"Викинг" - пропагандни филм

Статус: Гледао филм Викинг, који је добро урађена хришћанска пропаганда. Кад кажем добро урађена, не рачунам то што осетљивијем може да се згади од крви, па и да не гледа даље од почетка... Иначе, је филм са мрачном радњом и атмосфером, везаном за "оснивача" Русије (занимљиво!), сличан Краљу Артуру, донекле...
Немам намеру да улазим у историјске нетачности, а и типично хришћанске нелогичности које су чак адресиране (ако смрти нема, онда нема ни убица, нити "мртве" треба жалити...), имам само једно питање. Каже се да је Владимир подигао кумир "крвожедног бога свог оца" (бог Свјатослава, којег веома штуро помињу иако је био већа личност од Владимира). Историја вели да је подигао Кијевски пантеон - Перуна, Мокошу, Велеса, Стрибога и остале другаре. Моје питање: зашто се словенски (руски, српски) богови не помињу по именима?! Па онда ти тврди да су Перуну жртвовали децу наказни ћелавци које би иначе могли повезати с неким другим религијама...
Добра ствар је што филм није много гледан, но ако руска држава стоји на неки начин иза тога, то много тога говори...

Ипак, одлучих се за критички осврт. Па, кренимо редом... Оне мучне сцене на почетку су, што ми је одмах било јасно, урађене да прикажусву настраност паганског света, која је касније нестала као руком однешена преласком на хришћанство. То се може видети када се у филму појави хришћански лик који мирно гине "јер смрти нема", или хришћанка жена Јарополка (брата којег су убили Владимирови људи) која је онако озарена, зрачи унутрашњим миром. Можете данас срести припадника Харе кришке који је тако озрачен... озарен...

Отимање Владимирове прве жене Рогведе је тако пример паганских настраоности, што је скоро па експлицитно дато у филму - то нам постаје јасно кад у цркви у Херсону (Корсуњу) Владимир признаје своје грехе. Но, зар хришћански ратници нису силовали?! Смешно... Постоји ли библијска заповест: Не силуј!?

Није уопште смешно, а наводи на даље размишљање, када се суочимо са чињеницом да силовање као појам тешко да је уопште постојало пре хиљаду година. Жена је сматрана пленом ратника, власништвом мужа... Наравно, обреди монотеистичких религија (и не само њих!) обухватају пристанак обе стране, но како се до тог пристанка долазило била је десета ствар. Ово питање надилази оквире хришћанске пропаганде, па сам о њему већ писао (са становишта постављања универзалног морала).

Једна од добрих страни филма је како се сама Рогведа с тим носи. Одлично одиграно, и добро смишљено. Није баш Хаос (Ран) Куросаве, где ова женска освета много боље види, но и не треба бити - јер Рогведа није успела да се освети, па остаје споредан лик.

Владимир најзад заузима Кијев, али проблемима ту није крај. Уопште проблем филма је што се његов живот гледа праволинијски: успон на власт - одбрана Кијева - прелазак на хришћанство; као да ту ничег више није било. Владимир је заузео Кијев 980, а 981, 983 и 985. године је ширио поседе Русије, што ништа у филму не видимо. Видимо само опсаду града од стране Печенега, и богове, на челу са оним "крвавим" његовог оца, који траже људске жртве. Мишљења сам да би се у два и четврт сата могли спаковати доста тога, наравно да се није толико инсистирало на томе како је хришћанство боље од "онога раније".

То раније се нигде не помиње, нити приказује, као словенска вера, и то је прави мали скандал. Они фрикови које у статусу поменух личе на мрачнију верзију свештеника из серије "Викинзи" (која је иначе, много, много реалнија). Да ли је то имплицитно прихватање идеја нордијске историјске школе (код нас позната као бечко-берлинска) која вели како су Швеђани и Данци створили руску државу. Чак и таква "званична историја" говори да су до 900. године нордијски богови углавном замењени словенским, као што је Хелга постала Олга, итд. Сетимо се да је извесни бечки акварелиста био понешен идејама "званичне" историје, па је напад 1941. правдао речима "ми само тражимо оно што нам припада".

Наравно да је скандал што се словенски богови именом не помињу, нити се дају имена богова, што би било логично јер у филму (а тако се иначе представља сусрет паганства и хришћанства) Владимир пита који је тај "Бог" о којему говоре, како му је име. (Наивна и неисторијска претпоставка да он о хришћанству ништа није знао, иако је у дому Рјурика, укључујући и његову бабу, већ било хришћана).

Уопште није тешко погодити зашто се словенски богови представљају као анонимни. Након краха комунизма у Русији долази до духовне обнове, која није само хришћанска. Тако словенска вера, богови (пре свега Перун), постају познати, у смислу обнове вере ("неопаганство"), а много више у културолошком смислу. Да је приказано као се деца приносе на жртву Перуну, то би изазвало реакције на филм, његово оспоравање, претраживање докумената, расправу да ли се претерало, и слично. Овако оптужен је неки крвави бог пре хришћанског, па код кога прође - прође!

Најзад, однос паганство - хришћанство. Било би једнострано, и то би онда била лоша пропаганда, да је сам Владимир приказан као нека крвожедна будала, која се напрасно просветли. Не, у њему видимо од почетка неке врлине које би његову хришћанизацију учиниле логичном. Могуће је и другачије гледати на ствар. Моја драга вели да је овај однос дат у смислу како су Руси имали добру основу, коју су прихватањем хришћанства унапредили. 

Ипак, контраст је поприлично дречећи, и као да се руга историји. Кијев је приказан као дрвена тврђава, која лежи у блату (што не мора бити далеко од истине, тадашњи Париз је био пун блата). Овај град је још као хазарски вазал био значајан, а његово заузимање, много пре Владимира, је почетак успона (Кијевске) Русије. Кијев није без разлога назван Мајка руских градова. 

Насупрот томе, сунцем обасјан Херсон (Корсуњ), који је тада смо побуњена колонија Ромејског царства. Могуће да је имао тековине које у филму видимо (камени зидови, водовод), да је био технолошки изнад Кијева, али овако драстична разлика (која се имплицитно захваљује хришћанству) је смешна! Уопште Ромеји су приказани као они којих се сви боје, иако тадашња њихова снага није била ни изблиза толика. Руси су четири пута покушали да заузму Константинопољ, што овде не видимо, нити можемо наслутити. Нису успели, као ни остали пре Османлија, но Ромеји ниједном нису ни помислили да оружјем подјарме Русију, јер наравно нису могли. Поприлично колонијалан однос према "Византији", макар иста приказана знаком Хи-ро, а не својом заставом (може ли бити очигледније!?).

Сам прелазак на хришћанство нема везе с историјским документима (нпр. Несторова хроника). Владимир јесте био у Корсуњу, и јесте узео византијску принцезу Ану. Но није се он напрасно просветлио одласком у цркву, него је прво донета политичка одлука да се пређе на монотеизам, па је онда, између осталих, одабрано источно хришћанство. Избор је могао бити и другачији, рецимо јудаизам, о чему ће бити речи у мом следећем роману Најјачи у васељени. (И није сам Владимир био засењен хришћанском црквом у ромејској колонији, него његови представници Аја Софијом, што је посебна прича...)

И наравно на крају Руси радосно скачу у реке да се крсте, што ми је деловало као сцена из Мормонове књиге (крсте народ код Иванових корита, упс... Мормонових вода). Историја нам каже да је руски народ силом покрштаван, идоли су сурово бацани у реке или спаљивани, укључујући и Перунов кип (је ли то онај "крвожедни бог"?!) који је бачен у Дњепар и испливао код места које и данас зову Перунова обала. Наравно да ништа од тога у филму не видимо, не уклапа се у секташки приступ повести.

Иван Вукадиновић