Хлорофилија

Москва, почетак 22. века. Савелије Херц живи у срећном, такорећи утопијском друштву чија је главна парола НИКО НИКОМЕ НИШТА НИЈЕ ДУЖАН. Он је уредник часописа 'Нај-Нај'. Но, како то иначе бива, ствари су далеко од савршеног.
Како смо дошли до тог света? Народна Република Кина је најмоћнија, њена доминација је пре свега економска. Међутим, има доста својих проблема, Шангај је под водом. Тада се Кина окреће свом пријатељу Русији - и Сибиру! Русија је прошла кроз период нереда сто година раније, што се само узгред помиње. Њен највећи проблем (била је?!) депопулација, и концентрисање смањеног становништва, око 40 милиона у Москви. Била? Па, у време којим се радња романа бави то нико не види као проблем (осим једног лицемерног опозиционара који је за поновно освајање провинције). Сибир је издат Кини, продат, званично је то "аутономна зона", Кинези раде, плаћају и снабдевају руско тржиште, Руси само троше. То је свет у којем постоје колоније на Месецу (укључујући и руску, мада је кинеска наравно већа), али је већ 40км од центра града дивљина. Санкт Петербург не постоји, док се Европа референцира као сиромашно и дивље место. Кинезе нико не воли, "сибирски партизани" се славе, али тај "патриотизам" не води промени политике (што ми нешто познато). На једном месту, као кроз размимшљања Савелија (мада се пише из трећег лица, "свезнајућег приповедача") сазнајемо да су места уз обалу (таласократија?) пропала, што је дало узлет континенталним центрима - Пекинг, Делхи, Москва...
У овој "утопији" постоји јасна социјална структура. Она је буквално вертикална, јер огромна "трава" расте до висине од триста метара, заклања сунце, што је житељима Москве веома битно. Тај феномен је само у Москви, и нико не зна шта је то. Научно објашњење било би мицелија, међутим овај јединствени организам има хлорофилна својства. Та травуљима је неуништива, међутим наука не проналази ништа штетно у њеном конзумирању, она је веома храњива, даје осећај среће (мада чак неки тврде да није дрога, наравно да ствара зависност). Конзумирање је строго забрањено, а у вишим слојевима се сматра изразито некултурним понашањем "травождера". Барем сировог срца стабла... Ипак, и поред запрећене казне од 10 година, сви на нижим спратовима ждеру траву, а на вишим користе сублимације у таблетама. 
Класна структура јасно иде по спратовима солитера, и рецимо да има четиир класе. Прва су травождери или бледи. Потребни су им само трава и вода са чесме (остали користе бајкалску скупу у огромним количинама). Стално су у еуфорији, срећни, мада прљави. Користе бесплатне јавне службе (као што је грејање зими). Друга класа, мада није баш јасно колико је одвојена, су нерадници а корисници кинеског депозита који леже на рачун свакоме ко је чипован. Ови људи нешто и купују, мада и штеде. Живе уз ријалити "Суседи", где свако може бити звезда. Па и они ждеру траву. Граница прве и друге класе била би да ли је неко чипован, мада то није експлицитно речено.
Трећа класа су они који обављају разне послове, мада тешко би било рећи да нешто продуктивно раде - јер Руси ништа више не производе. Тако се види да бити запослен постаје привилегија. То је широка класа буржоазије - новинара, адвоката, продаваца соларних кабина,  лабораторија за уништавање траве, па и неке власти. Живе од 60-ог спрата па навише. Али они нису капиталисти - како Руси не раде немају ни средства за производњу. Производи се у Сибиру, раде Кинези (тамо), а кинеске газде у Москви купују некретнине од стотог спрата, где не-кинез не може ни ући...
Ни законски нико никоме не може бити дужан, јер дугови су забрањени, као и позамљивање, улагање капитала... Рекло би се једини паметан потез власти. Но, ако не постоје дугови, ту су "другови". Ако вам нешто ипак треба, а немате да платите, може на другарској бази. Услуга за услугу, па се тако гомила, уваљује чак и у новчаном смислу. То је руска мафија будућности, која царује на нижим спратовима где су чак генератори људских органа. 

Савелије пролази кроз низ криза, уосталом не много чудних неком данашњем читаоцу. Матори газда, некада сибирски партизан, предаје њему часопис у аманет, упознаје га са "другом". Ради на јубиларном броју, тражи старог пријатеља који је нестао на шестом спрату. Сазнаје да ће постати отац. Једна од 25 приватних полиција му се обраћа са жељом да пронађу старог који је буквално нестао (и поред чипа)...
А онда све се мења. Кинези су исцрпли Сибир и напуштају га. Читаоцу би изгледало да се решење само нуди. Она травуљина, зар не. Ако није штетна, може се извозити, зар не!? Није ли само лажни морал (а постоји морална полиција) спречавао њено јавно конзумирање?! А онда још један преокрет (и биће их још неколико до краја роман). Ту ствари постају изразито личне. Даље нећу да спојлујем.
Овај роман "тешке фантастике", што се могло видети, заправо актуелизује нека кључна питања садашњег тренутка, сто година пре описане радње. Не претвара ли се овај свет у оно где само Кинези (добро, и други Азијати, али зар је битно) раде!? Постајемо "биљке", заправо још гори, што се у роману јасно види кроз бројна размишљања главног актера. Биљка има неки смисао, она тражи само воду и светлост прозрачну. А најгоре на крају пролазе не они бледи травождери, већ они осунчани правим сунцем са највиших спратова. Главна етикеција је питати некоме да ли му заклањаш сунце, но то није оно на шта ме је фраза испрва подсетила - када је Александар питао Диогена треба ли му нешто, а овај замолио величанство да му не заклања сунце. Не, овде постоји доста лицемерја, грамзивости, помешаних инстиката биљке и грабљивца. Убиствена комбинација управо овог времена!
Роман Андреја Рубанова говори метафорички о много чему. Није ли данас баш актуелна тема зависност привреде од продаје ресурса... У време писања 2009. у Русији је то била више теоријска проблематика (мада нешто актуелнија због првог таласа светске кризе која још није готова); данас када су цене нафте драстично пале, метафора је уочљивија. Роман који отвара вечна питања, питања човечанства данас и посебно Русије данас.
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности