Шта после националног суверенитета?

Текст Миљане Павков, објављен у септембарском броју Поретка сасвим је коректно описао систем међународних односа настао Вестфалским миром из 1648. године, и шта га данас највише угрожава. Ту се нема много шта додати ни одузети, скоро са свиме се слажем. Стога ово неће бити класична полемика, него на њено насловно питање „Где су нестале суверене државе?“, понудићу своје: „Шта после националног суверенитета?“

Миљана се бавила правним аспектима, међутим период у којем је владао, како она каже, „систем истинских међународних односа независних суверених држава“, потписник ових редова назива једноставно: модерна. Много шта је карактеристично за тај период, који не мора имати исте временске границе, у зависности од тога шта се посматра. У уметности је то период који почиње ренесансом, а завршава се надреализмом и постмодерном. У науци почиње са Галилејевим открићима (неки заслепљени либералним мантрама то сматрају „почетком науке“), а завршава се појавом психоанализе, теорије релативитета и квантне физике, итд. Оно шта је у средишту тог периода, као потка, можемо назвати рационално схваћен себични интерес.

Међутим, ниједан човек није острво, вели стара изрека, па овај интерес током периода модерне није само лични. У следећем броју Поретка писао сам о томе како етика и морал условљавају опстанак заједнице, те су нераздвојни од исте. Из много разлога, у периоду модерне је права мера заједнице национална држава. И данас су све државе националне, осим појединих градова-државица. Нације покривају заокружене и на тај начин одрживе средине, различитих величина или порекла. Оне могу настати етнички (већина нација у Европи), или као „пројекат на ледини“ (Америка), од више аутохтоних етноса (Швајцарска), или чак од целе једне културе (Индија, Кина). Могуће је да се маса људи која дели исти језик и веру дели на више нација – арапски свет, Латинска Америка. Уочимо да је на крају периода модерне, у Великом рату, за национални интерес био спреман да погине било који припадник европских нација – радник, сељак, интелектуалац, буржоа…

Оно што Миљана Павков није рекла је питање шта је било пре модерне, и шта настаје после. Тачан је исказ „суверен је био монарх“, но то није све. Пре модерне је сматрано како постоје мистичне сфере које су изнад човека, и које свакога на неки начин обавезују. Било је то време много већег утицаја Цркве и Монархије. Посебно је занимљива империјална идеја, идеја Светог Цара, о којој је писао у оно време Данте Алигијери (Монархија, такође у извесној мери Божанствена комедија). Савремени изучаваоци империјалне идеје су барон Јулијус Евола и Рене Генон, а код нас Борис Над и Драгош Калајић. Укратко – Монарх је сматран представником Бога на земљи. То је у много мањој мери могао бити „обичан“ краљ, иако миропомазан, а у много већој мери Цар, Император. Постојала су само четири права „царска града“ – Рим, Константинопољ, Москва и Беч.

Оно у чему се са Миљаном не слажем је свођење узрока „промене статуса“ неповредивости националног суверенитета на „морално неодговорне владе“ и „глобалне ризике“. То јесу били згодни изговори којима је губитак суверенитета правдан, али разлози су много дубљи. Са друге стране не можемо прећи на „теорије завере“ – скривени интереси наравно да одувек постоје, али они нису могли урушити национални суверенитет док он није изнутра био урушен. Стога се вратимо на моју дефиницију онога што је основа модерне.

Није реч о томе да данашњи човек није себичан, напротив. Реч је о томе да од почетка прошлог века човек не може да се узда у некакав апстрактни разум. Саме научне теорије урушиле су здање некаквог објективног сазнавања реалности, док је технологија показала човеку како је безначајан. То се посебно показало у Великом рату, и зато је он крај модерне и почетак краја „класично схваћеног“ националног суверенитета. Човек преиспитује свој лични идентитет, који је у модерни сматран за нешто што је „дато“, што по правилу води до урушавања колективног идентитета.

Овакве процесе традиционалисти по правилу сматрају декадентним, међутим уочава се извесна ретрадиционализација, због чега постмодерну не можемо посматрати црно-бело. У свом делу Повратак мита Борис Над истиче противуречне процесе „демитологизације“ и „ремитологизације“. Иначе је уочена потреба за савременом митологијом, што се види у популарности дела као што је Господар Прстенова, Џ.Р.Р. Толкин.

Први светски рат био је лабудова песма национализма. После распада три вишенационалне империје, и формирања националних држава, нешто друго почело је да води главну реч – идеологија. То је један од разлога што су националне државе настале деколонизацијом по правилу нестабилне (осим ако иза њих не стоји ранији ентитет који је био окупиран). Пред страхом од нацизма или бољшевизма мало ко је „закерао“ око чврстине националног суверенитета. Један Черчил је „без блама“ могао да 1940. предложи уједињење Британаца и Француза у једну државу. Поставља се питање зашто онда данас сматрати национални суверенитет неприкосновеним пред новим опасностима, наведимо глобалну идеологију либерализма, односно „Нови светски поредак“!? 

Насупрот Фукујамином „крају историје“, Семјуел Хантигтон говори о сукобу цивилизација. Различите цивилизације уједињује сличан језик, религија, поглед на свет. Оне се око тога међусобно деле, њихове супротности су непомирљиве. Јасно је којој цивилизацији припада српски народ, што се може јасно видети и на мапама које је дао сам Хантигтон.

То нас доводи до закључка. Уместо некакве „чврсте“ одбране класично схваћеног националног суверенитета, која се по правилу завршава „компромисима“ (читај: капитулацијама), Срби би требало да схвате да је време старински схваћене националне државе прошло. На питање Миљане Павков „Постоји ли излаз из ове ситуације?“ (иначе, актуелни нобеловац Дилан је певао како излаз мора да постоји), поставићу своје питање, јер у одговор нисам ни сам сасвим сигуран – Да ли је излаз у сврставању у актуелној међународној утакмици?

Рецимо то отворено – уместо инсистирања на некаквој „пуној неутралности“, треба размислити о сврставању Србије тамо где припада, и где би јој било боље. Јасно је да са становишта класично схваћеног националног интереса, Русија нуди Србији боље решење од фамозних евроатланских интеграција. Добро је познато да Русија не условљава Србију некаквим општим бирократско-технократским условима, као што то ради Европска унија, а посебно не посебним понижавајућим условима (однос према Косову, Српској…).

Осим што нам је Русија културолошки ближа, она нема традицију асимилације као што је имају земље романо-германске културе. Не много далеко од Москве је република Мари Ел чији угро-фински народ је једини пагански у Европи. Мало даље муслимански Татари, већ вековима под руским суверенитетом. Можда половину територије Руске Федерације чине неруски и несловенски субјекти. Чега би Србија имала да се боји? За нас би могло да важи оно што би рекли наши стари – ex oriente lux! А можда се у тим бескрајним степама и шумама Евроазије налази и нови Император, Свети Цар.

Иван Вукадиновић

Текст је објављен у децембарском броју листа Поредак