакле гледа свој интерес) јасно је да пада доступност мушкараца. Како већ рекох за онанисање у четири зида још не можеш бити оптужен, бар док не уведу надзор као код Орвела. Није чудо да све више мушкараца и не прилазе женама, не само због могућих последица при самом улету, него и касније током везе или кад се заснује породица (и ту је свако могуће насиље широко санционисано, са још већим могућностима злоупотребе). Не морају бити декларисани као MGTOW или гејмери, једноставно број веза опада, а озбиљних још више. Жене би могле (супротно својој природи?) предузети први корак, али како је закон неутралан, шта ако се на њега позову мушкарци!?
До не тако давних времена, у Србији рецимо пре сто година, бракови су били уговарани. То је била та патријархална породица о којој се доста причало. Онда је дошла слобода избора, посебно значајна што се тиче жена. Жена је добила право да бира, али морала је да пази како, односно кога бира. Све већим механизмима заштите и пропагандом могућност тешког зајеба је смањена (она никад не може бити избегнута, зато што оно речено у наслову једноставно важи), али зато сад мушкарац мора да пази како бира да се не би жестоко зајебао (рецимо био избачен из властитог стана). Међутим, док је пре пола века (сетимо се - жена бира и пази, ако је паметна, да се не зајебе) постојао друштвени притисак да се ипак изабере, односно да избор не буде да избора нема и остаје се сам, данас такав притисак не постоји на мушкарце, а такође ни на жене (које како рекосмо нису сасвим безбедне, нити то у потпуности могу бити). Резултат овога и других ужаса постмодерне је све мањи фертилитет, тзв. бела куга, разарање породице са свим нуспојавама (у прошлом блогу је било речи о вршњачком насиљу) и онда замена становништва оним које итекако зна да узнемирава. Пун круг је направљен, да би се избегао токсични маскулинитет преостао из злогласног патријархата добили смо уплив хипермаскулинизованих култура Африке и Блиског истока
У параноји да се срања не догоде и "левица" и "десница" имају своје фетише. Фетиш "левице" је заштита личне безбедности од другог појединца (осим ако он није из, наравно "угрожене" мањине) или од државе ако је она "на погрешној страни историје", иначе треба да има "монопол на силу". Видели смо један пример чему води овај фетиш, у феминистичком кључу. Са друге стране, "десница" има фетиш угрожености колектива. Било која промена може бити фатална. Обично историја даје за право таквој параноји, али...
Погледајмо рецимо панично држање за постојећи устав, за који многи иначе мисле да уопште није добар. Свака промена би изгледа водила губитку Косова. У међувремену, је измена чланова око правосуђа постала скоро па сигурна, а цела прича о противљењу је утихнула. Уместо да се реагује проактивно, рецимо предлогом регионализације који не би предвиђао постојање "АП Војводина", па да се види каквим се аргументима ОНИ уопште могу бранити такву промену устава, остаје се на чисто дефанзивним положајима. А губитак иницијативе води поразу. Да не говоримо како је од одбране устава који не сматрамо добрим по сваку цену, само корак до одбране власти коју не сматрамо добром, такође по сваку цену.
Овакво есктремно одбранаштво видимо и у културној сфери. Мада је више реч о чистој нетрпељивости, она се често брани страхом да ће нам неко "изменити суштину". Узмимо тзв. параду зомбија против које су Наши-Ваши (Вацић?) нашли за сходно да реагују, а о много чему другом громогласно ћуте (види тачку један). Као Београд је град Богородице, шта сад има ту неки који пију дроге... 
Да се разумемо, не мислим ништа добро овим помодарима који изигравају зомбије. Вероватно бих их и сам рекреативно попљувао. Али шта је проблем да се прошетају тротоаром, не ометајући саобраћај, а ценим да их нема довољно да га ометају?! (Иначе сам екстремно против било каквог ометања саобраћаја због литија, протеста, маратона, геј или полицијских парада).
Тако је и нека група навијача ("Фамилија"?) протестовала зато што неки траже легализацију марихуане. Упитан да ли је и сам то конзумирао извесни Симона се лепо досетио - Сви смо ми имали петнаест година, али државу не воде петнаестогодишњаци. Фантастична замена теза! Је ли неко уопште помињао вођење државе?!? Или да забранимо тако турбо-фолк тезом да је свако то понекад слушао, али не бисмо да народ изабере Ацу Лукаса. Мада, не бих проверавао да ли би он стварно био изабран, а ни сада да причам о његовим стварним везама са владајућом странком...
Постоји ли онда оправдана параноја? Да, наравно, само ако су нам богови дали разум (ако!) морамо га користити за смислено препознавање правих опасности. Постоји и начелно оправдан фетиш одбране појединца од свемоћне државе, схваћене као бирократско-технократски апарат. Ово је изворно амерички проблем, везан некада како за њихову "левицу", тако и за "десницу". Само што је "левица" тамо прво дошла на власт, па смо видели како су реаговали у случају Сноуден. А сада су преокупирани тиме како је Трамп дошао на власт. Истина, ни "десница" тамо није нарочито доследна у последње време...
Код нас овакав начин размишљања није могао раније да заживи из разлога о којима сам писао. У једној реченици - државу Срби нису створили на ледини, него су је мукотрпно ослобађали. Међутим, како се сви хтели-не-хтели американизујемо по том питању, а домаћа држава се све више стапа са наднационалним структурама, мислим да треба и све више размишљати о срањима која могу да се догоде због свемоћи таквог отуђеног апарата који нам влада. То би подразумевало прелазак на следећу линију одбране - права грађанина, и пре свега на породицу. Охрабрује што, судећи по реакцијама, проблем јесте препознат, мада надлежни настављају куда су наумили - наравно правдајући све срањима која праве по правилу неуки припадници народа! Но можда ћемо ми морати шумом, ако већ они иду друмом...
Иван Вукадиновић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део