Како је плитак Дејан Стојиљковић

Његово грубо али смирено лице било је мапа света.
Поклони имају једно занимљиво својство. Осим ако те нису (дискретно) питали шта ти треба, или баш-баш погодили, добио си ствар за коју ниси мислио да ти је потребна. И тако пијуцкаш неко вино које иначе себи не би купио... Са књигама је још занимљивије. Велика је вероватноћа да ћеш добити нешто чега ниси фан, иако припада жанру који иначе пратиш (у овом случају комбинација историје и фантастике, још занимљивије што потписник ових редова тако нешто и сам пише). Није ред замерити пријатељу, коме то није врх интересовања, што не зна "финесе", па је мислио да би ти се свидело. Што је главни фазон, и даље можеш уживати у књизи - читаш и смејеш се!
Бавио сам се мало и теодицејом. То је оправдавање Бога за постојање зла на свету. Али како оправдати Бога за постојање глупости?! То се може једноставно. Сетимо се да је Ниче био онтички структурни реалиста. По њему ствари постоје једино у међусобном односу, како рекох. Ствар је, дакле, јасна. Да бих ја био паметан неко мора да буде глуп.
Стојиљковић (у даљем тексту Декса (од Ниш)) је стрип писац. И то је више него јасно кад се отвори нека његова књига. Или погледајмо цитат, дат курзивом на почетку... Не би то било ни по јада, да је трансфер с једног облика на други урадио како ваља. Међутим, за њега је Марвел интелектуална величина. Закон, такорећи... И ово кажем без и трунке ироније. Марвел филмови су упали у тешку булу повлађивањем феминистичком наративу, али било је у Марвелу добрих ствари, које бисте у Дексиним књигама тешко пронашли. Узмимо на пример све предности моћног негативца, са мотивом и својом причом, какав је Марвелов Локи. Код Дексе тога ни у траговима.
Можда најпознатији његов роман је Константиново раскршће. Главни јунак је мајор четнаја, вампир и британски шпијун! Много је куме, дај смањи мало... Иначе, подржао сам Дексу када су га "левичари" оштетили променивши правила игре - додељивала се награда за најузиманију књигу у библиотекама, па су је променили у "најбољу међу најузиманијим"; јер им се није свидео његов поглед на однос четници - партизани. Глупо. Ако је већ тако замишљено и да је Јелена Бачић - Алимпић (мој омиљени пример) највише узимана - следи јој награда. Али без бриге, Декса је стигао да наплати свој патриотизам.
Знамење анђела... два хришћанска генерала зли Римљани (пагани) погубили јер нису хтели да се одрекну Христа (из римског угла гледања, којег сам још као дете постао свестан, нису хтели да испоштују римске богове). А како су они стигли до чина генерала, као хришћани?!? Или их ти зли опресивни римски пагани нису ни питали за вероисповест, или су ови мало лагали док нису постали генерали. Трећег нема, и тешко може бити... Осим ако се баш као генерали обојица нису преумили, што ми делује "мало" натегнуто. Но, није Декса осмислио ту причу. Као што ни већину тога није сам смислио. Неко му је помогао (што би питао новинаре Месија, који Декси не смета). Јер Декса само копира оно што просечан Србин "мисли", оно што је модерно...

И тако долазимо до књиге коју добих - Дуге ноћи и црне заставе. Нисам је прочитао до краја, али ћу свеједно коментарисати (оно што сам прочитао). Ценим да ми утисак до краја неће бити битно другачији. Па д видимо...
Косанчић Иван каже за заробљеног Турчина "Сеци пса", буквално исто што је у филму Бој на Косову за Милоша Обилића рекао "Хамза Србин" - играо га је, наравно, Бата Животиња.
Код Дексе је све доследно црно-бела слика, али Косанчић Иван ипак у једном тренутку прича како су Турци "људи као и ми", од крви и меса, верују у једног Бога, и тај рад... Зашто? Само зато да би Вук Бранковић испао глуп у друштву, као лицемерни елитиста. Декса некритички прихвата клеветање Вука Бранковића, бесмислено свакоме ко зна историју. Sapienti sat.
Ту су онда глупи дијалози између ћерке Кнеза Лазара Оливере (Оља Бајазидова?) и њене мајке Милице, те рођаке Јефимије, где су ове две наравно у праву, са традиционалном улогом жене и "оним што нам је Бог одредио", а њих две наравно знају шта је то... Наравно, ако је оно што већ јесте оно што нам је Бог одредио, што бисмо се бунили против Турака?! И то је једном било постојеће стање...

Бранковић наравно има примедбе на то што је Лазар подигао превише цркава да не би људима "пало небо на главу" (то је иронија). А пошто је он чисти негативац, значи да Лазар није узалуд трошио ресурсе пред турску инвазију (али дааа... ми смо одабрали "Небеско краљевство")...
Творац свих светова нема паметнија посла него да о људима суди по томе ко му се каквом грађевином "одужио"... Зар он већ не поседује све!? А шта би са онима који су од црквених звона лили топове!? "Византију" су иначе од Арапа спасили цареви иконоборци. Мислите о том...
И све је код Дексе тако једнодимензионално... Слатко православље и народна идеологија... Не би ме изненадили антикомунистички узлети код Дексе (не знам, не пратим његов рад па да знам за такве), но он је у души прави мали самоуправљач, са свим негативним особинама таквог система. Јесу великаши, проклете им душе, раздробили царство, што не значи да је "народ" (проста већина) увек у праву, ни да неки великаш није урадио нешто што треба. Рецимо тактичко повлачење Вука Бранковића, који је иначе касније био проугарска фракција, почели су да га клевећу управо они проосмански Срби. Не кажем да су они тада били "погрешна страна", само кажем како је било и оно што такви као Декса не желе да виде. 
За Дексу би била мисаона именица да докучи коју су величину неки Срби стекли у Османовом царству, рецимо Махмуд-паша Анђеловић. Френк Херберт је да би стекао слику о својим Фременима читао османске архиве на српском језику, али ми ћемо да кукамо о "петовековном ропству" (Београд је био турски мање од три века).
Кад читаш Дексу то је помало као да гледаш оне серије од Бољег живота па надаље, или да слушаш Месијине солилоквијуме о томе како се он жртвује за Србију, док су они зли елитисти пре њега све упропастили. Он ради и не спава, они нека паметују... Истина, Декса је много занимљивији, ако ништа друго брзо се чита.
Помиње он и неке пагане. Добро, није то чиста поруга, можда би требало да га похвалим због тога. Али наравно да није могао отићи даље од двоверја, а ја сам већ рекао зашто нисам двоверац. И у принципу нисам променио мишљење.
Иван Вукадиновић







Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности