Тајна успеха руске пропаганде

У ранијем тексту у којем сам анализирао само РТ (Русија Данас, емитује се на енглеском, шпанском и још неким језицима, дакле програм усмерен као иностранству, и у овом тексту ће ми бити модел) замерена ми је реч "пропаганда". С тим у вези имам рећи следеће - да живимо у идеалном свету где свако узима оно што му је стварно потребно, и на шта има права ("Туђе нећемо, своје не дамо"), Истина би сама победила уљезе, односно нападаче на такво идеално стање. Међутим, како таквог света нема, нужна је пристрасност у одбрани властитих циљева. Чак и да се одбрана заснива само на истини, то се зове бела пропаганда, а и бела пропаганда је пропаганда. 

Није тешко доказати да сам избор тема, рецимо на вестима, одговара интересима руске стране, и ономе што Руску Федерацију у том тренутку мучи у спољним односима. Односно проблемима које ваља решити. Но, РТ покрива и многе друге теме где се не може уочити директна пристрасност, просто јер се многе теме директно и не тичу Русије. Но, овде је јасна линија подршке алтернативном (без обзира на боју!). То има две последице - тиме се еродира естаблишмент, макар у медијској сфери, а Русија је у сукобу са западним естаблишментом; и тако се могу "купити" ужи или шири слојеви становништва западних земаља, који се немају где другде реално информисати о проблемима које су за "званичне медије" табу тема.

А која је мера успеха? Широм Европе пољопривредници демонстрирају због штете коју имају због санкција Русији, тачније руских контра-санкција. Они очигледно не купују причу о "злом диктатору" Путину, макар не у мери у којој би пристали на лични губитак зарад "одбране демократије". Некада сам лично стрепео од избора кад год би били у некој од земаља која се овако или онако опире "Империји". Не само од избора, него од каснијих оспоравања резултата, "револуција"... Због тога сам ценио НР Кину, у којој "демократских избора" и нема.

Сада и ОНИ имају разлога стрепе! По правилу се стрепи од деснице, али левица такође има своју улогу. Посебно од како се Брегзит показао као преседан, много мање "контролабилан" него што је то била победа Сиризе, чак референдум на којем су Грци одбацили захтеве банкара. Велики је страх глобалних власти од могућности да Национални фронт, или чак Алтернатива за Немачку, дођу на власт. И неки нови играчи, чудних имена, нпр. "Покрет пет звездица" у Италији, кваре им рачуницу. Ту су већ учвршћене конзервативне власти Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), пола ових земаља има антируске власти, али остају главобоља Бриселу. Конститутивна и изборна криза у Шпанији, која није мала земља, остаје скоро па непримећена пред већим проблемима које ЕУ има...

Чак и Трамп да изгуби ове изборе, они који су ипак гласали за њега јасно су гласали против естаблишмента. Ко зна докле може ићи њихов отпор процесима о којима ћемо још нешто рећи... Наравно, није све ово заслуга Русије и њених медијско-дипломатских напора, све и да не митинзима АФД носе Путинове слике и да је Трамп Путинова марионета. Доста тога је последица неразрешених супротности (како би то рекли марксисти) у оквиру преовлађујуће западне парадигме. Но Русија то свакако добро користи.

 Западни критичари РТ говоре о непознатим именима који се тамо појављују као коментатори-аналитичари, представљени као стручњаци за неку област. Овде је систем сам себи пуцао у ногу. Ако је врхунац "критичке интелигенције" Славој Жижек, а типичан представник Бернар Анри Леви, јасно је да ће и просечан гледалац провалити булшитинг, и потражити нешто друго. Референце људи који коментаришу догађаје, а они су са Запада, ће проверити или неће на интернету, уосталом већина сајтова је већ пристрасна, почевши од Википедије (Еби Мартин са РТ је већ била позната када за Вики није била релевантна, она је иначе отворено критиковала Русију због припајања Крима, али је остала да ради на РТ још неко време). 

Како раде светски медији можемо видети и код нас. Другачије мишљење се може чути у полушаљивим емисијама, што је код нас фамозни Марић, и нигде више. Можда 90% гостију у Утиску Недеље било је у кругу од 10 до 20 људи, и то је тако трајало деценијама. Слично је кад се на Јутарњем програму РТС прелистава штампа (сасвим другачији формат и светоназор, али по уском кругу позваних веома слично). Јавност, а то је народ, а не нека фикција коју представљају новинари, је гладна другачијег погледа. И верује ономе, бар донекле, ко тај поглед представи. Ма колико се бунио Теофил Панчић против "анонимуса".

Но има један много битнији разлог успеха Русије у информативној сфери, а то је управо оно што критичари актуелне руске власти (били они добронамерни према самој Русији или не), виде као као њену слабост. Русија заправо не нуди глобалну алтернативу у свакодневном животу! Геополитичка алтернатива постоји, и зове се мултиполарни свет, и она је примамљива сваком независном изван "златне милијарде", био он на левици или десници. А како је и та милијарда у великој кризи, и њој се смучило идеолошког полицајчења либерализма. Тамо се наравно не говори о мултиполарном свету, него о преузимању контроле, или стављању своје земље на прво место. 

Пре тридесет и више година свет се делио на два блока. Нема потребе да се овде објашњава узрок и начин те поделе, ограничићемо се на оно што је Карл Сеган рекао у свом капиталном делу Космос, поглавље Ко говори у име Земље? Рекао је да Исток оптужује Запад за капитализам, веру у бога и повреду националног суверенитета, док Запад оптужује Исток за социјализам, атеизам и повреду националног суверенитета. (Из неког разлога мислио сам да је заједнички елемент оптужби "гажење људских права", али проверио сам - није). Јасно да је свако могао да очекује драматичну промену свог живота ако супротна страна, њена идеологија, победи. Западњачки излог је победио (рече др. Неле Карајлић), то знамо. Руси, а посебно народи земаља Варшавског пакта и многи у мањим републикама СССР, очекивали су драматичну промену на боље. Преварили су се, и то је један од разлога стабилности Путина (и још неких). Међутим, просечан Западњак се стварно плашио света у којем би Русија (СССР) однела победу у Хладном рату.

Сада то не постоји. Нико на Западу се не боји да ће му "диктатор Путин", макар му се и не свиђао, укинути приватну својину, забранити му да верује у бога, или га можда натерати на то (иако су конзервативи ставови саме руске власти јасни, многи атеисти или барем потпуно секуларизовани људи добри су са Русијом - нпр. Асанж и Сноуден). Међутим, Западњак види проблеме код "својих" власти.

Процес промене Запада почео је "одавно", можда је у културним и образовним институцијама другачији систем победио пре пола века, но ефекти су постали сасвим уочљиви пре неке три деценије, само мало пре победе капитализма у Хладном рату. Већ мало после победе било је јасно да то није више "класичан" капитализам (заснован на приватној својини) нити таква демократија (воља већине на изборима). Нећемо се овде детаљно бавити тим нео-галиматијасом, заснованим на правима мањина (укључујући и апстрактне "жене" које могу бити мањина само ако се женом сматра оно што је у либералистичком калупу), тзв. четвртој грани власти ("невладине" организације које су често плаћене из буџета, регулаторна тела, разноразни "експерти" (доћи ће време кад ће свако мислити да је гуру - Вишну-пурана)) која нема изборни легитимитет, наднационалним телима која исто немају такав легитимитет. 

Има ту још доста лутања, рецимо да типичан припадник америчке деснице не види сасвим  (пост)капиталистичку природу оваквих глупости, мада је и он наслућује. Мигранти се довлаче да би били јефтина радна снага и још јефтинији конзументи, а да би естаблишменту који наднационални капитал држи послужили у стварању контролисаног хаоса...  Међутим, хаос зна да постане неконтролисан, па једна "угрожена" група нападне другу - муслимански мигранти нападају слободоумне жене, левичари им онда поручују да пазе како се облаче и понашају, за такве савете су раније саркастично оптуживали затуцане десничаре - ма шоу, једном речју! Каква згодна тема са медиј који жели да се наруга Западу, истовремено да стекне пажњу грађана истог Запада...

У том смислу је Русија свој идеолошки агностицизам (још је Јелцин "закопао ратну секиру" са НР Кином, иако је идеолошка разлика Русије и Кине сада већа него кад су обе биле социјалистичке) само проширила са нивоа држава, посебно сила (погледајмо државне системе чланица БРИКС-а и како се они разликују), на ниво политичких покрета. Какво сјајно решење! Може Линке, може и Алтернатива за Немачку (дакле, у истој земљи дијаметрално супротно!). Може Ципрас (и што је клекнуо пред банкарима није проблем Русије, мада би боље било да није), а може и Марин Лепен. Све може ако је против система. Или барем против санкција Русији.

Ипак је десница у Европи ту много јача, из разлога описаних овде. Но то не значи да ни неки класични либерал са аргументима, који верује у причу о правима народа каква је некад била (ту спадају Асанж и Сноуден) неће итекако добро доћи. И поред анти-либералне, стварне или наводне (а потписник ових редова не мисли да је лоше бити анти-либералан), природе "Путиновог режима". То што неки кукају како је Викиликс "уништио свој кредибилитет" или постао "сервис Русије" не демантује оно што исти износи. Остаје нам да видимо јавно обзнањену "освету ЦИА", што је сад већ смешно, а може бити у будућности забавно...

Иван Вукадиновић