Уранска и хтонска божанства



Говорићемо о нечему по чему је словенска дивонија занимљива и  другачија од осталих пантеона. За разлику од неких других пантеона немогуће га је поделити по некаквој функционалној матрици, јер се улоге богова и богиња често мешају. Због тога се богови деле на кијевски и полапски пантеон, богове који су обожавани на другим територијама, исл. Но то не значи да концепти који другде постоје, не постоје и овде и о једном од њих ћемо данас говорити.
То је специфичан однос уранских и хтонских божанстава. За почетак кратке дефиниције. Хтонско је оно повезано за земљу такође и све оно што она носи – плодност, али и смрт (подземни свет), препорађање, богатство, руде и металургију, метамофрозе, подређеност годишњем циклусу, такође хтонско је везано за воду. Уранско је везано за небо и такође вечност, непромењивост, увођење реда, хармонију, поредак, јунаштво…

Тема није битна само због академског изучавања нашег пантеона, него задире и у само питање српског (и шире словенског) идентитета. Својевремено ми је пријатељ рекао за Винчанску културу „то нисмо ми“. А реч је о родољубу и човеку који сигурно не узима безрезервно причу бечко-берлинске историографске школе. Па о чему је реч? О томе да се земљорадничке културе засноване на култу плодности не „котирају“ добро код припадника традиционалистичке мисли, као што је рецимо Евола. Рецимо, они не цене Етрурце, који су себе звали Расена, већ Римљане – баш зато што су Римљани идентификовани као урански, а Етрурци као хтонски. Но да ли је ово уопште значајно?
Многима није, јер полазе од тога (свесно или инстинктивно) да је потребно уопште одбранити српско право на антику. А та наша антика укључује све пре христијанизације Срба, дакле све прехришћанско, самим тим и словенску митологију о којој овде говоримо. Само поимање српске или словенске антике нападнуто је са разних страна, о чему данас нећемо говорити. Међутим, ако смо признали да наша антика постоји – а чим смо овде значи да смо то признали – ред је да се позабавимо тиме каква је била, које су биле њене одлике. Ако ништа друго бар да нам се не би догађала контрадикције, па да рецимо тврдимо како припадамо старом ратничком народу који није ни мрава згазио. Такве ствари изазивају подсмех злонамерних…
Па рецимо да бих тог пријатеља могао демантовати самим подсећањем да Срби по Јовану Цвијићу припадају динарском, централном или панонском антрополошком типу. Дакле, не могу се свести на једну матрицу. Но, овде се бавимо разматрањима богова и митологије, па пређимо на то…
Рецимо прво да хтонски принцип уопште није негативан код познатих проучавалаца наше старине, као што је рецимо Чајкановић (мада је он остао усамљен у тези да је Дајбог као врховно божанство Срба бог подземног света и лунарног, односно хронског карактера). Свеједно ни код других проучавалаца етнолошке грађе реч „хтонско“ није никаква псовка, већ нешто што је саставни део живота, који треба да постоји. Сад погледајмо на примерима самих богова и богиња, уранских и хтонских…
Први пример је најочигледнији, мада није неспоран по питању аутентичности. Мати Сира Земља, или Мати Влажна Земља, божанство које се поштује у Чешкој, Пољској и Русији. Овде име све говори – земља и влага недвосмислено указују на хтонски принцип. То је вечно плодна, животодавна и репродуктивна сила. Поштовање потиче из периода „матријархата“ (боље рећи матрилинеарног уређења) које се одржало код Словена до десетог века – до увођења хришћанства и још неко време кроз двоверје. И данас имамо идеализацију таквог стања, па рецимо Семјонова у свом делу Вукодав описује словенско друштво у којем је жена светиња. Занимљивост: у Велесовој књизи помиње се небеска крава Земун, повезана са сазвежђем Бика. Тако можемо препознати како је наш познати град добио име. После увођења хришћанства неке улоге богиње наравно преузима Богородица – Богиња Мајка је постала Мајка Божија (што је Изида већ била пре ње, али то је већ друга митологија…)
Сигурни пример уранског је Сварог – отац и господар богова, створитељ богова и познатог света. Уранско божанство само није циклично, али управља циклусима – звездано небо је точак који окреће Сварогов брат Перун. Сварог није створио свет ни из чега, како имамо у аврамским религијама, него је пре се може рећи формативна сила која уноси ред у некадашњи хаос (који је потпуно хтонски). Он је исковао Сунце и поставио га на небо. Такође је исковао и прву бурму, па је заштитник брака, што је још један елеменат увођења реда, дакле уранског. Научио је људе да обрађују челик, а та тајна је највиши пример синтезе хтонског и уранског – од елемената Земље до оружја јунака!

Мокоша је богиња плодности, заштитница жена и женских послова – несумњиво хтонско божанство. Хтонска је и њена улога суђаје (одређује судбину). Она је била једино женско божанство кијевског пантеона. Начин на који се описује је такође хтонски – изражени елементи лепоте (бујне груди, расплетена коса) или ружноће (велика глава, стара жена…) – у сваком случају нешто на шта нисмо чулно индиферентни. Повезана је такође с водом – жене су бацале у воду кудељу као жртву Мокоши и звале су је „мокрица“. Истраживања указују да је чак само име богиње изведено из речи „мокро“. (Преузето из трећег броја часописа Слава)
Груба подела би била како су богиње хтонске, а богови урански. У неким митологијама да би богиња била уранска мора бити вечна девица и онда је богиња лова или рата (Артемида и Атена) или је верна жена која тешком муком рађа једно дете (Зевсова Хера). Но, да ли бог може бити хтонски? То је по неким тумачењима Дабог (Дајбог, Дажбог, Даба) бог који даје живот Земљи, но такође и бог подземног света, али и бог Сунца. Уочимо да је само Сунце зими хтонско – тад је више испод земље, него на небу. Дажбогова хромост несумњиво је његов хтонски аспект. Такође је и бог кише (животодавне влаге) јер варијација његовог имена је Дажбог, док је на многим словенским језицима „дажд“ реч за кишу. Повезан је са вуком, што је још један хтонски симбол (посебно хроми вук).
Међутим, питање је колико су хтонски аспекти Дабога заправо изворни, а колико настају под утицајем долазећег хришћанства. Према Чајкановићевој (усамљеној) тези постоје две могућности: да је он као бог подземног света поистовећен са ђаволом, да је био врховни бог Срба па је онда деградиран на ниво ђавола (па као такав је господар подземног света). Чајкановић тумачећи српску народну веру (а то је нешто што постоји ипак после христијанизације) закључује да је она претежно хтонска, о чему говоре обичаји који и данас постоје – крсна слава, везано за Божић, свети Сава и свети Никола падају зими… Дажбогов култ је у хришћанству замењен култом светог Саве, који је исто повезан са вуковима, и то је Чајкановићу био додатни аргумент да је реч о врховном богу Срба.
Можемо закључити да уранско и хтонско у нашој старој вери представљају складне принципе који се међусобно допуњују. Стога не треба прихвати ни све традиционалистичке поставке, које би код неких других народа могле да функционишу. Штавише, ова комплементарност би могла постати битан део традиционалистичке мисли у свету, што би био допринос словенских народа, повезан са њиховим ступањем на историјску сцену Европе.
Иван Вукадиновић

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović