V


V


There is more behind and inside V. than any of us had suspected. Not who, but what: what is she.

Roman Tomasa Pinčona V. odavno je stekao kultni status. Tako, na gornji citat naleteo sam čitajući strip V for Vendetta, ili čak možda nešto na netu u vezi tog (takođe kultnog) stripa. Takve stvari znaju da me dovoljno zainteresuju. I najzad je došlo vreme da pročitam Pinčonovu knjigu. O čemu je reč? Možda je za početak najbolje reći da je to knjiga koja počinje ovim rečima (ako kratak opis poglavlja može da se smatra početkom, ja ga takvim smatram)

Poglavlje prvo – U kojem Beni Profejn, šlemil i jo-jo u ljudskom obličju, stiže do apokire

Dovoljno nerazumljivo i intertekstualno, pa odmah slede tri fusnote. Ime junaka: Beni od bensedin i Profejn od profano; šlemil znači šeprtlja na jidišu i apokira – reč koju je Pinčon izmislio od grčkog apo (udaljen) i cheiro (ruka). Jo-jo nije objašnjen fusnotom, mada mi deluje mogućim da mnogi mlađi od 30 godina ne znaju šta je to… (O prevođenju i fusnotama biće još reči).

Dakle, roman s kojim se teško počinje sa čitanjem, „ulazi u radnju“. Obično uspem kasnije da nađem neki čitalački modus operandi, kako ću čitati delo. Kao što je slučaj sa mnogo kraćim romanom Nasuprot (Žoris-Karl Uismans), koji sad čitam – roman napisan vek ranije, ipak rekao bih da se bavi sličnom temom – dekadencijom. U slučaju V. modus znači ne udubljivanje u sve detalje zapleta, više „hvatanja atmosfere“ i elemenata radnje koliko je dovoljno da se kasnija dešavanja u romanu shvate. To znači da je potrebno još jedno čitanje…

Radnju romana je najbolje (ako odustanemo od prepričavanja) u najkraćem opisati – mada je to strahovito pojednostavljivanje. U jednom toku ona prati kratak period života pomenutog Benija, a uskoro i „bolesne družine“ kojoj se on priključuje; dešava se uglavnom u Njujorku 1956. godine. U svom drugom toku, radnja prati dogodovštine misteriozne V. – od samog kraja pretprošlog veka u Egiptu, preko Firence nešto kasnije, Pariza pred Veliki rat, Malte neposredno posle tog rata, Namibije (Nemačka Jugozapadna Afrika, teritorija pod mandatom) nešto kasnije, ponovo Malte u WW2 i Malte 1956. (V. je već mrtva, to je neka vrsta ostavinske rasprave…) – u romanu nije dato hronološkim redosledom.

Beni Profejn je šlemil jer ima problema sa neživim stvarima. Uopšte opsesija neživim, što nisu samo predmeti, nego i apstraktne ideje, odlika je dekadencije ovog vremena, stav je Pinčona (ili barem tako kaže jedan od junaka romana). To bi bio jedan od ključeva kojim bi mogli pokušati da otključamo vrata Tajne (bez tajne, kako ćemo videti). Drugi bi mogao biti prostor-vremenski raspon radnje. Radnja počinje spletkama i zaverama oko Fašode1898. Ovaj praktično zaboravljeni incident kruna je anglo-francuskih kolonijalnih sporova. Francuski major Maršan u svojoj ekspediciji krenuo je iz Francuskog Konga i preprečio Afriku, prešavši Etiopiju. Usput je utvrdio Fašodu na Belom Nilu. Tu se susreo sa ambicijama engleskog Kičenera i planovima Britanske Imperije. Englezi su zapretili ratom, nakon čega je Maršan morao da se povuče.

Ovo je bitna tema (naravno da u romanu V. njen značaj nije dat ovako direktno) zato što je to bila poslednja velika „prilika“ za rat između Francuza i Engleza (koji su naravno do tada mnogo puta ratovali). Od onda imamo nastanak ne samo Entente Cordiale, nego i paradigme jedinstvene atlantističke Zapadne civilizacije u večitoj „odbrani“ – od Huna, komunista, nacista, Rusa (Sovjeta), Kineza, Srba, Arapa, opet Rusa… A kraj radnje romana (kao i doživljaji „bolesne družine“) smešteni su u 1956. koja je poslednji trzaj starog evropskog kolonijalizma – Suecka kriza u kojoj ista Francuska i Britanija poslednji put deluju samostalno, podržavajući Izrael i pokušavajući da spreče egipatsku nacionalizaciju najznačajnijeg kanala (Amerika i SSSR su zajednički to blokirali u Savetu Bezbednosti). Posle toga imamo samo neokolonijalizam, evropski interesi su uglavnom ugrađeni u navedenu zapadnu paradigmu, Evropa je praktično vazal Amerike.

Možda se iz te perspektive može objasniti i smeštanje većeg dela radnje u Njujork, najevropskiji američki grad (kako mnogi kažu) gde pored engleskog egzistiraju i jidiš, španski i nemački – Pinčon rado koristi reči ovih jezika, sam grad obično naziva Nueva Jork; imena nekih likova su poznate nemačke složenice, pa i jedna nemačko-engleska koja se koristi u nauci: Eigenvalue. Ovo je najdalje od one ruralne, konzervativne Amerike, dokle se može doći a da se ne napusti taj kontinent. Takođe, najbliže staroj Evropi. U nekom smislu i najintelektualnije. A bolesna družina jeste bar delimično skup intelektualaca, ali u dubokom podzemlju, daleko od bilo čega akademskog. Profejn nije intelektualac, on takođe zalazi u stvarno podzemlje – kanalizaciju ispod Nueva Jorka, gde lovi aligatore.

Za čitanje ovakvog dela preporučljiv je internet (St. Google), barem u mom slučaju za drugo čitanje. A nekođ bi to bila biblioteka. Mogu misliti koliko je vremena (truda) trebalo Pinčonu da napiše... Nešto je ugradio iz svog životnog iskustva, studija fizike, boravka u mornarici SAD ili rada u Boingu. No, ovde imamo i detaljan opis plastične hirurgije (uz teološke rasprave iz ugla ortodoksnog judaizma), takođe i stomatološku psihoterapiju. Takođe imamo pasaže iz istorije Malte, od njene prve opsade (Turci, XVI vek) i osnivanja Valete od strane vitezova Jovanovaca (čuveni Malteški red – dr. Miroljub Petrović ga ubraja u okultistička (dakle, po njemu satanistička) društva, zaboravljajući da kaže kako je njegov Veliki majstor bio recimo ruski car Pavel Romanov); istorije nemačkog kolonijalizma i genocida u Africi, i tako dalje (nauka, umetnost… teško je svega setiti se, iluzorno nabrajati).

Prevođenje i uređivanje dela poseban je izazov. U izdanju Čarobne knjige taj posao su obavili prevodilac Nina Ivanović Muždeka (takođe i pogovor) i urednik Borislav Pantić. Hteli su da izbegnu da ovo bude „kritičko izdanje“ sa detaljnim referencama, uzeli su pristup da fusnote razjašnjavanjem pomažu čitanju. Uveli su veoma malo nagađanja, npr. Mafija (žena jednog od junaka, takođe deo bolesne družine) objašnjena je kao verovatno Pinčonova parodija Ejn Rand. Fusnote objašnjavaju pojmove i ličnosti koji su nam manje poznati, mada i neke šire poznate ličnosti (možda da bi se napisalo puno ime u originalu). Ima i previda, onaj koji mi je zapao za oko je kad su vazdušni dueli opisani kao „borba pasa“ (dogfight) bez ikakve fusnote. Osim toga nemam zamerki, što nije loše za 500 teških stranica dela.

Najzad, nešto o samoj bolesnoj družini, možda je najbolje prepustiti reč jednom od njenih članova, ono što je rekao neposredno pred groteskni pokušaj samoubistva (groteska i opor humor su česti, dešavalo mi se da se naglas smejem čitajući).

„Čujte, prijatelji“, reče Vinsam, „postoji jedna reč koja opisuje čitavu Družinu, a glasi – bolesna. Neki od nas ne umeju da drže pantalone zakopčane, drugi ostaju verni jednom partneru sve dok se ne umešaju menopauza ili Veliki klimakterijum. No bili pohotni ili monogamni, s ove ili one strane noći, na Ulici ili van nje, ni na jednog nas ne može se upreti prstom a da se nazove zdravim.

Fergus Miksolidijan, Jevrejin irsko-jermenskog porekla, uzima novac od fondacije što nosi ime čoveka koji je potrošio milione pokušavajući da dokaže da trinaestorica rabina vladaju svetom. Fergus u tome ne vidi ništa loše.

Ester Harvic plaća da joj izmene telo s kojim je rođena a zatim se ludo zaljubi u čoveka koji je osakatio. Ni Ester u tome ne vidi ništa loše.

Raul, televizijski pisac, u stanju je da stvori dramu dovoljno uspešnu da prođe svaku prepreku koju bi postavili sponzori, a da ipak kaže omađijanim gledaocima šta nije u redu s njima i s tim što gledaju. No on se zadovoljava vesternima i detektivskim pričama.

Slab, slikar, čije su oči otvorene, poseduje tehničku umešnost i, ako hoćete, 'dušu'. No posvećen je danskom pecivu.

Melvin, narodni pevač, nema nimalo talenta. Da ironija bude veća, više se bavi kritikom društva od svih ostalih članova Družine zajedno. Ništa ne postiže.

Mafija Vinsam je dovoljno pametna da stvori svet, no dovoljno glupa da u njemu ne živi. Nalazeći da se stvarni svet nikada ne poklapa sa njenom maštom, troši svu moguću energiju – seksualnu, emotivnu – na pokušaje da natera svet da joj se povinuje, no u tome nikada ne uspeva.

I tako dalje. Svako ko i dalje živi u tako očigledno bolesnoj supkulturi nema pravo da se nazove zdravim. Jedina zdrava stvar jeste ovo što ću ja uraditi sada, odnosno, bacanje kroz prozor.“

Jevrejin irsko-jermenskog porekla, dok se na početku romana pojavljuje Brazilac koji na svaki način pokušava da se pridruži borbi Izraela… U ovom romanu Pinčon je posebnu pažnju posvetio tom narodu koji se (barem u Americi) u stvari sastoji od pripadnika drugih naroda. Međutim, Pinčon nije Jevrejin, odgajan je kao katolik. Zapravo je ovaj roman nekakva interakcija Jevreja i katolika (manjine u Americi, što je u vreme pisanja imalo drugačije značenje nego danas), ostali ovde su na neki način gosti, kao recimo Stensil stariji, anglikanac i britanski špijun (njegov sin opsesivno traga za V.).

Brojne su religijske reference u ovom delu, međutim Pinčon samo judaizam i katoličanstvo ovde smatra dostojnim dubljeg proučavanja. Osim njegovog porekla i polja interesovanja, ovo kao da je deo strategije romana (a takva je sigurno postojala). Sasvim je moguće i da je Pinčon samo ove dve crkve smatrao dovoljno zanimljivim, zbog dubine njihovih dogmi i ceremonijala.

Najzad, šta reći o samoj V?! Ona kao da je neka paradigma sveta u tom vremenu. Žena (ponekad upitno) koja prisustvuje događajima, zapravo stalno želi da učestvuje u njima, a ipak nema presudnu, pa ni neku značajniju ulogu. Tokom života gubi delove tela i zamenjuje ih stvarima, što nije nešto što ne želi na neki način od početka – opsesija češljem dok je devojka. V je od Viktorija; no takođe je Veronika (žena povezana sa italijanskom iredentom, uključujući Musolinija; pacovčica Veronika u njujorškoj kanalizaciji); Vera u Namibiji; sveštenik (muški rod!) u Valeti (ovde ime grada povezuje s tim slovom). V je u toponimima kao što je mitski Vajsu (opisan čak kao Ništavilo) i mitizovana Valeta (grad dobio ime po muškarcu, ali ženskog roda) na Malti gde se dugo održao matrijarhat… Pominje se referenca na čuvene V (fau) rakete – nemačko Vergeltungswaffen znači „oružje osvete“, međutim Pinčonovo V nije kao vendeta, to će doći u stripu i inspirisano je ovim romanom. Pinčon se nije bavio produbljivanjem veze sa legendarnom V2 raketom, verovatno iz razlog što njegovo V nije kao vendeta – u ovom romanu nema osvete. No zato ima nevidljivih i više naslućenih zavera, tajnovitosti neobjašnjene osim na nivou osećaja, raspleta koji otvaraju više pitanja nego što daju odgovora – pod uslovom da smo ispratili zamršeni zaplet…

Zaljubljena V (tako se zove jedno poglavlje) je lezbijka. Ali kako Pinčon tome pristupa? To naravno nije neko današnje moderno-liberalno uzimanje tog pojma, nije ni avangardno za ono vreme (pisanja), pa čak ni mejnstrim toga vremena (kakav god on bio). S obzirom da se radnja poglavlja odigrava u Parizu pred Veliki rat, Pinčon uzima teoriju Frojda (bez vidljive ograde!) kako je to sve posledica narcisizma – žena zaljubljena u sebe postaje zaljubljena u svoj rod. Nije baš „košer“ prema današnjim politički korektnim gledanjima (šatro revolucionarnim), a ni kao što je ovaj (ipak) poremećaj predstavljen u stripu V for Vendetta, što u istoimenom filmu postaje već ljigavo…

A šta reći o samom Pinčonu?! Čovek koji odbija da se pojavljuje u javnosti, a o njegovom privatnom životu kruže glasine. Ova tajnovitost je razumljiva, ako znamo ko je sve danas selebriti. Neko reče da bi efekat susreta Pinčona i Paris Hilton bio kao kada se spoje materija i antimaterija (i jednako razoran!). Pa je onda dobro što se oni ne mogu sresti. Neka njegova reagovanja na aktuelne događaje, kao i glasine, daju zanimljiv kontrast. Tako je podržao Salmana Ruždija (iz današnjeg ugla gledanja mejnstrim i opšte mesto na kvadrat), no kružile su glasine da je podržao Davidijance u Vejku (Waco). O tom događaju iz 1993. ja lično malo toga znam, a nije da se nisam bar malo trudio da nešto ukačim (guglovanje). Mi smo ovde tada imali pametnija posla, no već krajem famoznih devedesetih čuo sam da se neko pobunio protiv vlade Sjedinjenih Država i bio masakriran. To me je fasciniralo, uz neke heavy-metal spotove, pa sam čuvenoj slici gde smrznuti ortak i ja izlazimo iz lifta i delujemo stvarno opasno (slikano na blef pred varenje ganje) dao ime Waco.jpg.

Za kraj, evo šta reče u svom pogovoru Nina Ivanović Muždeka: Pišući o mitovima, iluzijama, pretnjama i strahotama savremenog sveta, Tomas Pinčon ne libi se da čitaocu ponudi ne tako veselu sliku sadašnjosti i budućnosti. Postmodernistička tehnika, stoga, u njegovoj izvedbi nije kliše koji se temelji na poigravanju formom, već sredstvo kojim se, uz gubitak linearnog pripovedanja, stvaranje žanrovskog kolaža i brisanje granica u svakom smislu, otkriva da ne postoje teme i kategorije koje se ne smeju preispitati – bez obzira kuda takvo preispitivanje vodilo.

Ivan Vukadinović

 

 

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део