Устоличење јарца

Читава срж његове владавине јесте остала у тој сенци, која је била главна делатност демонолике диктатуре двадесет четири године. Неки тврде да је све то радио за српске интересе и сматрају га великим родољубом, други га оптужују да је био издајник, трећи су мишљења да је само балансирао између Запада и Истока, док мањина напомиње да ту никада нису била „чиста посла“, иако нису успели да јавности објасне о каквој се заправо „прљавштини“ ради.
Тихана Тица, Устоличење јарца

Овако би могао изгледати пресек неких будућих историографских разматрања власти Месије, зар не... Али то није био циљ, односно није само то био циљ првог романа Тихане Тице. На задњој корици романа пише: Ниједан лик није случајан, нити измишљен, сви они постоје и могу се срести на улицама Београда. И то је један од два разлога зашто без гриже савести намеравам да спојлујем - радња романа нам је итекако позната, а она се не своди на једну конкретну личност или власт. 
Оно што упада у очи свакако је стил писања, некако барокан по својој природи. Ја не бих могао тако да пишем, немам то богатство речи, а и стим ми је сасавим другачији, но то сад није битно. Својим стилом Тихана је несумњиво освежење на овој нашој књижевној сцени, којој не бих давао заједнички именитељ. Најављује следећи роман који ће темом бити другачији, али начином писања вероватно сличан. Ту, истина, има један проблемчић, али о томе касније...
Поднаслов романа је Herr Faust, а Тихана каже да је ово постмодерна верзија. Нека правила се поштују. а нека не. Према правилу је уговор са Ђаволом (велико почетно слово њено) склопљен на 24 године. Оно што је продато је нешто другачије. Није у питању душа, уосталом што би Ђаво био заинтересован за било чију душу, него је реч о задњици
"Наш јунак" (осим извесног Петровића, наравно небитног, у роману нема имена, само неке типске улоге (сетимо се филма Ко то тамо пева) као што су социјалиста-комуниста, студент и професор езотерије, означени као РС, што није више од занимљивости, човек с крстачом, шанкерица... и баба-Смиљана, где очигледно није реч о њеном имену, а она уопште није стара) креће се у кругу "идеолога" (његов израз који често с гађењем употребљава) странке чији је члан, тзв. елите где можемо срести социјалисте и господу, православце и езотеричаре, исл. После једног повратка са партијског састанка непозвани гост му нуди да постане национални вођа, месија, односно Изабрани.
Занимљив је овај наш јунак. Односно неке спољне околности његовог живота. Његов стан се није променио. Када се појавио у улози Изабраног, прва жеља му је да се наједе у неком јефтином ресторану. Иако би најрадије заувек ућуткао оне у свом окружењу (поменути горе у заградама), она на својој црној листи, он их ипак трпи. Жене га не занимају, мада је баба-Смиљана бика на путу да га "отопи". Једноставно објашњење за те чудне околности за једног Вођу је на самом крају романа. Ипак, даћу овде једно своје размишљање на које ме роман навео.
Част изузецима који се јавно бахате, као што је рецимо Чеда Јовановић (Cedonir Chadda). Остали политичари су сморови по том питању, што не значи да не могу изазвати смех. Нема сумње да су се накрали, вероватно се то чува за "црне дане" (неки од њих немају децу, па је питање коме су наменили блага), има разних станова, оф-шор рачуна, приватних фирми на украдену личну карту... Али питање је где и када (посебно они који су у фокусу јавности) они могу да уживају у (како год) стеченом богатству. Сећам се кад је Млађан Динкић позвао новинаре да им покаже како је само фендера купиЈо од политике, па је имао само девет шољица за кафу, да их послужи. Избројао сам своје шољице, било их је 13. Тада сам се селио, па добих два сервиса за усељење...
Значи, од украдене лове нема много селамета. Како је са моћи? Србија је вазална земља, то знамо, дакле неку велику власт неко ко овде "влада" не може да има. Не може чак ни да спроводи неограничену репресију над домицилним становништвом, као што наш јунак не може једноставно да побије оне који му сметају. Па шта имају од власти!? 
Ови "наши" имају право на логореју, и машала простора да је упражњавају, али протагонисту романа то не занима. Заправо он веома ретко говори, и штур је у томе. Њега ништа не занима осим да му повлађују, "зашто сам се учланио у странку", а ни у томе не ужива. Наш јунак је, тако, прави нихилиста, а роман помало подсећа на Камијевог Странца. И наравно на Кафку, који је ауторкин омиљени писац, али нажалост о њему не могу много тога рећи... Ово је нихилизам доведен до крајње могуће границе. Корак даље био би пост-нихилизам, нешто у стилу Еволе, али тај корак наравно неће бити начињен (много пре краја је потписнику ових редова то било јасно).

Занимљив ми је и професор езотерије. За њега је Изабраног изабрао Плутон - бог подземног света, али такође и богатства, сетимо се некада популарног израза плутократија. Нема индиција да он (нити било ко) зна за прави договор Изабраног, нити се друга страна тог договора идентификује са Плутоном. Не, он је једноставно Ђаво, а друго име које користи је Виј (који се јавља код Гогоља), или како је у роману писано: ВИЈ
Професоров Плутон има нечег дијаболичног у себи, али то није ђаволска, па ни трикстерска фигура. Њему недостаје побуна. То је бог конформизма, па није чудо да професор слави крсну славу, где зове госте да се покаже, па прича тамо о том свом богу. Као да се не може славити паганска слава. Али професора то не занима, уосталом неки његови свештеници су и даље православци.
Доста тога сазнајемо о Плутону читајући овај роман, али само ако смо баш пажљиви. Јер пажња лако одлута у маратонским монолозима. Романескни циљ Тихане и није била езотерија по себи, него контекст распале елите у који је она постављена. Култ Плутона нам је постављен као хтонски култ, што наравно и јесте. О улози тих култова у данашњем свету сам већ нешто рекао
Можда би ми се свидео овај професор. Љигав јесте, али има неке манире (кад се не бави пацовом у фази декомпозиције тела). Омиљени филозоф му је Шопенхауер (а не Хегел, уосталом њега је Артур здраво мрзео), али је лишен његовог песимизма. Овај свет је тиран тиранину, што ваља рече мој омиљени владика, па шта онда! Био би професор добар саговорник, кад "разговор" са њим не би био само слушање бескрајних његових тирада...
Ово је роман атмосфере, што може бити проблем у праћењу радње. Често би ми пажња одлутала због неког мог "унутрашњег дијалога" који би настајао око самог мотива Ђавола, и како је он постављен. Неко други, рецимо неки хришћанин, вероватно не би имао тај проблем. Мада рекох сама радња као да није битна, она је толико пута виђена, посебно код нас... Што би рекла Књига Проповедника - ништа ново под капом небеском. 
Сам крај романа, кога нећу одати - уосталом, читаоче, набави роман, вредело би - је оно што је у неким хорорима алтернативни крај, а такође се јавља и у неким романима који се баве бизарним диктаторима. Рецимо роман Последњи дан бога Сатурна, написан у једној реченици (и на промоцији Тиханиног романа је помињан Сатурн, иако она сама не помиње тог бога). Можда се наслућује какав би то крај био, али рекох нећу о томе. 

И овде би био крај овог приказа, да мене сама тема не мучи, што је још један разлог зашто овај блог пишем. Понека брижна душица би заиста посумњала на уплив ентитета названог Ђаво, Оца Лажи и владара овог света... Онда иду оне форице да ако не верујеш како такав постоји, то значи да он тобом влада... Они "рационални" би рекли како је то теза која се не може побити, самим тим није научна, али јебеш науку... Имам ја свој начин побијања и разматрања ове теме уопште...

Метафизички гледано Ђаво не постоји. Тачније, биће непостојања, чисте негације, не постоји, непостојање не постоји. Ништа не може опстати без божанске суштине, дакле има је и сам Ђаво. Ако је има, онда је он макар негативац који би се могао разумети. Уосталом, ако постоји бог Јахве, постоји и бунтовник против њега, воц а биг дил... Дакле то није онај ђаво којим нас плаше, непријатељ свега живог. 
Етички поглед би ти, читаоче, можда био прихватљивији. Када сам приман у омладинску организацију (беше време пред сам крај оцвалог социјализма) дошла нам је у школу девојка од неких 25, дакле десетак година старија од нас тада, да нам прича неке ствари... Једино се сећам овога: За све проблеме људи, криви су људи. Дакле не Ђаво (па ни Бог), не ванземаљци, Јевреји, комунисти, илуминати, бициклисти... Прича о ђаволу тако може бити чак веома штетна, ако нам скреће пажњу са својих проблема и своје (колективне) глупости.
Али може се и другачије на све гледати... Ако је стварно све у глави, како мислим од како радим Руне, онда факат свако има неког свог ђавола, или више њих, своје демоне. Занимљиво је што наш јунак у роману продаје буљу, а зна се шта то значи стварно и фигуративно, зна се и да "свако има своју цену". Дакле, он је продао буљу неком моћном, из страха, или конформизма, или револтираности ниским положајем, не мора бити битно. Трансакција, формална или неизговорена, је обављена са другим човеком, али су га натерали сопствени демони. Што се тиче потписника ових редова, само у том смислу може се говорити о ђаволу.
Са друге стране, наравно да езотерије или окултизма с којом нас повезује професор има у вишим ешалонима сваке власти, но то је тек посебна прича, која се може наслутити из овог романа (иако то није главна тема), а о томе је Кјубрик рекао много тога својим последњим филмом.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину