Етика, морал и опстанак нације

Човек живи у заједницама. Те заједнице нису само биолошке, као код других животиња, и као што се сматра да је некада било код људи. Ако се једна породица понаша по себе деструктивно, друга ће доћи на њено место. Зато основни нагони, као што је рецимо матерински или очински, те оданост млађих чланова заједнице оцу и мајци, браћи и сестрама, решавају питање опстанка породице, па и нешто шире братства, рода… Међутим, овакав начин се исцрпљује на заједницама од 60 до 100 припадника. Човек ипак живи у већим колективима – као што су племе, народ, нација, цивилизација. Такве заједнице су органске и потребно им је нешто више, неки виши принцип заједништва од биолошког. 

Много поетичније о томе прича Николај Гогољ у свом роману Тарас Буљба. Овај козачки атаман каже како се свака звер жртвује за свој род, али међу зверима нема пријатељства. Звер се не жртвује за другу звер, то ради само човек. А нигде нема таквог пријатељства као на руској земљи, закључује Гогољ. Сличан пример уздизања пријатељства, у принципу мушке скупине која се ујединила око истог циља, имамо и код Шекспира, његовог Хенрија Петог у легендарном говору код Ажинкура, на Светог Криспина: We few, we happy few, we band of brothers…

Вратимо се сувопарном речнику антропологије, шта је то ујединило скупине веће од оних код којих знамо да нам је неко директан род? Био је то скуп светих забрана (јер за тадашњег човека све је било светиња, по томе се разликовао од животиње) назван табу, и митско осећање органског заједништва истакнутог кроз заједничког претка – то се звало тотем, и често је тај предак био животиња – вук, медвед, јастреб… Оно што је било табу постало је морал (скуп забрана), оно што је било тотем постало је етика (осећање узвишене дужности).

Тек много касније покушана је рационализација онога што су некако сви знали, изражавање ових појмова на један општи, универзални начин. Најпознатији је Кантов Категорички императив: Поступај према оној максими за коју можеш пожелети да постане општи закон. Треба рећи да овај принцип, иако важи међу свим људима, не важи на неки апстрактан начин, изван заједница у којима људи живе. То су индиректно признали чак и српски глобалисти, тзв. Чедисти, који воле да себе сматрају грађанима света. Они су замерали тадашњем председнику Тадићу, за којег су гласали као за „мање зло“, да се понаша као мисица и „бори за мир у свету“. Не, Србија има конкретне проблеме, говорили су. И ту се са њима морамо сложити, макар решење тих проблема видели на дијаметрално супротан начин. 

Бројне су примене Категоричког императива на свакодневни живот и друштвене појаве. Да ли је морално убити или је морално љубити? Лако ћемо се сложити да би човечанство брзо нестало ако би се сви убијали, а не би ако би се сви љубили, под условом да стигну да удахну. Хомосексуалност је према Категоричком императиву неморална. Јер да је то обичан варијетет, и нешто сасвим нормално како активисти говоре, онда би свет опстао и кад би сви упражњавали само такав секс. Међутим, хомосексуални однос не води репродукцији, а ниједна врста не опстаје ако се не размножава. Јасно, ако је то урођено стање (а то није баш тако у свим случајевима), можемо говорити о поремећају. Има много поремећаја са којима људи живе…

Вегани који говоре да су то из моралних разлога, јер воле животиње, такође не пролазе Категорички императив. Када би сви били вегани, домаће животињске врсте би изумрле јер би им ускратили храну коју једу, или их не би било економски одрживо гајити. Није морални избор да неко сам не једе месо, а свог кућног љубимца истим храни. Могуће је скупити донације за краву која не даје млеко, па није рентабилна (што је било на недавном веганском фестивалу у Београду), но да ли би имали тих пара за све краве, ако би се сви људи одрекли млека!? Овде видимо још један начин на који Категорички императив делује. Он функционише само у реалности, а не ако би био испуњен тај-и-тај услов. У идеалном свету лако је бити моралан.

Има много значајнијих, и акутнијих проблема на које можемо применити оно што рече мудар човек из Каљињинграда. Да смо сви страначки „ботови“, од чега бисмо живели? Да ли можда од ваздуха, ако нико не би радио нешто продуктивно?!? Дакле, неко мора и да ради. Уметност је нешто друго, осим ако неко не сањари да би сви могли бити само уметници, пуно радно време. Зато што је уметност на неки начин изузетак. И она има продуктивну улогу у животу заједнице, макар не био свако уметник. Слично важи и за свештенство. Међутим, свако ко је радно способан може да изабере да као „бот“ животари од партијске цркавице и сендвича, или да нешто сам заради, да живи од свога рада. Један од та два избора је моралан, други није. 

Но, овај „ботовски“ пример нама Србима није баш толико јасан, због нашег односа према држави. Питање превазилази обим овог текста, но потписник ових редова ће се сетити како је као омладинац проучавао размишљања анархо-капиталиста (заговорника „минималне државе“ или чак организовања људи уопште без државне организације, али уз очувану приватну својину). Из низа разлога њихово учење данас сматрам потпуно непримењивим на Србију. Но, једно ме и даље копка. За злокобну улогу државе, они су имали израз Statism. У време оцвалог социјализма наши комунисти користили су туђицу етатизам. Али нико не користи наш израз, буквални превод, а то је државност, у овом негативном контексту. Зашто?

Зато што Срби нису државу створили на ледини, него су је мукотрпно ослобађали. Као што би рекао др. Неле Карајлић „Мог дједа су јурили Турци, а вашег Аустрија“. Али се кроз године ропства створио осећај хајдучије, који је пренет и на заиста своју државу. Срби воле своју државу, али јој нису лојални. И кад државу (као апарат) виде као маћеху, Срби се против таквог стања не боре, већ радије ту своју државу саботирају. Понешто бисмо стварно могли научити од Макса Вебера. Међутим, сумњам да би исти волео да државом у којој живи владају странци, и самопрокламовани појединци („невладине“ организације, регулаторна тела, агенције, тзв. Четврта грана власти) – које нико није изабрао. Још мање да би Вебер као кичму државе видео горе поменуте „ботове“, а најбитнијим сматрао рејтинг онога ко је на власти. Тако да је нечије бесомучно позивање на Вебера дегутантно, или у духу овог текста – неморално.

Најзад, до сада смо истакли разне негативне примере примене Категоричког императива. Када би цела нација радила оно што ради пропала би, односно налазимо се у данашњем стању управо зато што исувише много људи нешто ради. Међутим, замислимо овакву ситуацију. На прометној раскрсници су исцртани црвене линије које се секу под косим улом, тако стварајући решетку. Оне нам говоре да ако сматрамо да нећемо проћи кроз раскрсницу на време, у исту не улазимо чак и ако је „зелено“. Чак и без тог знака такво саобраћајно правило постоји, и постоји са разлогом. Сад замислимо како би било када би га се сви придржавали, како би то смањило саобраћајне гужве, па и број несрећа које могу бити и фаталне. Шта је потребно да се тако нешто догоди? Прво да неко стане, макар имао „зелено“, макар знао да ће му трубити нервозни возачи који ваљда мисле да им живот зависи од улетања у гужву. А зашто, читаоче, не би био ти тај који ће стати тамо где не можеш проћи не сметајући другима!?

На уласку у пророчиште у Делфима писало је: Спознај себе и Буди то што јеси. Дакле, спознај своје могућности и способности, уочи своје стварне а не наметнуте потребе и понашај се према томе. Свет би био бољи да сви тако раде, зар не! Ал' понешто зависи и од тебе, читаоче.

Иван Вукадиновић

Текст је објављен у јануарском броју листа Поредак