Предлог за "теорију" завере

Пре свега, наслов је пажљиво одабран, као и увек... "теорија завере" је ружна фраза. Користе је за спрдњу, а неко ко озбиљно нешто тврди ће се наљутити ако му се тако нешто каже "а не, не - то су чињенице!". Заправо је ово што следи предлог за размишљање. Могао би бити оно што је у савременим наукама хипотеза, ако бих мало више радио на свему (јасан модел, но без довољно доказа). Отприлике такве су нам космолошке теорије, ниједна од њих не може да тврди да је једина истина, па чак ни да гарантује како је највероватнија. (У природним наукама се теоријом сматра оно што емпиријски подаци доказују, што опет не мора да значи да је обавезно тако - теорија важи док је следећи подаци не оповргну - нпр. Дарвинова теорија). Ја немам доказе за ово, нити је мој посао да их налазим. Неко је можда и плаћен за такве ствари... Био плаћен или не, онај ко буде износио доказе могао би да буде уверљив у томе - ја први сам изразито сумњичав према свему што прочитам. Са друге стране, има довољно оних који верују у све што им се каже...
Сад је време да, по ко зна који пут у мојим блоговима, употребим Окамову оштрицу. Просто речено, од више објашњења неког феномена боље је оно које тражи мање додатних претпоставки. То не значи да је то обавезно тачно, но рецимо да је вероватније. Рецимо да имаш два конзистентна (то је први услов!) објашњења - коинциденцију и конспирацију. Ако је много шта "случајно" се потрефило, тешко да је реч о коинциденцији. Једноставније је претпоставити да се неко заверио, то објашњење тражи мање додатних претпоставки. Са друге стране, теорије конспирације падају на томе што често се узима како је превише људи у завери, и како сви они ћуте. Мало вероватно... Добар "теоретичар завере" би требало да полази од малог броја завереника и великог броја изманипулисаних. Обично је тако... (Ако неко проговори, или се објаве подаци, то више није теорија завере него историјски предмет, а понекад чак и део судске праксе).

Но, да пређемо на ствари:
  1. У једној земљи су председнички избори. Онај који је увек имао више у првом кругу, да би губио у другом (а кандидовао се већ два пута, од како мења шефа који је на привременом раду у иностранству) - овога пута губи већ у првом кругу. Неком "грешком" из седишта наднационалне организације, чија бирократија има под недефинисаном контролом пола милијарде душа, овоме стиже честитка три сата пред затварање бирачких места. Честитка је тачна - овога пута је победио. (Ако апстрахујемо ранија искуства, вероватноћа поготка 50%... но, ајде)
  2. У тој земљи се већ прича о двостраначком систему, пошто имају две јаке странке и мноштво мањих. Лидер треће по јачини странке је добар прелетач. Он се договорио да ће бити премијер, но кандидат којег је "подржао" није изабран. Нема везе, лако се он прешалтује, и радосно прича "ко је нови премијер". Ово заправо и најмање делује као завера, од таквог човека би се тако нешто и могло очекивати. Ипак, он је стари лисац, и тешко да би се залетао да му негде није некако речено како је оно што ће урадити "политички коректно". (Прелетач и његови нови-стари савезници део су "древног режима", који је сматран за апсолутно зло овог света)
  3. Због састава нове владе, прича се "у чаршији" како је то влада једне нове-старе светске силе, која изазива актуелни светски поредак. Потписник ових редова сеири. Ипак, када се влада устоличила, а посебно кад је дошло оно због чега су их довели на дневни ред (рекли би тако "теоретичари"), та влада је итекако била лојална "јединој светској суперсили", односно (бело)светском поретку.
  4. Победник избора и нови председник одлучио је да се понаша у "духу устава" и да буде "председник свих грађана". Ерго, да напусти место председника странке, што његовом претходнику није падало напамет. Устав га на то заправо не обавезује. И не само то, него да одустане од контроле над онима који уставно имају власт, и да се држи невеликих овлашћења. Он се у сузама растаје од странке коју је основао "порасло дете" шмрц-шмрц...
  5. Нови председник сада најјаче странке је, логично, његов заменик (у странци је строга хијерархија). Он је једине изборе на којима се кандидовао, она градске - изгубио! (Заправо, избор за градоначелника није директан, но он је био кандидат своје странке, водио је веома личну кампању, и та странке се није прославила на тим изборима). Он је сада први потпредседник владе (ППВ). Иначе, по закону о влади ниједан потпредседник није "први".
  6. ППВ је неспорни лидер најјаче парламентарне странке (дојучерашњи лидер му се не меша у посао), и уз то министар војни и "координатор служби безбедности".
  7. Највећи и по гласинама најмоћнији тајкун је ухапшен. Потписник ових редова је одушевљен. Провешће у затвору неку годину, без судског расплета. Четир године касније, он је практично заборављен, "у јавности". 
  8. Сви медији су пуни хвале за ППВ-а. У току је преузимање локалних скупштина општна (тзв. прекомпоновање). Челници ранијег режима се приводе у великом броју, углавном такође без судског епилога. Тиме се крши "неписано правило" да врана врани очи не вади. У народу је одушевљење. Притиснути разоткривањем онога што су раније (по правилу стварно) радили, они бивши ћуте или јадикују како их прогоне. Онај "антисистемски" (односно "патриотски", против светског поретка) део јавности је или пун себе од радости, или они који се издају за интелектуалце мудрују "видећемо још"...
  9. Најзад, долази прави тест, преговори са представницима отцепљене покрајине, коју ова држава не признаје, али њене власти с њима преговарају, јер им од тога зависи улазак у наднационалне интеграције (знам, знам, звучи компликовано...) Тешке уступке, практично капитулацију, коју ранији режим није хтео да потпише, ови имају на столу. Испрва (на преговорима је премијер) они одбијају, нећкају се, чак је неки митинг (против власти оне покрајине која се није отвепила, а држи је још увек бивши режим). Но, после недељу дана на нове "преговоре" иде ППВ и потписује. Наравно, то представља као победу... Теоретичари веле да су га управо зато и довели. И не веле тако само "теоретичари". Јер ови имају "патриотску легитимацију", па могу да издају. 
  10. Странка ППВ-а контролише "све поре" друштвеног живота, посебно приватне медије који се превасходно не доживљавају као политички, него као естрадни. ППВ је харизматични суперјунак, који се бори против сметова и поплава. Уз то је бескомпромисни борац против криминала, установитељ нове радне етике... Пажљиво мотри на свој рејтинг, иако је неспоран (уосталом, и кока-кола се и даље рекламира...) за шта је оспособио армију плаћених коментатора, тзв. ботова.
  11. Ипак, нико не жели доживотно да буде ППВ. Расписују се избори да би се извршила рокада. Странка бившег ППВ-а, а новог премијера, сада има апсолутну већину. Ипак, остаје у коалицији са странком дојучерашњег премијера (онај прелетач, сада је укотвљен са апсолутним победницима). После две године, јопет избори, само зато што владајућа странка и даље има висок рејтинг. Говори се да ће овај мандат ипак трајати четири године (постаје вероватније ако рејтинг почне да им пада).

И тако... овде имамо гомилу околности од којих је бар пола чудно у земљи о којој говоримо (рецимо "председник свих грађана"), а пола чудно и у свету, па чак и у нареченој земљи (расписивање ванредних избора када влада нормално функционише, ето тако...). При свему томе, страни фактор се пита и када се кречи фасада на државним здањима, такво је бар мњење, рекли бисмо не неосновано... И сад, треба претпоставити да се све ово "случајно" потрефило како том страном фактору најбоље одговара!?
Прва и четврта тачка, везане за председника су посебно занимљиве. Четврта нам указује да је некоме можда нешто директно речено. Међутим, прва указује на крађу избора, што јесте тешка оптужба. Но, имајмо у виду да у овој земљи гласа милион мртвих душа (толико их је на бирачким списковима). Не би ли онда лако могло да се предвиди резултат само ако изостане ово "гласање мртвих"?! Да и не говоримо да су између два изборна круга будући победници дигли дреку како су опљачкани (што се вероватно и догодило). Дакле, они на крају поражени испали би помало смешни ако би сад они причали да су покрадени (они су се ограничили на заједљиве примедбе како нема судског решења те изборне афере - а и зашто би било, ако је неко већ победио на изборима, узео власт...). Приговор типа "варао си, ово нису карте која сам ти намештао" тешко пролази на суду (јавности). Зато је пораженима било паметније да ћуте, уосталом, они су ионако истог стратешког усмерења као и победници.
А они противсистемски, из чијег крила су и дошли нови господари? Па, они који су остали донекле искрено на тим позицијама су збуњени сталном изменом различитих ванредних ситуација. Хапшења - сметови - ултиматум - избори - поплаве - прекомпоновања - рушење шупа - теорије завере које лансирају провладини таблоиди - отварање фабрика - престоница на води - престоница умало под водом... ма класична шибицарска тактика! А теби читаоче остаје да размислиш је ли ово све било случајно!
Иван Вукадиновић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део