Михаил Булгаков - Белогардејци

Овакви догађаји могући су само у "савршеној олуји" коју даје грађански рат настао на кулисама светског рата. Етнички сукоб даје другачија искуства - несрећницима је у Книну кад је почела "Олуја" било јасно да неће преживети ако заноће на теориторији заузетој у vojno-redarstvenoj operaciji. Слично би било да је Бањалука стварно било угрожена. Другачији је осећај, по свему судећи, био у Берлину пред пад, мада је могуће било лажних нада, или страхова, око тога који ће их савезници "ослободити". Другачије је било и у ономе чега се већина сећа - током преврата 5. октобра 2000, у Београду и шире у Србији. Другачије је било и пред пад Мадрида 1939, мада би догађаји у Барселони могли бити веома слични. У свим тим догађајима ипак нема толико много промењивих које ће бити на сасвим различитим нивоима...

Има у једном Фелинијевом филму сцена у Италији крајем априла 1945. У тренуцима безвлашћа, док се народ обрачунава са довољно истакнутим фашистима да њихов ангажман прве комшије не могу опростити, код велепоседника упада његов млади радник и виче "Живео Стаљин!". Велепоседник га чудно гледа, али кад овај испали метак из пушке, и он потврђује - Живео Стаљин!

Било је коментара и издвојених цитата из овог дела Булгакова, и осталих његових дела. Ево, на пример шта истиче Руска реч. Такви сајтови на крају више говоре о позицији онога ко сајт креира, него самог Булгакова. Овде видимо цитате из којих видимо шта Булгаков мисли о "украјинском идентитету", посебно језику, како се с истим спрда. То уопште није спорно, а значајно је с обзиром на данашњу ситуацију, односно добро је знати. 

Међутим, Булгаков је своје дело назвао "Бела Гарда", а Укронија објавила под сличним именом "Белогардејци". Стога, није згорег видети шта можемо сазнати баш о белогардејцима од Булгакова. Занимљиво је да овде немамо припаднике онога што обично сматрамо белогардејским јединицама, већ имамо младе људе који желе да таквим јединицама приступе (али не успевају). Тим више ово дело говори о стању свести, а Булгаков је дело писао као полу-аутобиографско, кроз доживљаје породице Турбин ми видимо и оно што је сам Булгаков преживео. 

Бели су ратовали против црвених, то добро знамо. Међутим, овде је главни антагониста неко други - Симон Петљура, лидер Украјинске Народне Републике. Овај украјински националиста и социјалиста (социјални револуционар - есер?) заслужује место фусноте у историји. Борио се против црвених и белих, такође и против Немаца. Са Пољацима је направио дил. Занимљиво је што се највише места у Вики чланку посвећује његовој улози у погромима - петљуровска армија је несумњиво побила десетине хиљада Јевреја, али колико је он то могао и хтео да спречи?! За данашње украјинске националисте Петљура није херој величине Стејпана Бандере, а за "умереније" није привлачан модел као неки други лидери УНР, које не повезују са погромима. Булгаков је доследан свом стилу кад после низа најава (експлозија арсенала, неке "небеске појаве") наизглед једноставно каже како је директивом са врха из тамнице пуштен затвореник броја 666.

Али ко је пустио тог затвореника? Можда би најбоље било разматрање овог кратког романа почети од хетмана. Интересовао сам се раније за његову улогу, но овде нећу рећи ништа ван романа, јер он у глобалним размерама није ни фуснота. Нити ћу поменути његово име, које не помиње ни Булгаков. А шта у роману сазнајемо о његовој улози? Изгледа да је он у свему био полу. Кокетирао је са украјинским идентитетом и језиком, али очигледно у томе није ишао довољно далеко. Антируски није био, иначе не би били добродошли у Кијев (односно Град) сви ти фићфирићи пропале буржоазије Москве и Петербурга. Ипак је забранио стварање "руске војске". О лојалности цару није могло бити говора, уосталом цар је свргнут пре Октобарске револуције (што многи сада заборављају), а тада (крајем 1918.) се зна већ и да је убијен, мада актери романа више воле да замисле разне "теорије" по којима је и даље жив. Лојалност црвенима у Москви очигледно није долазила у обзир, мада против њих није ратовао док су и његови покровитељи Немци имали с њима мир, потписан у Брест-Литовску. Био је лојалан Немцима, до њиховог одласка (и он бежи с њима), али није због тога издајник за актере романа, који већ признају да су поражени. Помињао је аграрну реформу, али ни то није смео - ни стихијно као Петљура, ни "научно" као бољшевици.

Сва радња је смештена у Кијеву, то се не крије и види се из назива улица или делова града, позиционирања у околини или описних назива "мајка руских градова". Ипак, Булгаков доследно користи израз - Град. Тиме радња добија неку универзалност, а посебно се истиче тензија на линији село - град (или град против његове околине), што чини ми се промиче већини читалаца. Неком модерном антикомунистичком и антиукрајинском (а про-белом) читању Булгакова промакнуће сва та булумента "миграната" који беже од црвених тамо, један воз улази непосредно пред упад петљуровских јединица, који тамо банче и кују своје наде тако типичне за политичку емиграцију, а да им нимало не смета немачка окупација, реквивирање хране (коју и они једу!) које Немци спроводе митраљезима, уз признанице "25 марака руској свињи за свињу", које ови после покушавају наплатити у Граду, и сл. 

Насупрот томе, социјализам Петљуре (наравно, како је приказан у роману) има једноставан рецепт - појести све, а ако остану вишкови сељаци ће их затрпати, шпекуланте (с вероватно доста Јевреја, отуд погроми) повешати, Граду не дати ништа! Могуће да је зато Петљура овде некакав ђаво романа, иако ће његово чинодејство у Граду трајати мање од 50 дана. Управо он, а не Лењин или Троцки, чија је идеологија градска, а само ће веома привремено имати сељаке као савезнике - до прве колективизације. 

Актери романа, у души а не и ратној пракси белогардејци, осликавају сву конфузију тих превратничких дана. За само неколико дана Петљурина армија у њиховој перцепцији нараста од банди које би растурила два немачка пука, на стотину хиљада, па 800 хиљада или цео милион војника! Јасно је да ће се Немци повући (па они су ту и месец дана након њихове капитулације у Великом рату!), али да ли ће доћи савезници - помињу се Сенегалци, па чак и српске јединице! Дењикин је на Дону и можда ће бити постигнут споразум са Петљуром да се бели тамо пребаце. Најзад, почиње нека мобилизација "руске војске", али све зависи од хетмана и буквално се преко ноћи распада. Имају ли актери идеју да се самоорганизују и без тог хетмана, па да одбране "мајку руских градова", да се поставе пред савезнике и самог Петљуру као "народна власт", сачекају Дењикина, или можда изборе преговоре којима би се могли спојити с њим?! 

Наравно, да не, али можемо ли им замерити?!? Цара нема, ерго сви монархисти су тиме обезглављени. По правилу су они и верници, па могу у свему видети крај који има метафизичку димензију - последње дане у којима ће цела цивилизација платити своје грехе. Ту се човек много не пита.

Они либерални нису далеко од социјализма. Они немају визију Кијева као дела неке "кадетске Русије", или некакве Народне Републике, руске или не... А многима није тешко да подрже бољшевике, као актере промене, тада још не-присутне. 

Најзад, Град је пун Петљуриних људи, оних који напрасно почињу да причају украјински, па је на истом језику мачак кот, али за кита нема речи. Могуће да ће ови у многоме променити своје назоре наиласком црвених, али то нећемо сазнати.

Овде треба рећи пар речи о разлици романа и добре серије по њему рађене. Код нас је емитована на трећем програму (за мене) релативно касно, па добар део серије нисам видео. Ипак, видео сам занимљивих ствари које нисам нашао у роману. Тако пуковник петљуровске армије, иначе пропао школски наставник, се у роману помиње, али нема "његове" визије Украјине у којој ће образовати неписмене сељаке (почиње од свог војника), нити кад растури тикву сабљом па каже "као глава Јеврејина". Ефектна је сцена са фићфирићем у оклопном батаљону, касније се види агентом бољшевика, који преслишава свог камарата коме је све био одан - цару, привременој влади, хетману... 

И најзад, Петљурина власт се после свега не показује као ишта посебно. Има егзекуција кадета и официра на улици у самом дану преврата, страха од хапшења по кућама. Од свега тога група бандита пљачка комшију Турбинових, показујући неки папир "комитета" који им даје "револуционарни легитимитет". Јасно је да је немогућа жалба против њих. На крају, Петљурина армија излази из града како је и дошла, пред доласком црвених, на мосту остаје само леш Јеврејина. Тај и друге лешеве прекриће већ на пролеће плодна украјинска земља и лепо украјинско небо. И мртви ће остати неосвећени. У ваздуху остаје да лебди питање, које је и даље актуелно - докле!

Иван Вукадиновић