Ђаво

Ових дана читам зборник прича Ђавољи прст (Refesticon 2015) и поново схватам како превише размишљам о том лику, превише за неког ко у истог не верује. Наравно да практично све приче ове збирке имају на неки начин везе са ђаволом, "стварним" или фигуративним. Код више фигуративних представа реч је људима који се кроз историју нису уклапали у правила, а представљени су не-црно-бело. Но, тамо где је лик ОНАЈ ђаво имамо домишљато, мада не богзнакако оригинално приказивање (уосталом, о тој теми је већ све речено). Ђаво је ту више сила која нас подсећа на властите пороке, и посебно на наша сопствена ограничења. Неки су добро рабили клише по којем и бића таме имају своју част, те доследно спроводе договорено, с посебним освртом на ситна слова. Ту је ђаво сличан банкама, али уговор с њим не можете поништити на суду. Он може комотније рећи - коцкао си се и изгубио си!

Али зашто ја не верујем у постојање ђавола? Па... зависи на шта се мисли. Ако је ђаво биће опште негације, како неки теолози веле, Спиноза је доказао немогућност постојања таквог бића. Њему је најближе јадно постојање Антихриста као савршено политички коректне сподобе, како је то генијално портретисао Доријан Нуај. Адепти су ти који извлаче секрет из његових краста, ради њих и кроз њих он постоји, што нам опет говори да је човек најгори ђаво, па да ли му је онда таква личност уопште и потребна?! (Доријанов систем је доста разгранат, он разликује сатанисту као доследног бунтовника против сваког система, па и овог, и Антихриста који је оличење баш система. Нећемо се тиме овде бавити. Боље се подсетити речи једне монахиње, на једном од већ многих протеста: Ђаво није личност, него систем!) 

Но, можемо на ђавола гледати као на (романтичног?) бунтовника против конкретног бога. Ово је већ друга ствар, јер да би такав ђаво био апсолутно црн, јудеохришћански бог би морао бити апсолутно светао. Далеко сам од тога да тако нешто прихватим, па онда ђаво, као персонификација, митска фигура - и није тако црн. Овакав поглед на ђавола провејава из Милтоновог Изгубљеног раја, где се каже како ђаво устаје: Against the throne and monarchy of God. Милтон је био републиканац, радио је за Оливера Кромвела који је наредио погубљење тадашњег енглеског краља. Милтонов ђаво је својим пореклом (пали анђео) у оквиру јудеохришћанске ортодоксије, макар могли извлачити њој супротне вредносне судове. Међутим, у донекле сличном делу мог омиљеног владике Луча Микрокозма, ђаво је већ пореклом донекле хетеродоксна фигура, као независна реметилачка сила. О томе је већ било речи на овим блоговима...

Још романтичнија је представа ђавола као Лучоноше (што Луцифер и значи), доносиоца светлости људима. Према грчком миту не само да Прометеј краде ватру с Олимпа и доноси је људима, него и ствара човека од глине (хм... и јопет хмм...). Оваква прометејска фигура ђавола је у јасној побуни против неба, али се то може представити да је за добро људи. Може бити и инспирација онима који трпе опресију од разних тронова и монархија. А у словенској митологији имамо Велесов јуриш на небо (успињање уз Дрво света). Овакво поимање ђавола јасно излази из оквира јудеохришћанства, али је ипак прожето истим јер је део европске културе. Код нехришћанског (али не нужно антихришћанског) поимања Традиције, где је мени најпознатија фигура барон Јулијус Евола, прометејски ђаво није добра фигура. Њему се претпоставља Херкул, који спроводи задатке добијене од богова, како би био примљен на Олимп. Међутим, ни ово схватање мене не обавезује, већ рекох зашто нисам традиционалиста. Или што би рекли наши стари: Flectere si neque superos, acheronta movebo.

Али вратимо се јудеохришћанском ђаволу, као најпознатијој еманацији овог ентитета. То није фигура која текстуално постоји "од почетка". Рецимо да је змија наговорила Еву на оно с јабуком, то је тек касније тумачено као дело ђавола или Сатане. Када у Изласку Јахве каже да Јевреји (модерним речником - Египћани који се тако осећају) означе своје куће, то је зато што сила коју ће пустити не разликује - Бог као свезнајући би ваљда разликовао своје од туђих. Та сила је сатан, што на хебрејском значи непријатељ. У књигама Самуила, Давид се одмеће од краља Израиља, једно време је са Филистејцима и чак жели да се бори на њиховој страни против Јевреја. Ови га одбијају, да не би постао њихов сатан. 

Уз још неке примере, старозаветна фигура Сатана (сада већ оличеног) је најбоље приказана у Књизи о Јову. Иако су неки склони да виде ово као шаховски дуел Бога и ђавола, то није тако. Ђаво је овде сасвим подређен Богу, на неки начин ради ако не по његовом налогу, онда по допуштењу. Божија Свемоћ се највише помиње у овој старозаветној књизи. Ова књига је иначе најдаље докле јудеохришћанска мисао може доћи у објашњењу овоземаљских патњи. Хришћани су ствари само закомпликовали увођењем емоција (Божија Љубав) и загробне "плате". Више о томе у овом нестандардно пристрасном тексту. 

И тако долазимо до хришћанског ђавола. Како рече Јунг у свом делу Аион, Исус Христос је толико једнострано добар, да је  целовитости ради ђаво морао да преузме искључиво зло као своју улогу. Ово је телозима задавало тешке главобоље, а мало ко је био у стању да узме као решење интегрисање Сенке, како би то рекао Јунг. У страху од дуализма зло се сводило на случајност, неспоразум, што тешко да би задовољило неког ко је видео зла ХХ века. Са друге стране, у постмодерна времена нихилизам би можда могао оправдати и ове теологе, или макар дати уметничку разраду, како је то урадио Доријан у својој визији Антихриста.

И ова чисто хришћанска визија ђавола доводи нас до социо-антрополошког разлога из којег не верујем у такву причу. Свратићемо до супротног табора - атеиста. Када атеиста "критикује бога", он и даље не признаје његово постојање, него указује на зла која су људи урадили позивајући се на бога. Метод понекад мањкав, јер укључује селективно гледање историје, формалистичко тумачење светих списа, итд. Но, у понечему и тачан, мада би се могао применити једино на монотеистичког бога аврамске Објаве (јудаизам, хришћанство и ислам). 

Но, чини ми се да ни овакав бог није главни проблем - него је то ђаво, односно људски концепт ђавола или архинепријатеља. Ми можемо гледати шта је све урадио старозаветни Јахве, као лик Библије, не верујући у исту, или је макар не узимати као историјски извештај. Можемо претпостављати какву инспирацију Библија даје својим читаоцима. Али шта нам каже историја, колико су људи ти стари Јевреји "у стварности" побили?! (Мада је питање и колико су могли). Ако имамо Јахвеа који има и своју мрачну страну, коме је Сатан више као неки поручник или саветник, дакле стварно свемогућег Бога, од којега је и зло (Исаија), инспирација за мржњу је ипак мања. Ако сам Бог учини да "отврдне срце фараону" (Излазак), мржња ће трајати докле и непријатељства, односно док Бог не покаже своје, а после ће бити "Не гади се Мисирца јер био си гост у земљи његовој" (Судије). Друго би било да је Мисирац имао потписани уговор са архинепријатељом.

Нисам склон да се у тумачењу појмова као што су Истина или Архинепријатељ ограничавам на декларисану религију. Па погледајмо како ту стоје ствари у савременом свету. Док с једне стране имамо жртве грешака (почињених "у доброј намери" или лицемерно зарад свог профита) у име "истина" као што су слобода-једнакост-братство, и то углавном у економској сфери током прошлог века, што се наставило и у овом; са друге стране имамо екстерминације непријатеља овога или онога апсолутног критеријума (непријатеља класе, расе, народа, демократије, цивилизованог света...). Прво је страшно, али друго је ужасно. Прво је фатална грешка, друго је директан злочин. Читалац се оставља да проучи сам последице нацизма, комунизма и  либерализма. То су савремене убице, заборавите религију као фактор! Ако исламски фактор и превлада, то у данашњем свету може бити само последица слепила и/или скривених планова либерализма. (А о томе ко је ђаво либерализма најбоље се изразио Драгош Калајић)

Иван Вукадиновић