Опет о постистини

Рекох да је ово "хит-тема", а мислим да би сваки "прави блогер" имао да се одреди о истој. Зашто? Зато! "Кад је било зашто да нема своје зато..." (Радован 3.) Али не зато што је "деда човек персона", него зато што нас прозивају неке етаблиране ублехе. 

Већ ми је као блог о феномену постистине послужио један коментар надобудног јутјуб клипа. Овде се јасно види да се "постистина" качи само једној страни, мада писац коментара није хтео да гледа поделу као политичку него као културолошку и "верску" (колизије верника и атеиста). Коментатор каже да је данас тешко пронаћи разумног верника који ће бити више антинаучно расположен од политички активног атеисте. Претпостављам да је писац коментара из Сједињених Држава, па гледа из ситуације у својој земљи, но вероватно се феномен не ограничава на САД. Такође, политички коректни егалитаријанци ће чешће негирати "објективну реалност" (наводници моји, видећемо зашто), зато што имају "морално право да негирају". Овај тренд се тек уводи у Србију, па признајем да сам се суочио са таквим "резоновањем" приликом презентовања статистичких података по којима црна раса има нижи просечни IQ од беле, или кад сам упитао чије то гене људи преносе кад раде оне смешне радње (комшијине, гене "човечанства", или можда своје). 

Нешто раније, или да кажемо много раније (време баш постаје релативно), је извесна Марија Николић писала текст сличне тематике, али без појма "постистина". Она је као парадигму користила једну од оних најлуђих теорија - да је Земља равна плоча. Дакле ако "верујете да на небу седи човеколики мудрац седих власи", једнако негирању климатских промена, једнако гласању за Доналда Трампа, једнако веровању да је Земља равна плоча. Вау! 

Много је више политички орјентисан у новогодишњем броју "Времена" филозоф Иван Миленковић, мени познат као онај што воли да гестикулира као рахметли Ђинђић, доктор Зоран. Он креће од саме дефиниције, коју је ред поновити; Постистина означава околности у којима јавно мњење више обликују емоције и лична веровања, него објективне чињенице. Једино добро у целом тексту следи - из филозофске перспективе се вера у објективне чињенице не разликује од вере у Деда Мраза. Одлично Миленковићу, и боље да си остао на филозофској перспективи, уместо што си прешао на идеолошки мотивисану одбрану пропалог естаблишента.

Онда крећу већ виђени примери Брегзита и Трампа који се "сити налагаше" - Миленковићу да је Хилари победила да ли би ти она била пример "постистине", знам добро зашто те питам!? Симпатичан пример планете "пронађене" на нету, признајем да о томе ништа не знам, а и не занима ме... А онда пошто са истином "никад није било лако", Миленковић прелази на пример судског поступка. Као филозоф могао је повући паралелу или чак кренути од логичког појма суда. Суд је спој појмова  којим се нешто тврди или пориче; или суд је мисао која поседује неку истинитосну вредност (Логика, Гајо Петровић).

Но кад смо већ код судова Миленковић даље закључује да истине нису дате, него да оне постају истином. Како то постају? Тако што се верификују, или овере (не знам зашто ми пада напамет Чеда Јовановић) са "места компетенције". Јер непотврђена истина, без посредника, строго узев није иситна. Као места компетенције Миленковић наводи - суд, научну или филозофску аргументацију. 

Е сад, питање које не знам да ли је приметио, а на њега није одговорио, је ко даје ауторитет тим местима кометенције? Да ли он долази, макар генерално, од "друштва" или можда из долази из "виших сфера". Помиње суд, једну од грана власти, која је такође у демократским друштвима генерално подложна народу. Судије, истина, имају дужи мандат, али и њих поставља Скупштина, па тешко да ће током целе генерације баш одражавати неки другачији поглед на стварност од већинског (ако смо у демократији). Све ово око "постистине" је везано у великој мери с победом Трампа, а он ће, рецимо, поставити једног или двојицу судија Врховног суда, пошто су места упражњена, што ће утицати на пресуде тог тела. И све је лепо, демократски. Или да подсетим да су се они које Миленковић изгледа подржава журили у неку "реформу судства", када је изабрана власт премештала судије како јој дуне...

Не знам како је научна или филозфска аргументација "место компетенције" (то место Миленковић и није дефинисао, можда мисли на "посредника"). Аргументација је средство, метод. Истина, научни метод је поприлично добро дефинисан, па и лаик може да уочи огрешења о исти. Међутим, шта ако неки који се крију иза "научне заједнице" бивају довољно гласни да се (у мејнстрим медијима, у институцијама) не може иступити са критиком?! Идемо на интернет да дебункујемо, ето шта! Не знам која је то филозофска аргументација. Можда је мислио на логичку. Па... ајмо овако: Ако сад настаје "свет постистине", пре је био "свет истине". Колико су владајуће идеологије тог света, конкретно колико је последња преживела идеологија либерализма, или "лево-либерална" логички конзистентна!?

Није потребна кристална кугла да би предвидели како ће Миленковић поменути нацисте и њихове "истине" наметнуте јер није било посредника између власти и народа. Међутим, у "демократском политичком животу" имамо "мноштво посредника", а то је наравно фамозна "јавност" коју представљају - новине "различитих идеолошких перспектива" (колико декларисано фашистичких новина има у Србији? а колико комунистичких?); јавни сервис "који плаћају грађани" (Ајде!? - нек извине Радмиловић што јопет користим његов фазон); невладине организације (јел овај мене зајебава!?); "читав низ инстуција рачунајући омбудсмана и повереника за грађане"... чекај! стани"! мали Ђогани! да се можда неко од ове двојице не кандидује за преЦедника?! Не знам само који је - Жан Клод или Ван Дам? Па после свега, ако је то "истина", није чудо што смо отишли на мрачну страну.

Си кларо, та мрачна страна је интернет, и Миленковић се овде труди да превазиђе Теофила Панчића. Демократичност интернета, без уредника, му је равна "привлачности јавних нужника". Затим ту је "насиље некомпетенције". Хм... Насиље без принуде тешко да постоји. Одавно је речено да је даљински управљач најдемократскији изум. А на интернету ти није чак ни потребан - једноставно бре бираш шта ћеш да пратиш а шта не. Ко је ту насилан? Лепо је речено да је мишљење као дупе и свако га има и та сентенца повезана с инспектором Клаханом (ето зашто вреди читати етаблиране медије, ја сам на нету пре покупио да је то рекао Дејв Ли Рот). Уосталом, можда би и о актуелним проблемима вредело послушати Клинта Иствуда. 

Но, добро, мишљење је као дупе, ал ту су срећом уредници да га обришу. Имају их медији на папиру, па и неки сајтови. Занимљиве примере наводи Миленковић - Пешчаник и Аутономију. Уредница, или шта већ Пешчаника, Цеца Лукић се хвалила како "здраво мрзи" тадашњег премијера Коштуницу. Не знам чиме се хвале они с Аутономије, но рекао бих да једнако "здраво" мрзе све што је јужно од Саве и Дунава. Мислим, морално-филозофко-истинитосне громаде типа Сабахудина Динка Гухоњића. Но у праву је Миленковић - не може тамо било шта да прође - рецимо било какав српски став не би могао да се нађе на овим уређиваним порталима.

Но, ред је био да пре краја текста Миленковић још једном похвали демократију која "није место истине, већ као несавршени систем посредовања..." Добро, ово већ делује компликовано, па ево једне паролашке мисли у којој је Миленковић бриљирао. Демократија се опире метафизичким истинама с једне и истрајним лажима с друге стране. О реченици бисмо могли нашироко, но прихватимо да је тако. Кад одбацимо све компликације, демократија значи спровођење воље већине, након победе на изборима. Па, својом победом је Трамп срушио неке "метафизичке истине" (рецимо ону да само црни животи вреде), а да не говоримо шта је урадио са истрајним лажима династије Клинтон и нобеловца Обаме. Када је Асанж провалио те лажи америчке демократе нису ни негирале (заправо су између себе реаговали исправно сменама одговорних партијских функционера), него су кренули са причом како је то руска шпијунажа. Толико о истини (и постистини)! 

Даље Миленковић није рекао ништа вредно коментарисања. Кукњава за изгубљеним научним ауторитетом "хуманистичких наука" (могао би да види Миленковић по Поперовим критеријумима колико су то уопште науке) ме не занима много. Када сам почињао са блогом мислио сам да пишем о бројним примерима нелогичности "датих истина" и то баш на Западу, што је најзад почело да се руши као кула од карата. Па доста тога рекао сам у блогу занимљивог имена - Тајна успеха руске пропаганде. Нешто сам рекао у другим блоговима.

Такође, на крају ћу се сетити Миленковићу сигурно неомиљеног филозофа Освалда Шпенглера. Он разликује свет истина и свет чињеница. Истина просто има дубље - дакле метафизичко значење. И демократија се заснива баш на неким метафизичким истинама - стога лупеташ, Миленковићу. Чињенице су нешто друго. Свет чињеница не тражи као нужне истине, нити мора да их разуме, зато Пилат није добио одговор на оно питање - Шта је Истина? И чисто из угла чињеница можемо говорити о великим острвима на интернету која живе у свету својих истина, са нама недоступним чињеницама - док они одбијају оне "наше". Да, ту спада она Равна Земља, и код нас бројне приче како су "Срби родитељи беле расе" и слично. Архитектура "друштвене мреже" (пре свега оне Цукербергове) томе итекако доприноси - избацивање из групе, лични блок којим за некога више буквално не знаш да постоји... Можете видети разне моје блогове где сам рекао шта сам имао о конкретним примерима глупости на интернету, а овде баш о "теоретичарима завере". 

Међутим, у Америци, осталим англо-саксонским земљама, можда већ и даље на Западу, раширило се и по универзитетима нешто што се зове safe space. Овде имамо проблем не са истинама (које су како смо видели метафизичке, или барем захтевају систем мишљења), него са елементарним чињеницама, од којих би "студенти" да побегну. Дакле, реч је о "оазама" где проверљиве чињенице, или ако хоћете истине у смислу логичких судова (од којих Миленковић није хтео да крене) немају места. Приликом своје "турнеје опасног фегета" Мајло Јанопулос (иначе Јеврејин и декларисани геј, такође банован доживотно са Твитера) је изазвао сузе и хистерију кад је рецимо покрет Black Lives Matter подвео под уобичајену дефиницију расизма (која ваљда важи и за црнце), рекао да чињенице демантују мит о томе да су жене мање плаћене од мушкараца за исте послове (ако нема добре податке, могао је бити демантован, а не да се цмиздри), или колико се муслимани уклапају у савремена секуларна западна друштва (и о томе чињенице доста тога говоре). Па не знам на крају, ко више спада у свет "постистина" - Мајло или они што цмиздре. Уосталом, не римује ли се можда постистина са постмодерна!?

Иван Вукадиновић