Насупрот Шопенхауеру


Шопенхауер, онај што је заклао Драгишу… Тако смо знали ко клинци рећи, алудирајући на серију Идемо даље, и Швабу кога је играо Бата Животиња, ратног заробљеника кога су деца звала Шопенхауер. Међутим, Артур је један од највећих филозофа, мада неки сматрају да му се систем нужно распао. А тај систем је заснован на тврђењу да је свет моја (слепа) воља и моја представа, те да се немамо чему надати.

Жорис-Карл Усиманс дао нам је згодну прилику да овакво виђење ствари посматрамо из два угла. Прво је, док је експериментисао да декаденцијом и сатанизмом своје ставове преточио у мисли свог јунака Дезасента. У предговору истог дела Насупрот, писаном двадесет година касније, видимо шта онда као католички верник мисли. Стога је најбоље само пренети без коментара оба виђења.

Уисманс као декадент и „сатаниста“:

Ту је Дезасент поново наилазио на чврсто тло. Он је свакако био задовољан тим признавањем друштвених гадости, али би се бунио против тако неодређеног лека као што је нада у други један живот. Шопенхауер је био егзактнији; његова доктрина и доктрина цркве полазе са истог становишта; и он полази од неправде и ругобе овога света, и он је, као и Угледање на Христа, узвикнуо болно: „Одиста је неправда живети на овом свету!“ И он проповеда ништавност живота, предност самоће, упозорава човечанство да ће бити несрећно ма шта чинило, ма на коју се страну окренуло: ако је сиромашно, због патњи које се рађају из лишавања; ако је богато, услед несавладиве досаде коју рађа изобиље; али он не проповеда никакав свеопшти лек, не уљуљкује вас никаквом обманом да би отклонио неизбежна зла.

Он не подржава срамни систем прародитељског греха; не покушава да нам докаже да је превасходно добри Бог који штити лупеже, помаже будалама, гази детињство, заглупљује старост, кажњава недужне; он не слави доброчинства Провиђења, које је измислило ту излишну, несхватљиву, неправедну, безумну грозоту, телесну патњу; далеко од тога да , као црква, покушава да оправда нужност мука и искушења, он у својој огорченој самилости узвикује: „Ако је неки бог створио овај свет, ја не бих волео бити тај бог; беда света парала би ми срце.“

О, једини је он био на правом путу! Шта су јеванђељске фармакопеје према његовим расправама о душевној хигијени? Он није умишљао да ће ишта излечити, није болеснима нудио никакву накнаду; али његова теорија песимизма била је, на крају крајева, утешитељка одабраних умова и узвишених духова; она је открила друштво онакво какво оно јесте, наглашавала је урођену глупост жена, указивала вам на потребне колотечине, спасавала вас разочарења упозоравајући вас да колико је год могуће ограничите своје наде, да их и не зачињете, ако бисте осетили снаге за то, него да се најзад сматрате срећнима ако вам се, у непредвиђеном тренутку, страшне каменице не сруше на главу.

Уисманс као католик:

А, међутим, веровао сам тада да сам далеко од религије! Нисам ни слутио да од Шопенхауера, коме сам се дивио више него што је требало, до Књиге проповедникове и Књиге о Јову има само један корак. Премисе песимизма су исте, само што се филозоф извлачи кад треба извести закључке. Волео сам његове идеје о гнусоби живота, о глупости света, о немилосрдности судбине; подједнако их волим и у светим књигама; али Шопенхауерова запажања не воде ничему; он вас, да тако кажем, оставља на цедилу; укратко, његови афоризми нису ништа друго до хербариј сасушеног биља; а црква објашњава порекло и узроке, указује на сврху, пружа лек; она се не задовољава само тиме да вам прегледа душу, него вас лечи и излечи, док вам немачки надрилекар, церећи се, окреће леђа пошто вам је лепо доказао да је болест од које патите неизлечива.

Његов песимизам исти је као у Светом писму, из кога га је он извукао. Он није више рекао него Соломон, не више него Јов, ништа више чак него Угледање на Христа, које је, много година пре њега, сажело сву његову филозофију у једну реченицу: „Одиста је беда живети на овом свету!“

Те сличности и разлике лако се установљавају са одстојања, али у оно доба, ако сам их и опажао, нисам се на њима задржао; није ме мамила потреба да изведем неки закључак; пут који је обележио Шопенхауер био је проходан и шаролик, шетао сам мирно њиме без жеље да му упознам крај; у оно време нисам ни појма имао о року када се полажу рачуни, ни трунке бојазни од расплета; тајне катехизиса чиниле су ми се детињасте; као и свим католицима, уосталом, савршено ми је била непозната сопствена религија; нисам ни био свестан да је све тајна, да ми и живимо само у тајанственом, да би и случајност, кад би постојала, била још тајанственија него Провиђење. Одбацивао сам бол наметнут од Бога, уображавао сам да песимизам може бити тешитељ узвишених душа. Каква глупост! Баш то је тако мало експериментално, тако мало људски документ, да се послужим изразом који је драг натурализму. Никада још песимизам није утешио и болне телом и болне душом!

Сада се смешкам кад после толико година прочитам странице на којима се износе те тако тврдоглаво погрешне теорије.

Који је поглед од ова два ваш?

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину