Записи о геноциду

Сви знамо шта се догодило са изворним становништвом у Америкама, односно који је био исход. Међутим, око узрока постоје две супротстављене приче, које се условно могу везивати за "левицу" и "десницу". 
Прича "левице" је како су домороци живели у рају на Земљи, који је инвазија белаца уништила јер само су хтели њихову земљу и њихова богатства. Прича "деснице" је како су они махом страдали од неотпорности према болестима, злочина према њима је било, али нису ли они жртвовали децу и потлачене својим крвожедним боговима, што је пракса коју је бели човек окончао...
Чак и да не улазимо у нека верска разматрања, раније ми је "лева" прича била много ближе срцу, пошто сам био класични антиглобалиста (неко рече "водећи идеолог антиамериканизма") - знате оно другови Чавез и Ахмединеџад, пљување Израела се подразумева... Међутим, они који и даље фурају ту причу о изгубљеном рају, а подела око ове теме је разуме се увек актуелна у Сједињеним Државама, данашња антифа, су ми благо речено гадни. Уосталом, која још земља није узета силом!? 
Не могу наравно прихватити ни причу "деснице" која одише суровим економизмом, европоцентричношћу, вером у надмоћ белог, у суштини западног човека, итд. Још кад се томе дода "хришћански ционизам", Manifest Destiny, и остале секташке глупости које се појављују и у Србији дејством нововерског покрета... Мисионари су причали Индијанцима како њихова земља није битна, ваљда је само битно "вечно спасење". Па добро, што га онда њихов народ није узео, па макар и немао довољни Lebensraum?!?
Заиста постоји место где се може рећи да ни једни ни други нису у праву. Овде се нећемо бавити Инкама, већ идемо у суседни Мексико. Знамо да су освајање у име шпанске круне спровели авантуристи названи конкистадори, што значи освајачи. Они који су кренули на Мексико су се чак одметнули, за њиховим каравелама су пуцали шпански топови. Кад су дали круни земљу и злато наравно да је тај неспоразум био заборављен, а ови пљачкаши постали угледни грађани. 
Ацтеци јесу имали масовна жртвовања људи, подстакнута сујеверјем да ће им богови срушити небо на главу ако их не "нахране". Ратови су вођени превасходно са тим циљем. Међутим, нису Шпанцима помогли никакви потлачени народи, него савезници Теночтитлана, Тлаксканци које су ови (Ацтеци у ужем смислу речи?) држали по страни. Тзв. Ацтечко царство заправо је било конфедерација градова. Тлаксканци су први  пружили Шпанцима жестоко отпор, њихови ратници нападали су буздованима окићеним опсидијаном. Када су видели да им не могу ништа, променили су страну. 
Знамо како је главни град Мексика сравњен са земљом и опљачкан. Мање се зна да је Шпанија имала за циљ да покрштене домороце сматра просто обојеним поданицима круне. Наравно, да би њихова култура била уништена, од ње би остали записи мисионара који су се трудили да верно забележе "бесмислице" у које су веровали. Наравно, треба знати да је тада свуда у свету огромна већина становништва била пољопривредна, а сељани ни у Шпанији нису имали више од кметовског положаја (вероватно у 16. веку повољнији због исељавања него рецимо почетком 20-ог). Међутим, највише прихода долазило је од рудника сребра у којима су се Индијанци брзо трошили. На Карипским острвима брзо су истребљни радом у плантажама, па су довели црнце.
Дакле, све привилегије биле би ограничене на слој племства који је постао лојалан Шпанцима. И то је неко време тако било, док Велика Армада није претрпела још већи пораз. Уместо да потчини Енглеску, шпанска империја се суочила са губитком надмоћи на мору. Белаца је већ било доста, а били су скоро одсечени од Шпаније. Следили су зулуми према домороцима, слично рецимо све горем положају хришћана под Османлијама, када су ови почели да губе. Тлаксканци су ипак дуго задржали привилегије.
Данашњи Мексико ипак има ацтечко име, и њихове симболе на застави (орао је носио змију док није пронашао Теночтитлан). У огромној већини су местизи (мешанци белаца и домородаца), што им није сметало да своју индијанску браћу на границама (Навахоси, Апачи) нападају и њихову децу продају у робље (како пише у књизи о којој причамо). Тако да се не може рећи да је само једна прича од горње две тачна. Међутим, прави Американци добили су енглеским насељеницима новог непријатеља, много опаснијег, и о ономе што је уради надаље причамо.
Ништа од оне "десне" приче што се тиче северноамеричких Индијанаца није тачно (овде као и у књизи Ди Брауна задржавам ово суштински погрешно, али одомаћено име - уосталом ништа они нису добили тиме што их политички коректно зову native Americans). Потписник ових редова није видео податке о жртвовању људи њиховим боговима, односно Великом Духу. Што се болести тиче, нека племена су на почетку разматраног периода имала већ бар два века контакт са Шпанцима, а друга племена контакт са овим. Сасвим довољно да стекну имунитет. (Од болести су страдали само кад их је америчка влада гурала у маларичне резервате, или их терала да се селе по смрзнутој земљи, британски специјалитет продавања ћебади заражене великим богињама овде није разматран).
На почетку периода 1860-1890, који Ди Браун документовано разматра, Индијанаца није било толико много - 300.000 западно од Мисисипија, док су источно већ практично нестали*. Сједињене Државе су имале 30.000.000 становника, дакле однос сто према један, а на крају периода двоструко више. Крајем Грађанског рата црнци су амандмански постали грађани САД, а у пракси ће пуноправни постати тек сто година касније. Експлицитно је речено да се грађанство не односи на Индијанце.
Књига Сахраните ми срце крај рањеног колена (Индијанци о историји америчког запада) писана је налик роману са несрећним крајем. Поетски названи месеци (месец кад се патке крију, или кад се јелени паре...) дају утисак аутентично индијанског виђења, међутим бројне фусноте указују на изворе бледоликих. Можда половина се односи на заседања америчког Конгреса, затим ту су извештаји војних комисија, историјске књиге од којих се неке и не баве директно Индијанцима. Ако смо горе логички закључили шта није могло истребити Индијанце, из књиге јасно (и рекосмо документовано из државних и других белачких извора) видимо шта је Индијанце скоро истребило, одузело им сваку слободу, а културу разорило...

Неки Индијанци су исељени са истока, а онима на западу је уговорима остављена територија где белац не би требало да уђе без њихове дозволе. Почиње Грађански рат у којем се плави и сиви шињели вијају и по Дивљем Западу. (Ди Браун се не бави извесним везама Индијанаца са Албертом Пајком, шефом обавештајаца Кофедерације, такође оснивачем Куклокс Клана, масоном шкотског обреда, јединим кофедералцем чија је статуа и даље на отвореном у Вашинготну...) Насељеника је све више.
Следе први сукоби Индијанаца са насељеницима, и са војском Сједињених Држава, њихово заробљавање, протеривање, масовна погубљења... Крај рата доноси застој у војном погледу. Низак је морал тадашњих плавих блуза - конфедералаца који су променили страну, или Северњака мобилисаних за рат против Југа, а нашли су се у утврђењима окруженим Индијанцима. Међутим, стижу заповедници који су се тактиком спаљене земље "прославили" у Грађанском рату, као што је Шерман који ће прогањати Индијанце до краја своје каријере, и Шеридан, којем можемо захвалити изреку да је само мртав Индијанац добар Индијанац. Исти је говорио како бизони морају нестати да би се земља цивилизовала...
Индијанци су све горе потискивани, али после свих непоштованих уговора, они губе илузије, а неки почињу да схватају како се Американци ипак могу победити. Неки имају и мистичне визије - Бик Који Седи и Луди Коњ. Кочиз, Бик Који Седи, Џеронимо воде дуготрајну герилску борбу, али сви су на крају побеђени од много бројнијих и упорнијих Американаца. Протестантска етика Макса Вебера на делу!

Пред крај ове приче, Џеронимо се крије у Мексику, а Бик Који Седи у Канади ("Земљи Старамајке", краљице Викторије). Индијанци добијају по који судски спор, неки генерали као Крук постају им наклоњени, док се и штампа понекад стави на њихову страну (мада и даље углавном размишља као Шеридан). Остаци могу опстати сатерани на најгору земљу - у резервате. Џеронимо и Бик Који Седи се предају, доживеће још да постану атракције, али ипак да испричају своју причу...
Књига је описала тешко страдање племена од Наваха и Апача на граници Мексика, до Сијукса (Сијуа) на граници Канаде. Сваки уговор којим се влада у Вашингтону обавезала, а Индијанци га прихватили "додиром пера" (огромна већина њих били су неписмени) је прекршен, иако је у старту био много повољнији за белце него за Индијанце! Мењале су се "околности" када би било пронађено злато на индијанској земљи, или када би гладни колонисти зинули на плодну земљу. Бизони су уништавани, железница и путеви премрежили индијанску земљу. Чак и где није било због земље, сами Индијанци постали су asset, пошто се неко богатио крадући им следовања, а да би спали на следовања морали су бити сатерани у резервате - нису никако смели остати слободни. И све је то у књизи добро документовано!
Дакле, нема говора о "десничарској" причи. Alt Right је у понечему у праву, али око овога не може бити. Ди Браун није идеализовао индијански ранији живот, мада можемо видети како су Индијанци имали одржив начин живота, док је било дивљачи коју је бели човек истребио не да би је појео, него јер му је стајала на путу. Саме поглавице су доста тога рекле о свом животу. Није имао ко да их слуша, чак ни када би истакли америчку заставу, који би им понеки војни заповедник дао током "времена мира", док није бачена шапа на њихову земљу.
После свега, видим да сам био у праву када сам као "водећи идеолог" знао рећи: Убицо, име ти је Американац!
Иван Вукадиновић (акка Дух Секире)


* Згодна паралела може се повући са Русијом. Док источно од Урала, аутохтони не-руски народи насељавају и даље већину територије, са аутономним статусом у оквиру Руске Федерације, мада их нема бројчано више него Руса у Сибиру, и западно у европском делу Русије имамо републику Мари Ел, једину паганску територију у Европи. Такође, Татара муслимана има и даље доста, нису поделили судбину припадника те вере после шпанске реконкисте.  

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta