Трамп - шта сада

Инаугураше ли га више
интернет форум, 2009.
Доста научисмо о америчком изборном систему. Рецимо, они електори, деловали су као глупост, али видесмо да имају смисла. Замислите да неко овде победи само захваљујући убедљивој подршци у Београду, док би у скоро целој Србији био испод-половичан. Тако је Хилари имала више гласова на "народном гласању", јер је у Калифорнији "разбила" са 70 одсто. Занимљив део је што партијски електори немају обавезу или аутоматизам (мада су помињане неке смешне казне) да гласају за онога за кога је њихова држава. То говори о систему у којем је доста на поверењу, неписаним правилима, узусима... Био је то извор нада извесних, па ипак је више електора одбило да гласа за Клингонку, него што је за Трампа...
Међутим, тешко да је некоме са стране разумљив период од чак више од два месеца до фамозне инаугурације, током којег се до нивоа досаде пројектују одређене наде и остала очекивања. Сећам се још периода пред почетак 1993. када су велике наде полагане у Клинтон Била. Ми смо, наравно, имали паметнија посла - рат и инфлацију - а нисмо ни били пријатељи Америке која нас умало бомбардовала још тада, али ме ипак понешто окрзнуло преко "независне телевизије" Студио Б. Тамо је то био крај Хладног рата, помињала се "мировна дивиденда", преусмеравање средстава са војске на нижу и средњу класу, али је ФЕД убрзо по доласку на власт рек'о Билу да од тога нема ништа. Али онда, пред његов долазак, ископаше чак и слику где се рукује с Џ.Ф. Кенедијем, с којим су га млого поредили. Наравно, еуфорију око "црног принца" Барака Хусеина да и не помињем, само се сетите...
Овог пута све је било другачије, барем што се тиче већине медија које држи зна-се-ко. Разлике и овде постоје, пар пута сам гледао на нету Фокс Њуз. Хоризонт очекивања био је да неким чудом (а помињао се чак државни удар или атентат) Трамп ипак неће доћи на власт. Познати генијалац Мајкл Мур (човек-барок као и наш Теофил Панчић) је изнео наду да ће Трамп сам одустати. А није да се нису трудили да му живот, самим тим и будуће председниковање огаде. Почело је дизањем моралне панике око шефа штаба Бенона, који је сарађивао са Брајтбартом који је портал "екстремно десни" и "антисемитски" (ако само име Брајтбарт звучи јеврејски, то је зато што га је основао новинар јеврејског порекла Ендрју Брајтбарт који је "случајно" страдао пошто рече да ће раскринкати Обаму). Иако је сама Хилари признала пораз и рекла јавно да је Трамп нови председник, разни лумени су трубили како он није легитиман, није "њихов председник", па је на крају 60-ак конгресмена демократа бојкотовало инаугурацију. Ту су наравно оне познате приче како је Русија хаковала изборе (било је покушаја да се легално оповргну, што рецимо Ал Гор који је имао основа није смео против кандидата естаблишмента Буша). Кад то није прошло, онда је Русија помогла Трампу, објављивањем негативних ствари по Хилари, преко Викиликса. Демантовано, но и да је тако - Америка иначе није објављивала негативне ствари преко "независних медија" о њој неподобоним политичарима, сетимо се како су били објективни према, рецимо, Слободану Милошевићу... Онда на крају, небулозно, неконзистентно и без икаквих доказа (осим да је британски шпијун који то објави у бекству, но стићи ће га, полако) прича како је Трамп руска марионета, јер имају чиме да га уцењују. Ишло се дотле да су повлачене паралеле са филмом Rogue One, где је наравно зна-се-ко зла Империја (то треба да буде увреда?!?)

Најзад, власти се у демократском уређењу ипак мењају, остаје нам да види шта са овом, актуелном. Наравно, да нећу гледати из америчке перспективе, него перспективе нас који се на тим изборима не питамо, али се победник пита о ономе што ће овде бити (истини за вољу, како Америка одавно није једина сила, овакав однос важи и за још неколико светски битних земаља). Кренимо од Србије где су ствари јасно постављене, у рецимо три реда. Први је онај најсељачкији, сензационалистички и тоалетоидни. Тако чусмо да ће нам Трамп вратити Косово јер га је чувала српска дадиља (а Путин је рођен у Владимировцу). Више смисла има помињати бројне учеВне АНАЛитичаре, који су нам озбиљно и одмерено говорили како ће ослабити тензије између Америке и Русије, па ће и Србији бити лакше. Наравно, некако се не помиње да ће тачно једном човеку (у том случају) бити најлакше, ономе ко иначе воли да седи на две столице и о свему, барем код нас, одлучује. А лакше ће, брате, бити и тулипану (што рече Луковић) Анђелковићу, коме само пертле вире из дупета србског Макса Вебера, а воли да се представља као патриота. Поменимо узгред и онај хипстерски слој аналитике који је гледао да ублажи могућности радикалне светске перестројке по промени на кормилу "једине суперсиле". Но добро, после битке ће ионако сви бити генерали...
Дакле, код нас... Могуће да ће ослабити притисак, не само због евентуалног детанта два најпрпошнија (ако не и највећа, најјача) играча. Такође, јавља ми се да ће (мада не одмах, далеко од тога) радикално опасти могућност да се лансирају идеолошке бљузге о "мултикултурној Босни", па онда да неко добија бланко подршку на конто тога. Зна се ко ће из тога да профитира, а иначе је политичком профиту вичан. Понешто бисмо могли очекивати из тога да национализам неће више бити тако ружна реч (мада је тренутно на CNN најружнија). Но, сетимо се да је проблем ове земље псеудопатриотизам, који видимо на примеру тоалетоида и поменутог Анђелковића. Уостало, угодно је причати о промени глобалних ветрова од како је Трампа, док власт продаје ПКБ Арапима.
Када сам писао блог оног јутра кад је Трамп победио, ове неслућене могућности за Србију нису ми ни падале напамет. Признајем своју грешку, економију нисам ни поменуо. Оно на шта сам ставио нагласак било је да ће Америка бити подељено друштво, и то је све у овом периоду транзиције потврђивало. Постоји могућност да ће Трамп бити под притиском, и на крају се доказивати против Русије, али то тешко да ће бити већи проблем но да је победила ОНА. Трамп једноставно неће имати времена да се бави Русијом, и то је добро. Додајмо клинчу који је у самој Америци економску политику у којој ће нови председник покушати да направи пробој променом низа уговора које по своју земљу сматра штетним. Трансатлански трговински пакт је мртав, њега више ни Трампови опоненти не помињу. А требало је да буде нека глобализација 3.0  која ће испасти важнија од ЕУ, можда и од НАТО. Па није ли то не мала победа! А ни транспацифичком пакту се добро не пише...
Трамп размишља, не само у трговини, у смислу дилова а не пактова. То је добар мајндсет. Ипак, сетимо се шта наши атлантисти (умеренији) причају - питање је шта Русија у неком дилу има да понуди... Мишљења сам да до краја године Русија не треба ништа да нуди, а ништа ни да не тражи, осим наравно укидања санкција. Следи низ избора у старим чланицама ЕУ, и довољна је једна победа популиста, нових снага, па да ЕУ дође у прединфарктно стање. Јасно је да није иста позиција дила ако имамо евроскептике (вероватно Русији наклоњене) на власти у једној или више европских земаља, или не. 
Добар пример је Сирија, где се Русија договорила са Турском и Ираном (који и није био проблем), па онда позвала за сто и САД, згодно пошто је власт најзад промењена. Хвала боговима те се у Јевропи не ратује, али принцип би могао бити исти. Договор са наклоњенијим властима, рецимо Фрнацуске а можда и Немачке, па онда да видимо улогу Америке. Но пре тога би било згодно Русији да држи низак профил, да пусти да се ствари одвијају, или макар да тако изгледа...

Најзад, шта Русија може да учини по питању пропаганде у самим Сједињеним Државама? Већ сам се расписао, па нећу сада поново образлагати шта рекох у тексту Тајна успеха руске пропаганде. Поента је идеолошки агностицизам, који ми овде не видимо. Тако ме је помало изнендадила емисија на РТ, а негде око америчких избора, о покрету Black Lives Matter. Овај покрет је итекако близак непријатељима Русије (и слободног света) који су се груписали око Хилари, али сам по себи се не бави стварима изван Америке. Уосталом, новинари покривају теме из разних углова, легитимно је дати и репортажу о белим супрематистима... 
И ту долазимо до онога што ми пада напамет. Без обзира на односе са Трампом, а они ипак неће бити идеални, РТ би могао да даје изјаве разноразних који кукају на Трампа и све што он носи, али обавезно из угла да би Трампа победио Берни Сандерс, а њему су наместили Хилари и партијски кадрови. Није ту Хилари битна (уосталом, тешко да ће се она више кандидовати), па ни Берни - битно је да се Демократска партија измакне из естаблишмента. То би добело до колапса, Русији ненаклоњене, партије, као што је било са британским лабуристима од како је тамо Корбин. А можда би уздрмало естаблишмент (рецимо идеје о опорезивању банака). И једно и друго је добро. РТ је формално независна, а тешко да би јој републиканци (били за или против Трампа) замерили нешто што руши њиховог противника. Нема потребе за "хакерисањем" ни изношењем прљавог веша (тога већ има на тоне), па неће бити ни формалног основа за нове оптужбе како "Русија подрива америчку демократију".
За крај, с обзиром да је могућа нестабилност у Сједињеним Државама, која би инстинктивно обрадовала оне које од истих зазиру (као рецимо потписник ових редова) - једно подсећање. После афере Вотергејт, дошао је на власт Џералд Форд, који није изабран ни као потпредседник САД. Лако је видети колики је био његов ауторитет. Ускоро су трупе Северног Вијетнама ушле у Сајгон. Пошто је Португал напустио своје колоније, Совјетски Савез је добио зону утицаја у Африци. Вирус социјализма ширио се најзад из Кубе на Никарагву и још неке околне земље где је било крвавих ратова и америчких интервенција (Хондурас, Ел Салвадор, Гренада). Ауторитет следећег председника Џимија Картера је урушен после иранске револуције (пад верног америчког савезнка Шаха) и талачке кризе. А онда долази Роналд Реган који ће притиснути СССР до његовог (рас)пада.
Није, наравно, СССР изгубио Хладни рат само због Регана. Можда ситуација око Вотергејта нимало није слична са данашњом кризом Америке. Ипак, имајмо то у виду: да се иста релативно брзо консолидовала после губитка ауторитета власти и постала опаснији противник. У случају игранке ако се Трамп једноставно смори да буде председник, или буде импичмента, или не знам чега - треба имати то у виду. Као и колико је споља гледано могао моћно да изгледа Совјетски Савез крајем седамдесетих прошлог века. То све нам говори нешто о обазривости и коришћењу прилика.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta