Моја паганска слава

Кренимо од данас код већине уобичајеног контекста. Слава - крсно име, крсна слава, свети (етимологија ове речи највероватније води до санскрита и речи „шрава“ која, нешто измењена у изведеним словенским језицима, тако и српском, поприма данашњи облик) је српски, народно-црквени обичај и после Божића, најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације. Даље Вики каже како осим данашњих Срба славу славе, или је помињу, Срби асимиловани у околне народе, као и припадници народа (и "народа"!) насталих од Срба. Дакле, слава је српски специјалитет!

Што се тиче уобичајеног контекста, он је постао хришћански, али ономе ко се занима за порекло (а тога је данас мало, ниво знања и жеље за знањем о прошлости народа у Срба је жалосно низак), све би требало да буде јасно већ од санкскритског корена речи. Слава је прехришћански обичај! Даље Вики каже: Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског (или шире, индоевропског) празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и пореклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу. Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године.

Сматрамо да је објашњење како слава представље сећање на дан када су се крстили преци само жалосни покушај (макар долазио од иначе тешко оспоривог човека - јер тако је знао рећи и патријарх Павле) да се затоми у суштини паганска природа тзв. народне вере у Срба. Радије ћемо се осврнути на причу о хтонској, односно посмртној природи славе, која је не везује само за култ предака, него и за култ мртвих (кољиво односно жито аргумент је томе у прилог). Неки то покушавају демантовати, аргументима како је култ мртвих жалостан, а слава је весела. Међутим, лично сматрам да је један од основних (што се мене тиче први!) разлог да се уопште нешто верује жеља да се превазиђе физичка смрт, па тиме и жаљење због исте. "Ко се родио тај ће и умрети, мртвима следује да се опет роде, зашто због тога жалити." Махабхарата.

Због наведеног, одлучили смо да славимо славу као родноверни (пагански) обичај, каква је некада и била. Овакво обележавање помаже јединству сваке заједнице. А који то ми? Што би рекао Шекспиров Хенри V: From this day to the ending of the world, But we in it shall be remembered- We few, we happy few, we band of brothers.

Што се мене лично тиче, морам признати да немам претерани однос према прецима. Мислим да конкретан однос може постојати само са онима којих се лично сећаш, а ја се сећам само једне од бака. Такође, да се не лажемо, наши преци су барем формално били хришћани, на неки начин и практично, а колико то има везе са "теоријом" односно текстом Библије, друга је ствар. Моја предачка слава је Мала Госпојина (Богородица, односно Богиња Мајка, Мајка Природа) што ја и даље доживљавам на одређени начин. А што се ове славе тиче, желим рећи да сам је одабрао према својем осећају (а родноверје је за мене осећај), а не према ономе што су ми старији рекли. Што моје потомке (ако их будем имао), а ја ћу за њих бити предак, ставља у незахвални положај да следе моје хирове. Но, човек ионако не бира где ће, када и код кога да се роди...

 



Тако, одлучио сам се да славим Водана (или Водена). Према сајту Стари Словени Воден је бог река, језера и мора, укратко - божанство вода. Водени је могао да утопи људе, као и да их сачува. Пре ће бити да би урадио ово прво, јер жена му је лично Морана. Воденова функција је хтонична, он води као словенски Харон преко воде душе мртвих у подземни свет Нав. По доласку хришћанства замењен је светим Николом. Међутим, повезан је и са влашким Тартором, који је живао у дубинама вода и помагао женама да остваре своје магијске циљеве.

Такође је сличан руском Купалу (славимо га на дугодневницу, почетак лета) божанству повезаним са ритуалним купањем, такође и са магијом. Отворено је питање је ли Воден божанство или демон (што не треба гледати као хришћани манихејски црно-бело) који се појављује у рекама или језерима, вреба иза увек сабласних воденица.

Сличност са германским Воданом (Вотан, код нордијаца Один) је само онако "на прву". Германски Водан је везан за елеменат Ваздуха, а не Воде. Име му је изведено из Wodanaz, што значи бес, јарост. Один или Водан је бог рата, а не воде. Нека сличност постоји јер ово божанство је везано за хтонични аспект магије. Но! Како рече св. Јован Кронштатски (то знам јер га је цитирала Симонида Станковић, ћерка Милића од Мачве) код бога (или богова) нема случајности. Цинично бих додао да онда нема ни "слободне воље", но овде је нешто друго битно. Сама сличност имена рађа асоцијације, а оне се црпу из океана синхроницитета, о чему је причао чика Јунг. Дакле, можда ми на помен речи "Водан" некад падне напамет прво германско, а некад прво словенско божанство, и све има свој разлог...

Кад смо код разлога, који су моји мотиви? Иако никада нисам претерано држао до хороскопа, сматрам да је исти егзактни метод који безначајне податке претвара у некорисне информације, некако сам се сродио са знаком Рибе у којем сам рођен. Давно, када сам се знао "ложити" на Римљане, знао сам да се заклињем Нептуном. Много касније као уводни цитат романа Јеретици Агарте узео сам оно што би рекли наши стари - Flectere si nequo superos, Acheronta movebo. Не могавши да досегнем небеса, покренућу хадске реке, то је рекао Вергилије у Енеидама.

Поемнути роман је други у трилогији Агарта. Трилогија је поред саме централноазијске легенде инспирисана и Лавкрафтовим хтонским Ктулу-митосом. Сећам се док сам радио на првом роману знала је бивша (а тада будућа) да ме пита: "Шта ти раде чауре на дну мора?" Од како знам за себе повезан сам са амбивалентном и мутном природом свог знака (макар не веровао у хороскоп, nomen est omen). Иако касније инспирисан традиционализмом (у којем се такође на неки начин налазим од како знам за себе, је р прозрео сам лажи модерног) манихејски поглед на уранско и хтонско никад ми није посебно пријао. Говорио сам о томе, што се тича наших божанстава; сагледавање ових комплементарних аспеката било је тема једног мог есеја интроспекције: Уранско и хтонско у мени.

Осим тога, вратимо се на почетак. Ако славимо славу, видесмо њену изворно хтонску природу. Зато није лоше да се циклус слављења започне управо са оним који мртве води у Нав. У томе не треба видети ништа спорно.

Иван Вукадиновић

Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn