Алтернативна историја: Троцки уместо Стаљина

У претходној алтернативној историји сам поменуо ову тему као циљ, али сам се задржао на томе шта би било да Октобарска револуција није успела (или да се није ни догодила). Сада ћемо видети три сценарија у којем се Октобарска револуција догодила, али је њен наследник и баштиник Лав Давидович Троцки, уместо Јосифа Висарјоновича Стаљина. 
Две генералне примедбе нужно је изнети. Пре свега понашање самог Троцког, још више троцкиста, и наравно наше разумевање целог тог феномена, одређено је неуспехом и последичним комплексима поражених. Џорџ Орвел, који није био далеко од те врсте левичарења био је критичан према троцкизму, који је занимљиво назвао врстом "национализма" (можда би било боље рећи острашћености) у својим Белешкама о национализму. Колико се сећам, Орвел рече да типичан троцкиста мрзи земљу из које је потекао (или из које је идеја потекла, јер касније већина троцкиста није имала личне везе с Русијом) зато што је његова идеја у тој земљи поражена. Могли бисмо претпоставити да би у случају победе било другачије, али ја у тој претпоставци ипак нећу далеко ићи...
Друга ствар је да знамо из које је нације било 90 одсто бољшевичког политбироа, укључујући и самог Лава Давидовича. Знамо и да их је Стаљин растерао и углавном ликвидирао, уз часне изузетке неких (убица Каганович, одговоран за гладомор). То сазнање рађа теорије завере, којима ја нећу рећи ни ДА ни НЕ. Односно, овај текст се базира на ономе што знамо из прокламованог и доказаног и даљој дедукцији. Скривени планови (у позадини) се не негирају, нити посебно узимају у обзир. Дакле, овако се могло догодити са или без завере.

Живео Троцки и светска револуција

Наравно, ми данас знамо за оно Живео Стаљин и светска револуција, узвик који је овековечио легендарни Данило Бата Стојковић у филму Балкански шпијун. После 1945, Совјетски Савез је легализовао оно што је добијено на Јалти, односно победама Црвене армије и њеним доласком до Берлина. Једна за другом централноевропске земље постајале су социјалистичке. Успех комуниста у Кини још више је уздрмао светски капитализам. То јесте била атмосфера светске револуције, и понашање тадашње Русије ишло је у том плану.
Међутим, двадесетих година су биле супротстављене две стратегије. Једна, реалистичка, била је за развој социјализма у једној држави, другим речима јачање СССР. Друга, идеалистичка, била је за хазард баш светске револуције, којом би прва социјалистичка држава света добила само улогу мотора, а ризиковала би само своје постојање. Стаљин је био за прву опцију, Троцки за другу. Тако да би пре ("изворно", у почетку) могли Троцког повезати са светском револуцијом. Посебно у случају да је та револуција успела.
Но, како би се то могло догодити? Прва могућност била је још током Лењиновог живота, под условом да је револуционарна армија заузела Варшаву. У том случају би се руски револуционари могли спојити са немачким (комунисти, социјалисти, национал-бољшевици). Комунистичкој осовини Берлин - Москва, која би дакле укључивала високоиндустријализовану највећу европску економију, тешко би одолео капитализам, можда блокиран револуционарним врењем у својим земљама и уморан од Великог рата. 
Друга могућност била би током Депресије, почетком тридесетих. Да је СССР дотле опстао могао би да агресивно подржи немачке комунисте (што Стаљин није урадио). Они би дошли на власт, а не нацисти, крајем 1932. И у овом случају имамо комунистичку осовину и капитализам паралисан (у овом случају Великом кризом).

У случају глобалне победе комунисти би остварили своје првобитне планове. То би искључило све видове "експлоатације човека од стране човека" које је помињала и Франкфуртска школа и које данас имамо код, на америчким универзитетима доминантних SJWs (код њих је ипак отпао онај изворно најважнији - економски модел). Другим речима имали бисмо групни брак и колективно одгајање деце, превагу феминисткиња и других "угрожених група", негирање сваког облика идентитета, осим ако се не базира на "угрожености" и исправљању ранијих неправди (заправо је данас на Западу идентитетска политика на тај начин више део дискурса левице него деснице) и слично. 
Оно што је занимљиво је да комунисти, практично до неких шездесетих прошлог века, нису много давали на ваневропске нације. Да ли је то ригидно схватање по којем је социјализам требало да настане из развијеног капитализма (како је Маркс рекао, а револуција у Русији га демантовала) или је остатак расних стереотипа (иронично, код Маркса уперених против Словена, укључујући Русе), тек Совјети нису покушали да искористе деколонизацију. Чак је однос према НР Кини био неодговарајући. Колико би, у случају победе комунизма раније, били промењени односи европске цивилизације са осталима?!
Додајмо томе и ону тактику помагања слабијег, те толерисања њему (рецимо национализма), коју истина комунисти нису измислили. Дакле, питање је да ли би европски човек био изложен реваншизму обојених!? Нећу на то одговарати, али ћу подсетити на коминтерновску политику против "великосрпске хегемоније", која би се нема сумње спровела много жустрије него што је било у СФРЈ у нашој историји. Чак и да су на челу КПЈ остали пореклом Срби. Можемо и теоретисати каква би била улога, рецимо, Мустафе Голубића, који је у нашој историји продат Гестапоу, што је изгледа био почетак "еманципације" наших комуниста од Руса.
Вратимо се глобалном, такав свет би нешто више личио на Врли Нови Свет од Хакслија, него на Орвелову 1984.

Распад


Међутим, колико је реално да би СССР уопште преживео до кључних догађаја тридесетих и четрдесетих прошлог века?! Да су победили есери (размотрено у претходном блогу) распад Русије био би сасвим изгледна опција. А шта да су бољшевици под Троцким спровели ону своју о самоопредељењу до отцепљења. Већина неруских народа није имала развијену националну свест, мада им не треба спорити неку врсту идентитета. Но, комунисти су се потрудили да је набилдују, што смо уосталом видели и у рахметли Југославији. Комбинација идеолошког идеализма (наивности) и зилотске решености да се зацртано спроведе могла би бити фатална.
У принципу оно што рекосмо за последице могућег распада Русије под есерима, важи и овде. Треба додати само динамику везану за комунисте ван Русије. Са једне стране постали би мање популарни, посебно ако би се Русија распала у грађанском рату. Са друге стране, они и даље тако опредељени били би деструктивнији, ако би већ били спремни да иду до распада (и своје) државе. Не зна се какав би онда био однос западних демократија према фашизму (и посебно немачком националсоцијализму), и уопште колики би успех био ових покрета делимично храњених страхом од бољшевичке револуције. 
Пољска би вероватно веома ојачала и дошла би у сукоб са Немачком (Хитлеровом или на други начин ревизионистичком). Можда би пољски захтев за превентивни удар на Немачку 1932. другачије вредновала Француска, да нема опасности од ширења комунизма из СССР. Можда би Пољаци нашли другог савезника (Италију?) или се чак сами одлучили на удар...
Најзад, тако огромни простор Русије - Евроазије не може тек тако да преузме ниједна друга сила. Немачка или Кина не би могле да уједине велики континент. То значи да би распад оставио вакуум, уз могућност да превратнички покрет тај вакуум искористи. Замислимо да је преживео крвави барон Унгерн-Штернберг. Ова веома занимљива личност добила би тако прилику да покрене националну реконквситу из удаљеног Сибира. Било би тешко, али би се Русија могла обновити на другим основама.

Троцки против Хитлера

Најзад, оно што ме је инспирисало за сво ово писаније. Рецимо да је СССР опстао под Троцким као једна (и једина) социјалистичка држава. То није био "првобитни план", али историја је пуна догађаја који нису по плановима. И рецимо да је са друге стране Хитлер.
Постоје две верзије оваквих догађања. По једној Хитлер користи слабост троцкистичке Русије (која је и даље растрзана левичарењем) и заузима је целу, па онда даље потискује било какву глобалну опозицију до Аустралије. То је био један коментар, ваљда на сајту беее92. По другој, гледао на тјубу, Црвена армија коју предводи Троцки продире дубоко у територију Немачке, ношена револуционарним жаром (који је Стаљин потиснуо у свом циничном реализму) и предвођена генералима које Троцки није ликвидирао (у нашој историји Стаљин јесте, у својим чисткама). Но, сада за Запад Хитлер није велико зло, није зло можда уопште, него је савезник. Тако имамо глобални рат Истока и Запада можа већ 1940.
Лично сам много ближи првој верзији догађаја. Имајмо у виду ипак да би постојао неки револуционарни жар у самој Русији, можда режим не би био толико у неким крајевима омражен (рецимо да се под Троцким није догодио гладомор, али зашто да мислимо да се не би догодио!?), па можда ствари не би ишле баш тако глатко по Хитлера. Ипак, перманентна револуција (држава у дуготрајном револуционарном стању) је сама по себи контрадикција, па је мало вероватно да би Троцки (да је остао толики револуционар) и даље владао јединственим СССР крајем тридесетих. Ако то можемо да претпоставимо, можемо претпоставити практично било шта.
Једно је (практично) сигурно. Остао Троцки екстремни левичар или не, он је пореклом био Јеврејин и то би утицало на односе са Трећим Рајхом. Споразум Рибентроп - Молотов тако треба искључити као могућност. Русија би се супротставила наци-фашизму већ кроз политику Народних Фронтова (од које је Стаљин практично одустао). То не би било довољно, па бисмо вероватно гледали прво сукоб бољшевичке Русије са Немачком, без обзира да ли би Русију подржала (народнофронтовска?) Француска. 
У таквој ситуацији Русија можда има предност раног напада на Немце (можда већ 1934.) али има проблем што би морала прво да се суочи са Пољском. С обзиром на искуства рата из 1921, Пољска не би била лак противник. Са друге стране, рецимо да Троцки није први предузео напад, можда би га предухитрили Немачка и Пољска, а са истока Јапан (такав план је постојао и против Стаљина 1938, али се изјаловио). 
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део