Рок звук и заједница, богомољачки и другачији приступ

Занимљиво је шта се одабире за почетак дела које се бави одређеном темом. Некада су ту дате дефиниције, мање или више дидактички написане. Некада се креће од поЈенте, или можда нечег занимљивог, што би заголицало пажњу.

Не знам да ли је друго или треће било циљ Александра Гајића, тек он је своју књигу Звук и заједница, која се бави рокенролом, почео са рокерима који су умрли млади (пре свега ту је Клуб 27). Да ли је тиме хтео истаћи неку (о)култну димензију рока, или дати парадигму смрти саме те (више од) музике? 

Следећа тема је исто тако занимљива - продаја душе ђаволу, да би се стекла вештина свирања. Гајић истиче да тај мотив није баш нов у року (помињао се и код Паганинија), такође повезан је са мотивом раскршћа (видети како је то у нашој митологији, у вези са тзв. ритуалима прелаза, код Сретена Петровића - Српска митологија). 

С обзиром на цитате људи који долазе из СПЦ, или парацрквених кругова (епископ Јован Ћулибрк, Владимир Димитријевић) рекло би се да ће и Гајић оплести по "сатанском рокенролу", али он се одлучио за више софистицирани приступ. Кад помињемо цитате, додајмо да се нашироко цитирају Атали (који се ваљда бавио многим другим стварима осим музике), још неки аутори, те сам Гајић - његова дела која се не баве музиком него актуелним стањем западне (фаустовске) цивилизације уопште, тако да ово дело можемо уклопити у неку ширу (Гајићеву) слику. Кад помињем "фаустовско" не треба сумњати да је под великим утицајем Шпенглера, мада он није директно цитиран.

Зато је цитиран Берђајев који замера Шпенглеру што омаловажава хришћанство. Мишљење је потписника ових редова да се не може тако причати. Ако се нешто има замерити Шпенглеру (као и било коме), треба рећи то и то код њега није логично или то и то се не уклапа у емпиријске (историјске) чињенице. Видећемо да је и таква критика (или допуна) Шпенглера могућа. То да нешто "омаловажава хришћанство" прво мени (рецимо) не мора ништа да значи, друго и неки хришћанин се са тим утиском не би морао сложити, могао би се сетити Шпенглерове приче о "три миленијума хришћанства".

Стил Гајићев варира. Зна бити доста занимљив (поменути окултизам, затим настанак и "кратак курс рок историје"), али такође и високопаран и на ивици досаде (скоро све остало). Но и ако су неки делови тежи за читање, то не значи да није занимљиво оно што се рекло, и још више оно што се хтело рећи...

Кренимо од почетка. Гајић наводи пре(д)историју, саме основе рокенрола, те прво појављивање имена које је нешто старије него што се мисли. Али сам почетак је 1953. када је стидљиви дечко ушао у радњу музичке компаније да сними плочу са две песме за поклон (како се тада радило). Службеница је кришом снимила још једну копију, за свог шефа који је причао како би прави успех био да нађу "белца који би звучао као црнац". Био је то нико други до будући Краљ - Елвис.

Давно сам чуо другачију причу. Елвис је возио камион, па је неко ко га је стопирао (а иначе радио за музичку компанију) приметио како пева док вози. Кад сам у војсци убијао време у аутопарку певајући (углавном народњаке) зајебавао сам се како ћу и ја тако...

Гајић на примерима показује ону добро познату причу како су белци украли црнцима музику, спојили је са својом, па се то онда вратило црним извођачима. Гајић не помиње "културну апропријацију" (тако се сад политички коректно то каже), јер овде не улази у расправу са онима који тако причају. А има у тој причи нечега. Подсећа ме на једини пут када ми је вожња до мог предграђа била занимљива (ако не рачунамо оно кад се бус запалио). На крају 706-ице (боинга) седео је лик и свирао усну хармонику. Неко га је питао да ли зна оно "војна пошта 100/3" након чега је овај почео да пева, али променио број ВП. Он се враћао на батајнички аеродром, као и тај што га је питао. Атмосфера се загрејала, па је свирач почео и да прича вицеве. Ево једног: Која је разлика између црнца и гуме? Гуму кад вежу ланцима, она не свира блуз.

Кратак курс рок историје је занимљив извор "литературе", за неког ко би се подсетио старих времена на јутјубу. Доста је добро описано како је то ишло. Не бих се ту задржавао, само бих истакао разлику на самом почетку између америчког и британског рока - први је инсистирао на појединцима "усамљеним револваришима", док је други колективан, са групама (бендовима) као мини колективима. Превладао је други начин, па је рок група практично синоним за извођаче ове музике. 

То је битно са становишта Гајићеве теме - управо односа музике и заједнице. Иако на почетку цитира неке ауторе који инсистирају на томе да је рок музика индивидуална (индивидуалистичка, са себичним поривима), Гајић истиче и њену колективну, примордијалну, предмодерну, димензију. Са концертима као ритуалима. Тако ће развити своју дихотомију на индивидуално, артистично и прогресивно са једне стране и колективно, ретроградно и примордијално са друге. При чему није пресудно да ли су извођачи групе или појединци.

Проблематична је Гајићева теза да је рок музика једина која је успела да кроз себе представи све фазе културе којој припада. Наравно, мислимо на западну (фаустовску) културу, која по Шпенглеру почиње неке 1000-те после Христа. Не знам да ли је било таквих покушаја код других култура (можда и јесте), али закључујем да Гајић није успео да представи културну историју Запада као аналогну рок историји. Мада је почео добро, повезујући некадашње трубадуре са првим рокенрол извођачима.

Како би се могло очекивати, запело је већ код ренесансе. Битлси су по њему рок ренесанса. Имајмо у виду да то није повратак на "корене" рок музике, већ би требало да је (као и она ренесанса) повратак на "антику", дакле нешто што је било пре рока. То код Битлса не може бити џез или блуз, али може поп. Но Гајић, барем је такав мој утисак, није довољно истражио везу попа и рока, и то је проблем што се тиче још неких његових закључака.

После ренесансе долази барок, а ту се ствари раздвајају на прогресиван правац (прогресивни рок, како бисмо могли закључити) и ретроградни хард рок. Пре свега, можда прог рок и може бити "прогресиван", ако је то синоним за уметничарење (и ту не би био једини), али по чему је то хард рок регресиван?! Тачно је да су чвршћи рифови учврстили атмосферу, но нису је затворили за експерименте. Узмимо на пример Child in Time (Deep Purple) - није ли то идеални спој чврсте структуре и артистичне надградње? Има и краћих песама које су експерименталне (итекако), али ако се песма протегне на десет минута, скоро да можете бити сигурни да се у њој експериментише. Осим тога, једном су на радију пустили Недјељом ујутро од Казалишта, а водитељ се зезнуо рекавши да је то Чорба. Наравно да је звучало чудно, па се и он после исправио - "таман посла кад би Чорба звучала тако". А ја сам реко - па да, не може Рибља Чорба звучати тако прогресивно. Али Казалиште никад није било хард рок, него пунокрвни нови талас, видећемо какву му је улогу Гајић наменио.

Гајић одлучује да (декретом?) ову аналогну историју заврши са "бароком" и средином седамдесетих. Јасно је зашто је то тако. Панк ни под разно не може бити неокласицизам, који следи после барока. Али Гајић то не тврди, већ да је од панка рок кренуо у рециклажу самог себе, те осамдесете (мој омиљени период, ту јесам субјективан) не доносе буквално ништа ново. Тачно је да су се разне комбинације, утицаји других праваца и сл, нашли у рок музици још и раније, али ово је за мене барем претерани закључак.

Панк је за Гајића најретрограднији стил који се појавио. Не само музички, него и својим нихилизмом (?!?), па Ротеново френетично урлање "No future!" не треба да чуди. Ја могу да разумем његову потребу да се огради од неких "романтичарских" илузија о револуционарности, али ово је опет барем претерани закључак. Иако он ту ретроградност (конзервативност, реакцију) не види као нешто лоше (видећемо касније) овај однос према панку је ипак омаловажавање.

Да не говоримо како постоји појам "конзервативне револуције", или да је један лик на јутјубу рекао да си данас панкер ако си десничар. Уосталом, Џони Ротен је гласао за Брегзит и шта сад!? (Слику би компликовало и левичарење Џоа Страмера и каснији музички еклектицизам The Clash). Биафра је опет посебна прича, која би се тешко могла укалупити у неке фијоке...

Уопште, ако имамо тренд повратка на почетке (који је и Шпенглер предвидео), а ја ћу отворено рећи повратка на феудализам, какво значење уопште имају речи "ново" и "старо"!? Модерно постаје баш оно што је некад било ретроградно. 

Гајић инсистира на конзервативности жанрова по себи. При томе заборавља на моменте (оно што и сам помиње) на могућности жанрова да се даље деле и комбинују. Погледајмо како је то у једном другом жанру, и поткултури, која је комбинацијом стрипова, књига и филмова настала мало пре рок музике - у фантастици. Поједини серијали развили су буквално своје каноне, и они који их настављају (ако не пате од вишка креативности, као што смо видели) најбоље да се ипак тих канона држе. Може ли се рећи да постоји рок канон, писани или неписани?

Погледајмо следеће Гајићеве реченице: Вршећи рекапитулацију, глам рок је симулирао развој. Уместо аутентичности, он је пружао спектакл, концепте, реинтерпретацију и, унутар ње, идентитетску релативизацију. Пре свега је "аутентичност" релативан појам. Друго, подсетимо да је Гајићева књига писана из, макар имплицитно, хришћанске перспективе. С тим у вези све што је иза наведено може се рећи и за СПЦ, остављам читаоцу да о томе размисли.

Стога је стварно занимљиво ако се некоме замера недостатак оригиналности из хришћанске перспективе. Црквено појање, иконе и архетиктура уопште не траже оригиналност од уметника - ово кажем без икаквих вредносних значења. Црква тражи канон, и добро јој је с тим. Други израз за то би био шаблон. Можда постоји неки израз на црквенословенском, али он не може променити суштину.

Чак и тамо где се нешто слично оригиналном, или "аутентичном" стицајем околности појавило, то се потискује. Мислим да је добро за културно јединство Србије да се цркве на северу граде у неовизантијском стилу, али зашто не би могла барем нека јужно од Дунава и Саве да буде барокна?! Друге верске заједнице - католичанство и ислам, рецимо - немају проблем са оригиналном архитектуром својих богомоља.

Гајић доста добро описује утицај новца, развој музичке индустрије, али ту има грешку као и у својој краткој историји рока - прерано завршава. Иако је књига писана пре неку годину, практично сва разматрања престају десет година раније - почетком двехиљадитих. Од онда нема много креативности, сложио бих се, али је то грешка из једног другог разлога. Гајић само једном (узгред) помиње интернет. Видећемо како је он посредно утицао на данашње стање.

Зато је Гајић сасвим у праву кад истиче актуелну конзервативност рока, спроћу породичних вредности. Чудно јер је та музика оштро нападана као девијантна, практично до краја осамдесетих. И рок јесте конзервативан у односу на све те феминизме и друге ужасе постмодерне. Занимљива иронија, ако се има у виду утицај те музике на сексуалну револуцију од пре педесет година. 

Има ту доста логике. Рок музика је (практично) нешто што је већ било. Изразито је тешко (ретроактивно) ту применити неке шаблоне "родне равноправности". Нити би се ико озбиљан цимао због недовољне заступљености жена у треш металу. Жене већ доминирају у поп музици, која је наравно комерцијалнија. Ако се већ жели, и тамо се могу укључити рок елементи, или се са њима кокетирати (Шакира).

Шта је онда са будућношћу рокенрола? Гајић је ту више концептуалан, а ја ћу дати више приземно тумачење. Значај интернета (који не видесмо из ове књиге) је у томе што се више не зарађује од саме музике (песама). Можда се ствари промене, али ја не видим начин да се људи спрече да музику слушају бесплатно и са истим или незнатно мањим квалитетом. Јутјуб је постао модерни радио (са рекламама, то је ту финансијски елемент) али са много већим могућностима избора. У таквим условима зарада је од концерата.

Ја стварно не желим да романтизујем ствари као што су "Егзит племе" и слично. Нема ту много, што бисмо рекли, "аутентичног". Мене није привлачила, рецимо, могућност да знам сет листу пре концерта, шта ће се када свирати. Чему то? Чак сам одбијао да ми је неко с ким идем на концерт "преприча" или прочита...

Али ако се држимо другог дела наслова Гајићеве књиге - Заједница - не можемо порећи да је некако ипак има на концертима. Може се тамо свирати музика стара деценијама, то не мења ствари. А у земљи које је била жељна концерата, како је због познатих нам ствари било у Србији, то рок заједничарење (Гајићев израз) добило је додатни значај.

Иза рока ће свакако остати нешто. Песме старе деценијама могу бити инспирација за књижевна дела, како је то код потписника ових редова. Оне анегдоте на почетку текста нису биле случајне - те ствари се памте, постају нова митологија. Како рекох, Гајић је могао боље да обради везу између рока и попа. Сам не знам, али рекао бих да троминутни радијски хит, иако није поникао из рок музике, без ње не би имао данашње значење. Медији наравно могу бити другачији. Гостовање/наступ ди-џеја је за мене (назовите ме конзервативним) само је пуштање музике уз неке додатне форе. Остало би на томе да нема макар имплицитне, подсвесне, везе са рок концертима и њиховом "енергијом". Сличне везе би се могле наћи диљем најсавременије популарне музике и уопште масовне културе, чак и ако она нема више ничег рокерског у себи.

Проблем теорије Освалда Шпенглера је што је он (из разлога који се могу разумети) смањивао значај европске ренесансе. Искључио је и сваку могућност обнављања културе било тамо где другачије културе у том тренутку нема (Кина, Индија, уосталом кажу да он није баш разумео ваневропске културе), било тамо где друга култура постоји (Европа, односно Запад). Али изгледа да постоје неки други циклуси, у оквиру којих и мртва култура може да се повампири.

Друга ствар је нова религиозност, о којој он (колико се сећам) не мисли баш најбоље, док је рецимо Евола отворено напада. Али ако се враћамо на почетак, онда су и ти финални елементи духовности слични почетним. И нису ли такви били, рецимо, у Риму, отварајући пут хришћанству које је дошло из друге, блискоисточне, културе. Поменимо само неоплатонизам...

Данас би музика могла бити погодна звучна подлога за то ново-старо у духовности. Гајић само узгред помиње сав тај world music. Тога заиста има исувише, али поменимо ипак неке квалитетне извођаче који би могли бити инспирација (мада не и "главна ствар") неким новим тражитељима онога-што-се-не-исере-и-не-испиша. Wardruna, Heilung, Dead Can Dance. Први и други поменути су (музички) деца овог века.

За крај, и најзад за крај, осврнућу се на крај Гајићеве књиге. Он ту прелази на шири план, те позива Запад да се (на крају, кад све пропадне) окрене ономе што је ван "реалног" света - трансцендентном, односно Небу. Иако скоро уопште у својој књизи није поменуо хришћанство, алузија је овде сасвим јасна. С тим у вези, и с обзиром на оно што јесте често помињао - примордијално - имам рећи следеће:

Пре свега погледајмо која је то примордијална духовност. Она није знала за неке дефинитивне границе између овостраног и оностраног (именентно и трансцедентно). Овај наш видљиви свет повезан је са "небом", а и са "подземним светом" Дрветом Живота. Некада су сви људи могли тамо, а касније само они који имају урођену способност - шамани. Али ко су били и шта су радили ти шамани?

Шаман није живео у стању ре-лигије, него "лигије". Другим речима, он није тежио да се поново повеже са изгубљеним "вишим сферама" (па и оним нижим, што је често било битније), него везу са њима није ни губио. Шаман је, кад је то било потребно, изазивао силе природе, са њима ступао у везу један-на-један. Касније, како је тај метод знао да омаши, људи су дошли на идеју да моле богове који су били (само) персонификација тих примордијалних, природних, сила. Религија се развија са државом, она није нешто што је "дато" (Природом, Богом). На религијском Западу даљи развој је ишао у правцу монотеизма, Исток је имао другачији пут. Касније се развија савремени научни метод који је, како Фрејзер уочава, макар у том људском активизму сличнији оном првобитном шаманском, него религијском. 

С обзиром да је ово текст о рок музици, могли бисмо га завршити цитатом из чувене Ленонове химне Imagine - And no religion, too...

Иван Вукадиновић

А можда ипак треба завршити овом песмом, за коју је Дилана инспирисала Библија. Тема јесте, на неки начин, Библијска. Према неким тумачењима шаљивџија у тој песми је сам Дилан, а лопов је Краљ Елвис који је украо музику црнцима и дао је белцима (по другом тумачењу то су Исус и онај лопов који је разапет поред њега, по трећем обојица су Дилан - пре и после саобраћајне несреће). Али ако је рок музика украдена од црнаца она се им се вратила, што видимо из ове познатије верзије.