Бог ми је сведок

Имао сам прилику да прочитам роман (развој радње није класичан) који је мушка верзија Дневника Бриџит Џонс.* Како нисмо исти (ма шта неки причали) и овде постоји разлика - у годинама. Жена која се није удала, односно засновала породицу (како би сад тупсони на те-ве рекли "остварила се као мајка") у својих 35 до 40, еквивалент је мушкарцу који то исто није успео са својих 50 до 55. Наравно, ако је ово неостваривање из психолошких или емотивних разлога, медицинске који су све већи проблем остављамо по страни (мада ће бити у наставку пар примедби и што се тога тиче). Не кажем да не може бити занимљива прича жене која је са 50 остала сама, и чуо сам занимљивих таквих прича, само нисам имао прилике да то читам у књизи.
Роман Бог ми је сведок је ипак доста мрачнији од Бриџиног дневника, иако је и овде гарантовано смејање наглас док се чита. Његов протагониста је издан и продан од бивших послодаваца и жена, заплашен имигрантима, у лошим породичним односима (које на моменте идеализује), болестан и задужен. Што се тиче последњег треба имати у виду да се радња дешава у неко "златно доба" Грчке, пре ОИ у Аутини, када су у државним службама исплаћивали и 14. плату. Али наш (анти)јунак не ради у државној служби него код разних експлоататора (један га тера да иде пред фабрику са транпарентом на којем пише "тражим жену" - какав мобинг!). Неко рече да се питао да ли је овај роман манифест десничара или је лик само луд. Рекао бих да је ово друго (што и крај приче потврђује). Ствар постаје уверљивија свакоме ко зна да су Грци иначе луд народ. Мада ко је још од нас нормалан!?
Када сам почео да читам деловало ми је да ће бити смарања са богомољачким глупостима. Погрешио сам. Има ту доста цитата Библије, између размишљања о курвама, што може да личи на моју антибиографију. Наравно, моји погледи на духовност су доста другачији од оних које има Хрисовалади (антијунак романа), али нису суштински другачији. Па да објаснимо укратко...
Мушкарца највише занима двоје - секс и "ствари". А те "ствари" могу бити веома различите. То могу бити статусни симболи или техника (ако неко рецимо има кола и воли их, питање је колико завирује под хаубу); може бити хијерархијски успон, може бити спорт. Све је то код Хрисоваладија искључено, као углавном и код муа. (Осим што навијам за Ливерпул и готивим технику и још више технолошку фасцинацију осамдесетих). Остаје књижевност, али ту је ситуација мало компликована јер Хрисовалади ради баш као штампарски радник. Многи који се баве књигом или књижевношћу професионално, више то не могу радити из хобија или опште културе. Превише им је књига... Још ако су изложени на послу притисцима као Хрисовалади. Зато ће он за себе рећи да је "заљубљеник у речи", али о књижевности и писању неће ништа рећи. Видећемо само неке његове песме (личе на моменте на Црвен бан), које после анализира. И остаје наравно религија, и поред лоших искустава са неким црквеним људима.
Наслов Бог ми је сведок нам указује на исповедни карактер романа. Ко стварно верује у Бога, неће лагати њега, а ни свештеника коме се исповеда. Па онда неће лагати ни читаоца који се нашао "са друге стране". Ипак, ако озбиљно узмемо тезу да је све у глави, добијамо нову занимљиву димензију. Онда лагати Бога постаје исто што и лагати себе. Може ли човек себе да лаже?! Може итекако, и то се зове когнитивна дисонанца (српски израз је конфузија). Човек може искрено да лаже себе и ако је то у роману постаје занимљив читаоцима
Тако је Хрисовалади распет између сањарија о Енглескињи и Швеђанки као будућој жени (Гркиње су исувише дигле носеве) и стварности у којој сам трули, женама није више занимљив од како је болестан и шворц. Слично је кад гледа у прошлост, како је постао "експерт за жене", и заиста себи може да каже да су га све мање користиле. Да ли зато што је имао све мање или што је у претпоследњу (Мариница) и даље заљубљен, па мисли да га није искоришћавала (набраја шта јој је све куповао)... 
Однос према странцима је посебна прича. Албанци су оличење инвазионих снага, који све заузимају - "узму за две године за шта Грку треба тридесет". Они реално и јесу тамо били највећи проблем пре мигрантске кризе и балканске руте. Однос према Русима је доста занимљивији. Има ту мало уважавања због православља, можда мало више уочавања сличности - Хрисовалади сматра да је као Рус кад се заљуби. Али Русе он види као бахате и преваранте - лакше ћеш добити пољубац од Талибанке, него дуг од Руса. Било би поучно за наше "десничаре" који су сви од реда русофили. Наравно, он се заљубљује у Рускиње (и Украјинке) лакшег морала на које наилази, што ствари додатно компликује - Света Гора или бутине неке Рускиње.
Има ту и рационализација. На то иначе наилазимо, као није само што Библија брани, него није ни здраво. Лично бих рекао да дркање баш нема везе са шећером (дијабетесом), али не могу да тврдим. Можда ипак има, нисам доктор да процењујем. Хрисовалади има невероватних преко 130 кила на испод 180 сантима висине. Примећује да је због тога болестан и није женама занимљив, али нема покушаја да се ту нешто учини. Само жал за периодом кад је био мање дебео, овде нема бројања калорија, није он Бриџит Џонс. Забринут је за своју ерекцију због дебљине и дијабетеса, али не и за репродуктивно здравље. Уопште, можда само једанпут или двапут помиње неку могућност потомства... 
Како рекох, ово је роман чудне структуре, у којем се радња губи међу разним монолозима и скакању са теме на тему, али ипак може да се испрати. То је слично мом делу Папа, то је масон. Тако идемо као неумитном крају, који нећу да спојлујем. Могу рећи само да ово није као Дантеова Комедија, названа тако због кретања од пакла ка рају...
Иван Вукадиновић

* Било је то давно, иначе сам ишао у библиотеку и каже ми кева "Узми ми нешто необавезно, неки љубавни роман". И видим пише Дневник Бриџит Џонс, на насловној срце са стрелом (или беше поцепано), реко то је то. После видим кева чита и смеје се наглас. Узмем и ја да читам и реакције су биле сличне. Наравно, књига је много боља од филма са почецима поглавља типа 8. април, 63,5 килограма, 2105 калорија...
п.с. Све речено не мора да значи да ми се увек свиђа кад неко православи мрчећи хартију. Рецимо, узео да читам Звук и заједница од Александра Гајића, где нешто прозива "сатански" рокенрол. Изгледа да ћу по томе да оплетем.
А сада погледајмо неке цитате из романа, мислим да ће читаоцу више рећи од мог паламуђења.

ЖИВОТ мој грешни и олујни. Размишљам да бих, кад умрем, желео да ми на надгробној плочи пише:
Овде почива Божији раб Хрисоваладис,
прогањан од жена, 
штампарски радник, заљубљеник у речи,
и обожаватељ лепоте.

У ЧЕТВРТАК сам отишао код доктора, где сам оперисан. Парадонтолог ми је дао пет локалних инјекција, засекао ми вертикално десни, одстранио зубне корене и установио да постоји гнојна инфекција; очистио ју је, и како се рана није затварала, ушио ју је. Интервенција је успела, хвала Богу, али ме је јако исцрпела. У току три сата, колико је трајао цео процес, чинило ми се да ме телесно урнише педесет Бугарки, а ја не могу да доживим ејакулацију. Доктор ми је узео сто педесет евра, зато што је мој познаник.

Лако је уловити неку курву. Тешко је бацити удицу нормалној жени, упецати је и полако вући риболовско уже. Као што каже један мој пријатељ, „од кад су дошле странкиње, и ми се осећамо мушкарцима“. У праву је, Гркиње само што нас не пљују, дигле су нос до неба.

Верујем да треба да постанем грубљи и раскинем са извесним особама, или да почнем да мислим на женски начин. Видећемо. Све тече, све се мења.

Сиромашан човек прижељкује две ствари: душу и вагину, хтео бих да се овога сви заувек сећају. Душу и вагину.

ПРАВИ трилер. Свуда их срећеш. Свуда. Албанци, Пољаци, Румуни, Бугари, Скопљанци, Црногорци, Молдавци, Курди, Пакистанци, Персијанци, Ирачани, Индијци, Филипинци, Кинези, Руси, Грузијанци, Украјинци, Сенегалци, Авганистанци, Сомалијци, Нигеријци, Суданци, Конгоанци, Танзанци, Кенијци, Етиопљани, Египћани, Индонежани, Бангладешани, Доминиканци, Мароканци, Непалци, и, и, и...
Хвата ме несвестица. Ах...






Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину